«Ksenija» dotiče mnogo intrigantnih tema kao što su odrastanje, imigracija, ksenofobija i homoseksualizam; suštinski, o čemu biste rekli da je ovaj film?

 

Panos Kutras: Film počinje kao priča o jednom dečaku koji kreće na put, što se ubrzo pretvara u priču o dva dečaka koji zajedno idu ka nekom cilju; film govori o njihovom odnosu, o stvaranju nekakve veze između njih. To je priča o traganju za identitetom, da, ali je i mnogo više od toga, ovde govorimo o dva dečaka koja je napustio otac, ali koje je napustila i majka, takođe imigrant, koja je napustila svoje snove i time i svoju decu. Oni zapravo treba da nađu jedan drugog i ideja formiranja zajednice je veoma važna.

 

Zaista, u nekom trenutku se čini kao da oni zapravo prestaju da traže svog oca koji je bio inicijalni razlog za kretanje na put.

 

Panos Kutras: Da, kao što sam i rekao, priča je o formiranju zajednice i bratskoj ljubavi, otac u nekom trenutku postaje nevažan isto kao što je nevažno da li je stariji brat prošao dalje na takmičenju za zvezdu Grčke – on je pobedio u očima svog brata.

 

Vaši junaci su imigranti, a jedan od njih je i homoseksualac. Jesu li ovi problemi zaista tako živi i okrutni u Grčkoj? U kojoj meri je situacija loša za manjine?

 

Panos Kutras: Da, Grčka je veoma zatvorena i homofobična zemlja, naravno da ima homoseksualaca, ali niko se ne usuđuje da govori o tome. Na neki način je to neko licemerno stanje, ali Dani, junak u mom filmu je dvostruka manjina, homoseksualac koji je Albanac, te je njemu kao takvom duplo teže. Međutim, on ne prestaje da se bori i uvek uzvraća udarac, to je njegova najveća vrlina.

 

Pop reference su izuzetno bitna stvar za ovaj film, između ostalog zec koji istovremeno podseća na film «Doni Darko» kao i na «Alisu u Zemlji čuda», zatim brojne muzičke reference... Mislite li da je za približavanje mladima zgodno priču posmatrati kroz prizmu pop kulture?

 

Panos Kutras: Verujem da je pop kultura jako važna jer ona povezuje ljude i uopšte nije banalna kao što neki misle. Čini se, dakle, da su te neke stvari trivijalne, recimo televizijski šou u kom sam prvi put video Pati Pravo, ali za mene je on u tom trenutku predstavljao direktnu kulturnu vezu između Grčke, Italije i Albanije. Za mene je pop kultura izuzeno značajan deo svetske kulture i nadam se da je mladima danas pop kultura isto toliko bitna.

 

Recite nam nešto i o italijanskoj pevačici Pati Pravo koja zauzima najznačajnije mesto među pomenutim pop referencema. Zašto baš ona?

 

Panos Kutras: Pati Pravo je veoma značajna jer je ona bila neka vrsta uzora za majku dvojice dečaka, tako da na neki način ona oličava ono što je njihova majka želela da bude. Morate imati u vidu da je pre 1991. godine, kada je bila smena režima u Albaniji, tamo bila jedna vrlo zatvorena zajednica u koju ništa nije prelazilo preko granice. Međutim, radio je mogao da pređe ovu barijeru i postoje čitave generacije koje su sedamdesetih i šezdesetih odrastale upravo na italijanskoj pop muzici. U tom smislu verujem da je ovo vrlo dirljivo i znakovito za tu određenu grupu ljudi.

 

Vaša estetika, donekle napadna, podseća na neke mlade stvaraoce poput Ksavireja Dolana, odnosno, pre bi se reklo da njegova podseća na Vašu jer duže stvarate...

 

Panos Kutras: (Smeh) Ne znam, čujem to ponekad, ali ja sam gledao samo jedan njegov film! U svakom slučaju, moj način pričanja priče, drečav i šaren, odnosi se zapravo na vizuru Denija u ovom filmu: sve što vidi gledalac vidi iz njegove perspektive i svet je onakav kakav ga on kao adolescent zamišlja.  

 

Vi ste se školovali u inostranstvu, u Londonu i Parizu, i kao veoma mladi otišli ste iz svoje zemlje. Da li mislite da je ova vrsta «imigrantskog» života presudno uticala na Vaš rad?

 

Panos Kutras: Apsolutno, u inotranstvu se uvek više nauči. Ja sam bio takozvani deluks imigrant, nisam otišao iz egzistencijalnih razloga, hteo sam da putujem, upoznam ljude i druge kulture, ali sam između ostalog otišao iz Grčke jer sam se tamo osećao nekako potisnuto. Bila je to mala sredina sa nekim lošim stavovima.

 

U nekom od intervjua ste rekli da ne verujete kako film može da promeni svet, ali «Ksenija» govori o nekim veoma važnim temama koji se tiču upravo savremenog društva. Šta očekujete od Vašeg filma, odnosno od njegove publike?

 

Panos Kutras: Ja mislim da film, umetnost uopšte, nisu u stanju da promene svet, oni nisu direktan način da se napravi neka promena, mislim, kad izađete iz bioskopa ništa se nije promenilo, zar ne? Ono što film radi i zbog čega je značajan je činjenica da postavlja pitanja i tera na razmišljanje. Svet menjaju pokreti i revolucije, ne umetnost, ali ona može donekle da utiče na takve vrste pobuna, da ih ojača ili možda podstakne. Umetnost pomaže da se neke stvari bolje uoče, ali sama za sebe ne predstavlja medijum koji nešto menja.

 

Izvor: FEST press

<<  Decembar 2024  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
      
31     

Putopisi, Intervjui..