Promocija knjige Vang Anji,  Pesma o večnoj seti – Roman o Šangaju, biće održana u Madlenianum Opera & Theatre, u Zemunu, 14. oktobra u 19:30 h. O knjizi govore: dr. prof. Mirjana Pavlović, Ivana Elezović, prevodilica, dr. prof. Radosav Pusić. Vang Anji (1954), jedna od najuticajnijih i najčitanijih kineskih autorki postmaoističke ere, kroz svoj rad ruši tabue i predstavlja glas generacija mladih Kineza.

Ćerka je poznate spisateljice Ru Džuđien  i oca pozorišnog reditelja i pisca koji je bio optužen kao desničar kada je Vang Anji imala tri godine. Usled Kulturne revolucije, nije joj bilo dozvoljeno da nastavi obrazovanje nakon prvih razreda srednje škole. Umesto toga, kada je imala 15 godina poslata je na „prevaspitavanje“ u radnu komunu u Anhui provinciji, u siromašno selo na obali reke Huai. Godine 1972. prebačena je u kulturni ansambl u Sjudžou u kome je svirala violončelo, a 1976. počinje da objavljuje kratke priče. U jednoj od svojih priča, „Život u malom dvorištu“, ona opisuje baš te odnose između kolega u glumačkoj trupi u veoma ograničenom prostoru u kom žive i vežbaju između nastupa. Njen profesionalni razvoj kao violončelistkinje kasnije je veoma uticao na njen književni rad, pa je recimo za roman „Pesma o večnoj seti“ izjavila kako ga je pisala „kao što se piše simfonija“. Godine 1978. dozvoljeno joj je da se vrati u Šangaj i radi kao urednik časopisa „Detinjstvo“. Tokom osamdesetih prošla je kroz dodatno profesionalno usavršavanje u okviru Udruženja pisaca Kine i njena dela postala su priznata u celoj zemlji, za čim su usledile brojne književne nagrade.

Za roman Pesma o večnoj seti dobila je prestižnu Mao Dun književnu nagradu, nakon čega je roman adaptiran za pozorište, film i televiziju. Godine 2001. izabrana je za predsedavajućeg Udruženja pisaca Kine, a trenutno je predsednica Udruženja pisaca Šangaja. Godine 2011. nominovana je za međunarodnu Men Buker nagradu, kao prvi ženski autor iz Kine ikada nominovan za ovu nagradu.  Živi i radi u Šangaju, gde predaje kreativno pisanje na čuvenom Univerzitetu Fudan. Ostala njena značajna dela uključuju: „Ljubav u malom gradu“, „Ljubav na opustošenoj planini“, „Grad Bao“, „Miris neba“ itd.

U romanu „Pesma o večnoj seti“ Vang Anji postavlja Šangaj kao jednog od aktera priče, kao živi subjekt i nosioca bezbroj značenja za likove u knjizi, kroz različite istorijske momente. U njenom romanu, istorijski, fiktivni, lični, društveni, umetnički i surovo realni Šangaj oživljavaju stapajući se  u jedan identitet koji na neki način postaje glavni lik u knjizi. Ona se zapravo poigrava idejama predodređenog, datog i neizbežnog, prikazujući kako grad kroz svoje istorijske i kulturne promene oblikuje, gazi i ponovo stvara likove i njihove intimne živote, dok oni opet svojim izborima i prateći neki svoj unutrašnji glas prolaze kroz njega i oblikuju ga nekom svojom percepcijom i estetikom. Iako se Vang Anji ne bavi eksplicitno političkim okolnostima, eho političkih zbivanja je konstantno prisutan, na tih, diskretan i suptilan, a opet razarajući način u „malim“ životima stanovnika Šangaja. Još jedan odnos kojim se autorka u knjizi bavi jeste odnos javnog i intimnog i na neki način pokazuje kako su se stanovnici Šangaja kroz XX vek borili da stvore svoje male svetove daleko, uprkos i unutar opštih društvenih zbivanja.

Centar romana „Pesma o večnoj seti“ je ženski lik koji se kroz 50 godina XX veka transformiše tražeći svoj identitet u ponuđenim i mogućim ulogama koje društvo pred nju stavlja. Naziv romana „Pesma o večnoj seti“ preuzet je od pesnika Bai Đujia iz Tang dinastije koji u čuvenoj istoimenoj pesmi opisuje stradanje konkubine Jang Guifej čiji se identitet, kao jedne od najlepših i najumnijih žena u kineskoj istoriji nalazi u središtu tragičnih političkih zbivanja. Na taj način, Vang Anji preispituje i dovodi u vezu uloge žene u različitim istorijskim epohama, ilustruje ograničenosti tih uloga i stalnu borbu ženskog roda da ponovo pronađe svoj identitet u intimnom i društvenom smislu. Lik Vang Ćijao, nekadašnje lepotice Šangaja koji je sijao jarkim svetlima i tek počeo da otkriva film, modu, luksuz, slobodu i feminizam, a zatim naglo stao na tom putu, arhetipski je koliko i lik konkubine Jang Guifej, zato se i u prvom poglavlju o Vang Ćijao o njoj govori kao o „svakoj devojci“ ili „bilo kojoj devojci“ Šangaja, a kasnije autorka kroz zaplet priče personalizuje njen lik u jedan konkretan lik.

Lik Vang Ćijao je i sam Šangaj, celokupan njen život je slika istorije Šangaja u XX veku i svaki period njenog života oslikava ili preslikava jednu bitnu stranicu te istorije. Vang Ćijao je „otisak“ grada koji je on ostavio za sobom, a opet Vang Ćijao je i „sve one žene“ koje su svojim stremljenjima, pokušajima, nadama i estetikom oblikovale Šangaj i stvorile njegovu specifičnu kulturu koju prepoznajemo i danas.

Vang Anji na maestralan način, kao „suptilnim potezima najpreciznije četkice“ oslikava ovu priču dugu gotovo pola veka, baveći se motivom vremena i njegovog proticanja, iz ptičije perspektive, u prustovskom maniru sa kojim je književna kritika često povezuje. Ovaj roman i jeste, kao što je autorka sama definisala, napisan poput simfonije, u kom su ulazak, izlazak, volumen i harmonija svakog instrumenta pažljivo komponovani, u maniru velikih majstora. Gotovo 20 godina nakon što je napisan, ovaj roman-simfonija i dalje ostavlja snažan eho za sobom, koji je postao deo savremene šangajske kulture, sa jednim posebnim i istinski kultnim statusom. Ipak, njegov specifično kineski ili tačnije šangajski duh dotiče određena bitna univerzalna pitanja, baveći se idejama sudbine, predodređenosti, mogućnosti izbora, mogućnosti spajanja i razumevanja sa drugim, idejom lepote, intime i istorije, kada su postavljeni jedni nasuprot drugima. Ovim pitanjima roman „Pesma o večnoj seti“ transcendira svoj vremensko-prostorni kontekst i ulazi u sferu opšte ljudskog traganja za istinom, o čemu svedoče mnogobrojni prevodi i ponovna izdanja ovog dela na velikom broju stranih jezika.