„Svaki tekst u Sedam života ima svojstvo čudesne samodovoljnosti i posebnosti… Ako bih opisivala koncept ove zbirke, stavila bih akcenat pre na unutrašnji smisao nego na spoljašnji postupak: na plansku i virtuoznu obmanu čitalačkih očekivanja. Praktično u svakoj priči Prilepin marljivo kači po zidovima puške kojima nije suđeno da opale, obeležava stazice kojima čitalac s poverenjem stremi varljivo predvidljivom finalu, samo zato da bi u poslednjem trenutku izleteo sa utabanog puta u jarak i dalje, dalje — tuda, gde je najmanje očekivao da će se obresti.
Prilepin redovno obmanjuje čitaoca, meša mu karte pred samim nosom — ali u toj otvorenoj podvali nema ničeg uvredljivog ili ponižavajućeg… Prilepinove priče ne svode se na banalni (a čak ni na ozbiljan) trik: pored majstorstva — prvorazrednog, nema spora — u njegovim tekstovima postoji nešto, nesvodljivo na tehniku i tehnologiju spisateljskog zanata. Jednom rečju, prava velika književnost — pa čak i ako imate pitanja za Prilepinove romane, u ovom slučaju sve je zadivljujuće jednostavno, razumljivo i jednoznačno: sam život, pretočen u reči, i nepomućena čitalačka sreća.“
Galina Juzefovič
„Sedam života — dugoočekivana knjiga, a pri tome potpuno neočekivana. Najmanje zbog toga što nudi čitaocu mnogo više nego što je očekivao, i mnogo više nego što je on, na prvi pogled, u stanju da ponese.“
Sergej Kumiš
„Prilepin kao da priča u hodu. Izuzetno, dirljivo, nežno i zanimljivo. Najbolja priča je priča o ocu. Priča je zadivljujuća, hamletovska. Otac je otišao, umro, otac je bio prost čovek, nepoznat, sin je, jasno, sam Zahar Prilepin — on je i junak, postao je poznat, čuven, bogat... Ali, eto, ipak čitavog života ne može da sustigne oca. Otac ide ispred njega. On kroz svoju ličnu priču u ovom slučaju pokazuje priču mnogih. I ja imam istu priču. Mislim da mnogi imaju istu tu priču.
Sedam života — potresna zbirka priča o ljudima. Gorkih, smešnih, strašnih, apsurdnih, povremeno besmislenih priča, ali samo na prvi pogled... Čitav život…“
Pavel Basinski, Российская газетa
Svaki čovek, koji doživi do nekog starosnog doba, do neke etape (neko s osećanjem žaljenja, a drugi s osećanjem radosti) misli: a kakav bi mi bio život da sam krenuo drugim putem. Da sam izabrao sebi drugi posao, drugu profesiju, drugu ženu, drugog muškarca, drugi grad i drugu državu, i tako dalje. Eto, jednom je i meni to palo na pamet, ali pre svega, zbog osećaja sreće što mi je u životu uspelo mnogo toga, ali šta bi bilo da nije uspelo nego bilo nekako drugačije. Možda sasvim neuspešno. Kuda sudbina vodi čoveka: u tu istu tačku ili u drugu tačku. Zato knjiga, koja uslovno jeste zbirka priča, a u stvari, to, naravno, nije, nego je jedinstveno narativno platno. To je filosofsko razmišljanje o čoveku i njegovoj sudbini.
Zahar Prilepin
