«Obimna, raznovrsna i dobro izabrana građa odakle žargonizmi potiču, njihov broj i šarolikost žargonskih grupa (vojnički, politički, narkomanski, stručni itd.) iz kojih su žargonski izrazi odabrani, kao i dobro jezičko osećanje i kompetencija autora, uslovili su da se bez ustezanja može reći da je ovo najbolji i najpouzdaniji rečnik aktuelnog, i ne samo aktuelnog, srpskog žargona (i kolokvijalnog jezika uopšte).» @Aleksandar Milanović
«Izdavački poduhvat godine u oblasti specijalizovanih rečnika.»
Pavle Ćosić
O žargonu
Jezik je živ organizam koji se stalno menja, a žargon, ili sleng – jedan od njegovih najnestalnijih oblika – gotovo je neuhvatljiv deo ljudske komunikacije. Žargon je jezik koji se upotrebljava u svakodnevnoj komunikaciji. On je živopisan i slikovit i, po definiciji, uvek je alternativni izraz. U jezik ulazi s raznih strana, obično iz zatvorenih zajednica (potkultura) kakve čine đaci, tinejdžeri i studenti, vojnici, rok muzičari, narkomani, kriminalci, pripadnici šou-biznisa, ulične bande, skitnice, kockari, zanatlije, sportisti, hakeri itd. Izražavanje oslobođeno gotovo svih normi, tajno sporazumevanje, spontanost, šok, inovacija i bunt protiv društvenih pravila ili jezičkih standarda – osnovna su obeležja žargona.
Ni trajanje žargonskih izraza nije predvidivo: ponekad reč izađe iz upotrebe, brže ili sporije (treba u značenju devojka), a ponekad ostaje vrlo dugo (riba, takođe u značenju devojka); u nekim slučajevima ostaje kao žargon, privremeno ili decenijama, ili se razvije u nešto drugo, npr. u kolokvijalizam ili standardnu reč: asimiluje se u veliko područje govora koji nazivamo familijarnim. Pošto je jezik živ i promenljiv, teško je odrediti pravi status jedne reči ili izraza: ono što je danas žargon, sutra može pripasti familijarnom ili kolokvijalnom govoru. Žargonske reči su često nove reči u jeziku, ili (vrlo) stare reči koje dobijaju novo značenje. Ako reč postane popularna i dugo ostane u upotrebi, može na kraju i da postane standardna, književna reč – da ima značenje jasno za sve (kafić u značenju bife, diler u značenju preprodavac, ili buvljak u značenju buvlja pijaca). Moguć je i obrnut put: da standardna reč, pored osnovnog značenja, dobije i žargonsko (ikebana – starija žena, ili snimiti – videti, ugledati).
Kako nastaje žargon? Evo nekoliko tipičnih maštovitih kreacija: Hg u značenju važi (Hg je hemijska oznaka za živu, a živa je izraz metatezom nastao od važi. Ili, Srbolend: Srbija, zemlja ludorija (asoc. Diznilend). Ili, Šetulja: Knez Mihailova ulica u Beogradu. Veliki broj žargonskih izraza nastaje dodavanjem sufiksa (-ak, -njak, -ljak; -džija, -aš, -ijada, -ana, -teka, -skop, -ka, -ić, -ać, -uša, -ulja, -ara, -ača, -onja, -aroš, -ant, -ator, -čina, -čuga, -ačina, -aža, -ancija, -ište, -aner, -ac, -er, -alo, -aljka; -os, -iš, -ijana, -ijaner, -ijanović, -iška, -aja, -dža, -anjac, -ander, -kan, -eza, -enzi, -oza, -oje; -ing itd.). Mnogi izrazi dobijaju se permutacijom slogova ili glasova (bićsla, brodo), ili slivanjem: a) kada se prvi deo jedne i drugi deo druge reči slivaju u novu celinu – kafućino (kafa + kapućino); b) kada se stapaju cela prva reč i drugi deo druge – bosoglav (bos + gologlav); c) kada se stapaju prvi deo prve i cela druga reč – glokalni (globalni + lokalni); d) slivanjem dveju celih reči tako da se svaka može integralno iščitati – dosmanlije (DOS + Osmanlije) itd. U poslednje vreme vrlo su produktivne tvorbe koje nastaju oduzimanjem prvog sloga: zle (rizle), dža (gandža), a tu je i obrnuto skraćivanje, mnogo starije, kada se zadržava samo prvi slog ili prva dva sloga: kanc (kancelarija), komp (kompjuter) itd. Pored toga, tu su i pozajmljenice iz raznih jezika, često modifikovane (kul, calnuti, luknuti itd.).
