Izdavačka kuća Heliks predstavlja novu knjigu iz projekta "Trans-Evropa: književno putovanje kontinentom". Ovoga puta u pitanju je islandki roman "Priča o Jonu", Ofejgura Sigurdsona. Neobičan autor. Neobična knjiga. Priča o Jonu, islandskog autora Ofejgura Sigurdsona tematizuje novi početak na jugu zemlje za proteranog sveštenika Jona. Kako je svaki početak težak, tako i Jona na novom staništu dočekuje eruptirani vulkan Katla, te je on primoran da se bori s prirodnom katastrofom i njenim posledicama, kao i sa unutrašnjim nedaćama koje ga progone budući da je optužen za ubistvo.
Priča o Jonu napisao je jedan pesnik, što se u neobičnim jezičkim igrama i stilskim varijacijama lako prepoznaje. Pesnički duh Ofejgura Sigurdsona ovom romanu dao je poletnost, kombinatoriku lirskog i epskog, modernog i tradicionalnog, a njegovo očito poznavanje i islandske istorije i istorije književnosti romanu daje verodostojnost. Sveštenik Jon jeste istorijska figura, veoma značajna za Island, poznat kao „vatreni sveštenik“ koji je, prema predanju, molitvom zaustavio bujicu lave iz eruptiranog vulkana. U deskriptivnim pasažima koji se odnose upravo na vulkan i posledice erupcije autor iskazuje snažni osećaj za estetiku prirode i gotovo slikarsko umeće. Iako piše o stvarnim istorijskim zbivanjima, čitaocima se lako može činiti da je sam autor proživeo sve o čemu piše.
Sastavljen od 27 pisama koje Jon piše svojoj ženi Torun u periodu iščekivanja njihovog ponovnog susreta, ovaj roman je prožet Jonovim razmišljanjima o lekarskoj veštini, književnosti i umetnosti prevođenja, njihovoj zajedničkoj prošlosti, strepnjama o budućnosti, ali i o svakodnevnim obavezama i novom životu koji Jon deli sa svojim bratom Torstejnom i dvojicom prijatelja učenjaka, Egertom i Bjarnijem. U pojedinim pismima moguće je uočiti potencijalnu imanentnu poetiku samog autora. „Pričam iz kreveta kroz polusan, pokušavam Torstejnu da objasnim koliko je važno probuditi se na pravi način, preneti neoskrnavljene snove, osećaj i slike s jedne strane na drugu, rukom ih oblikovati u reči. To se zove stihovi iz snova. To je težak književni žanr. Poete i u snu leže u znoju truda svoga. To su njihove njive. Tamo je ceo svet lišen spoznaje o javi i blokiran, prolaz na drugu stranu je otvoren samo nekoliko trenutaka svečeri i sjutra, u okovima, na granici. Tamo je teško muvati se s perom za pisanje. Torstejn to teško poima i stalno me budi svojim zviždukanjem i lupanjem loncima. Ne voli da bude sam kad je budan. Želeo bi da razume kakvi su to stihovi iz snova, ali sam sebi ne daje vremena da shvati kako su pesme natuknice osećanja iz sveta snova / poleđina stvarnosti teškim trudom prebačena na papir...“
Dok piše ženi, Jon se osvrće i na putovanje do pećine u kojoj se nastanio. Epizode borbe s bujicama vode, s pepelom i prašinom, s potresima zemlje, opisane su dugim fluidnim rečenicama koje se čitaju u dahu. Kako bi podigao napetost same pripovesti, te karakteristične duge rečenice autor je podelio kosim crtama. Kose crte se tipično javljaju na mestima koja se nekako moraju naglasiti. I baš kao što lava teče, tako teku i rečenice ovog dela.
Jon se u pismima ne zadržava samo na efemernim i ovozemaljskim pitanjima. On takođe, kao da vodi dnevnik, razmatra pitanje prosvetiteljstva i vodi se tezom „neznanje je zločin“, u čemu je autoru poslužila islandska anegdota o divu Kristoferu, koji je iako nepismen, prolazio kroz sela i donosio ljudima knjige. Jon sâm, pored prepisa i prevoda, ima ulogu prosvetitelja. On, recimo, želi da nauči ljude da plivaju, da ih poduči o lekovitom bilju. Ali, on takođe želi da ispravi narav onih koji su pokvareni, da obrazuje neobrazovane, stoga, on ženi piše o mnogim likovima koji su prošli kroz njegov život i pre nego što ju je upoznao.
Jedna od upečatljivih Jonovih misli je ona o melanholiji. Na jednom mestu stoji bitna i snažna lepa rečenica da je melanholija „neobična tuga, jer čovek joj se prepušta i postaje zavistan od nje; uz nju ide i neopisivo, tamno zadovoljstvo“. A dalje se kaže da je to najrasprostranjenija emocija na Islandu a sâm Island „kamenita, brdovita zemlja puna glečera s nenastanjenim visoravnima, peščarama i pustopoljinama“. Melanholija, pa čak i depresija, jeste „nordijska bolest“, kako kaže Jon.
Priča o Jonu je zasluženo nagrađena Evropskom nagradom za književnost. Zahvaljujući tome, konačno imamo priliku da i na srpskom jeziku čitamo ovo neobično delo zanimljive sadržine i još zanimljivijeg stila.
