Okrugli sto se održava 03. jun 2015. godine u 18.00 časova u Centru za kulturnu dekontaminaciju – Centar CZKD, Birčaninova 21, kao peti umetnički događaj u okviru projekta “Protiv zaborava – četiri logora u Drugom svetskom ratu u Beogradu”. Otpor prema rehabilitaciji je napadao dva aspekta sudjenja: prvi, koji je pokušavao da tvrdi da je Dragoljub Mihajilović nevin prema optužbi za ratni zločin i saradnju sa okupatorom i drugi, da “komunističko sudjenje” nije bilo pravično. Velika polemika vodi se o ova dva aspekta, a brojni stručnjaci i autori su napisli i objavili članke. Izbor tih članaka možete da nadjete na linkovima navedenim na kraju teksta.
Prof. Vesna Rakić-Vodinelić u njenom članku na Peščaniku Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje poredi sudjenje Draže Mihajilovića sa nizom posleratnih suđenja u demokratskoj Evropi: od maršala Petena i Vidkun Kvislinga do Klausa Barbijea i Morisa Papona. Ona zaključuje: “Posebnost suda, retroaktivnost i pravo na odbranu u slučaju Mihailovića su, ipak, imali manje devijacija u odnosu na prosek, nego što je to bio slučaj u Francuskoj i Britaniji. Ni u jednoj od obuhvaćenih država nije došlo do rehabiliticije postratnih osuđenika za dela izdaje, kolaboracije i/ili ratnih zločina.” Ostaje pitanje zašto je u Srbiji potrebna rehabilitacija kad u zapadnim zemljama nije?
Prof. Vesna Rakić-Vodinelić navodi svoj razlog: “Protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića zato što bi ona legitimisala nekažnjivost i omogućila proširenje ideje nekažnjivosti na ratne zločine iz devedesetih.”
Nažalost, poređenje sa zapadom nije toliko jednostavno, a posleratni period i okvir budućeg hladnog rata bilo je mesto velikog takmičenja izmedju zapada i SSSR-a ko će u svoju službu da stavi više ekonomskih, naučnih i obaveštajnih resursa i kadrova Nacističkih snaga bez ikakvih ideoloških predrasuda. U tom rivalstvu zapad je uveliko pobedio. Klaus Barbije je dugo služio CIA-u i Zapadno Nemačkim obaveštajnim snagama pre nego što je suđen za ratne zločine, Moris Papon je prethodno za Šarla De Gola završio prljave poslove vezane za rat u Alžiru, i Rene Busket je bio lični prijatelj Fransoa Miterana. Herman Jozef Abs, Direktor Dojče banke od 1938-45 i član izvršnog odbora IG Farben, fabrike koja je imala svoj privatni deo logora u Aušvicu, odmah posle rata, 1948. godine, postaje ekonomski konsultant Konrada Adenauera, odnosno imenovani zamenik predsednika Izvršnog odbora Kreditnog zavoda za obnovu (Kreditanstalt fur Viederaufbau), odbora koji je distribuirao značajan deo sredstava Maršalovog plana za biznis i industriju. Većina ratnih zločinaca nisu ni suđeni ukjučujući glavne krivce koje je Zapad vrlo lako mogao da uhapsi. Pitanje suđenja ratnim zločincima, njihove posredne ili neposredne odgovornosti kao i kolaboracija i profiterstvo (prinudni rad, bankarski računi, snabdevanje nacističkog režima, povećavanje kapitala privatne svojne) u Drugom svetskom ratu i svim ratovima koje je Zapad vodio kasnije daleko su od rešenja ovog pitanja i pre predstavljaju legitimaciju nekažnjivosti. Pretnja optužnicama za ratne zločine uglavnom je služila kao efikasni politički alat pretnje za širu populaciju da uvede “novi red”, mnogo efikasniji od verbalnog delikta zato što optuženicima onemugućava disidenstvo.
“Prihvatiti rehabilitaciju D. Mihailovića, mimo standarda postratnih suđenja u konsolidovanim demokratijama, samo zato što je suđenje sproveo komunistički sud, kome se odmah nužno imputira primena ideoloških kriterijuma u suđenju, ili primeniti današnje standarde pravičnog suđenja na jedno postratno suđenje, bilo gde da je održano, značilo bi sprovođenje političkog suđenja.” (isto). Obzirom da je Jugoslavija bila jedan od retkih režima koji je uveo čist rascep sa predhodnim kolaboracionističkim sistemom i sa ideološkim sistemom koji je proizveo Kolonijalizam i Nacizam, vratimo se na pitanje: šta tačno rehabilituje rehabilitacija?