Tokom poslednjih decenija XX veka žargonsko izražavanje i kod nas – prvenstveno usled pucanja krutih ideoloških šablona – u sve većoj meri prodire u razne segmente društva, ali takođe pod uticajem anglo-američke kulture (putem filmova, televizije, pozorišta – pogotovo savremenih dramskih tekstova, zatim rok muzike, izdavačke delatnosti, novina itd.). Ali potreba za žargonskim izražavanjem je autohtona pojava u svakoj kulturi, pa i korene žargona treba tražiti u dubinama svesti, u podsvesti. Volt Vitmen je žargon definisao kao "pokušaj čovečanstva da se uzdigne iznad suvoparne doslovnosti, da se bezgranično izrazi".
Nekada je bilo teško i zamisliti da se u ozbiljnim književnim delima koristi govor ulice (izuzeci su, recimo, Vijon, Balzak ili Viktor Igo), a danas nam je potreban rečnik žargona da bismo razumeli savremenu prozu, poeziju, dramu, moderne filmove, kao i skoro sve oblike masovne komunikacije, a naročito televiziju. Bez žargona bi, možda, i savremena literatura bila beskrvna i nedovoljno izražajna. Žargon je do te mere prisutan da je gotovo nemoguće baviti se literaturom a ne upotrebiti makar neki žargonski izraz, pogotovo ako je reč o delima namenjenim mladima, ili delima koja sami mladi stvaraju. Moglo bi se reći da se baš u žargonu najjasnije ogleda težnja mlađe populacije da menja postojeće, ustaljeno, nasleđeno; upravo im žargon omogućava da slobodno stvaraju nove reči i svojevrstan paralelni jezik. S obzirom na to da su tajni jezici, žargon i argo, na neki način, osnova slobodarske misli još od "mračnog" srednjeg veka, žargon može da se shvati i kao avangarda, alternativa postojećem, mada ima i onih koji ga smatraju za "đubrište" jezika (odakle, opet, može nastati nova, sveža, efektna reč). Ne bi trebalo zaobići ni činjenicu da potreba za žargonom nastaje i onda kada je neophodno tajno se sporazumevati, pogotovo danas u zagušenim urbanim i stambenim sredinama, opterećenim generacijskim sukobljavanjima.
Postojanje žargona nesumnjiv je znak bogatstva jednog jezika. Reč je o masovnoj, slikovitoj zameni bajatih, istrošenih pojmova: postojeće reči tokom dugogodišnje upotrebe gube svežinu i oštrinu, pa su potrebni novi izrazi za iste pojmove, koji će biti emotivno snažniji. Ili, kao što Markuze, kritikujući ideologiju razvijenog industrijskog društva i autoritaran jezik, lucidno primećuje: "Popularni jezik upada u oči svojim prkosnim i neposlušnim humorom u odnosu na oficijelno i poluoficijelno rasuđivanje. Retko su sleng i kolokvijalan govor bili tako kreativni. Kao da običan čovek u svom govoru želi da potvrdi sopstvenu humanost nasuprot postojećim silama, tako da će odbijanje i revolt, savladani u političkoj sferi, izbiti u vokabularu koji naziva stvari njihovim imenom" (idiotska kutija – televizor; džank /đubre/ – heroin; kancerke – cigarete, dnevne laži – novine itd.).
Konačno, ako je žargon suvišan, besmislen i, kao što ga je još u XIX veku opisao Viktor Igo, "odvratni idiom koji kipti gadom, onaj boginjavi rečnik u kome svaka reč izgleda da je prljavi prsten nekog čudovišta blata i mraka" – zašto se njime bavi nauka? Zato što se mora registrovati i zato da bi mu se odredilo mesto u istoriji jezika. "Argo može biti konspiracija, iživljavanje, igra, i šta god hoćete", piše lingvista Milija Stanić, "ali on uvek ostaje jezik. To nikako ne treba gubiti iz vida." Žargon svakako može biti problematičan ako se posmatra, recimo, sa vaspitnog stanovišta, ali njegova istorija važna je za razvoj jezika. Zato i Igo na kraju odeljka o argou u Jadnicima postavlja pitanje moralistima: "Ali otkad užas isključuje izučavanje?"
Osnovni cilj sastavljača ovog rečnika bio je da u jednoj knjizi sakupi što više pretežno savremenih srpskih žargonizama, kao i žargonu srodnih reči i izraza (u koje po nekim definicijama spadaju i reči koje se karakterišu kao kolokvijalni govor). Tokom više od jedne decenije (2000–2012), izvori primera koji pokazuju kako se određena žargonska reč koristi bili su: 12 dnevnih listova, 11 nedeljnika, 16 mesečnika, 15 televizijskih i radio stanica, oko 150 književnih dela, časopisa, zbornika, studija, monografija, stripova itd., kao i internet (najmanji broj primera potiče iz privatnih izvora). Što se samih žargonskih reči tiče, njihovi tvorci zauvek ostaju nepoznati.
