Književno veče sa dobitnicima Andrićeve nagrade povodom godine Andrićevih jubileja
Učestvuju: Svetlana Velmar Janković i Goran Petrović, moderator: Vesna Kapor. Svetlana Velmar Janković dobila je nagradu za zbirku priča „Dorćol“ 1981, a Goran Petrović dobitnik je nagrade za zbirku priča „Razlike“ 2006.

U protekloj godini obeležena su dva jubileja Ive Andrića: 100 godina od objavljivanja njegovog prvog književnog rada u časopisu  “Bosanska vila”  i 50 godina od dobijanja Nobelove nagrade, a u ovoj 2012. godini navršava se 120 godina njegovog  rođenja.Tim povodom redakcija književnog programa SKC organizovaće niz književnih večeri, razgovora sa dobitnicima Andrićeve nagrade pod nazivom Kako se piše priča.

Šta je to što čini dobru priču?  Šta znači ova nagrada za pisca? Koliko je važna imaginacija a koliko tehnika u sklapanju priča?  Podsetićemo se prošlih vremena i pisaca koji su, svakako već deo istorije, čuti šta je značilo pisati nekada, koliku težinu je imala reč pisac i kakav je udeo književnost imala pre samo tridesetak godina.

“Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovecanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nadje i snadje? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propustili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pisanim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obradjuju prošlost ili sadašnjost. ( odlomak iz Andriceve Besede prilikom primanja Nobelove nagrade)