U četvrtak, 18. jula, na Drum Dum Festu 009 u Narodnom pozorištu u Leskovcu nastupiće neprikosnoveni "Niški Big Band". Niški Big Band formiran je kao gradski festivalski orkestar početkom 1995. godine na inicijativu Nišvil džez festivala. U svojoj kulturnoj misiji orkestar dugi niz godina muzicira u svim gradovima širom Srbije, ostvarivši preko sto pedest nastupa. Jedni od značajnijih nastupa su: Beogradski Njuport džez festival, Novosadski džez festival, SKC Beograd, koncert na Platou ispred Filozofskog fakulteta, Dom Vojske Beograd. Sa orkestrom su do sada nastupali naši najeminentniji umetnici iz oblasti džeza i zabavne muzike kao vokalni ili instrumentalni solisti i dirigenti: Vladana Marković, Boba Stefanović, Ana Sofrenović, Xilda Kazasijan, Leo Martin, Dejan Najdanović, Goran Šepa, Filip Žmaher, Đorđe David, Vladimir Savčić Čobi, Mihailo Blam, Lazar Tošić, Fredi Stanisavljević, Stjepko Gut, Mića Marković, Bora Roković, Eduard Sađil, Vojislav Simić, Zvonimir Skerl, Vili Kazasijan. Imali smo tu čast da porazgovaramo sa dr Dragoslavom B. Petrovićem, predvodnikom ovog nesvakidašnjeg sastava.

DDF 009: Kao dirigent vojnih orkrestara u Nišu i Beogradu formirali ste i vodili uspešne džez formacije, po čemu se Niški Big Bend (Niški Big Band) razlikuje?

dr Dragoslav B. Petrović: Niški Big Bend razlikuje se pre svega po kvalitetu, dakle, on je kvalitetniji po sastavu od vojnih orkestara u Beogradu i Nišu koji više ne postoje, ali nažalost razilkuje se i po uslovima u kojima radi. Tada su tehnički uslovi bili daleko bolji, toga nema ovde, ali mi  pokušavamo to da nadomestimo ozbiljnošću i odnosu prema repertoaru.

DDF 009: Nakon svih ovih godina i ogromnog iskustva, šta je za Vas danas najuzbudljivije kada je o muzici i umentosti reč?

dr Dragoslav B. Petrović: Za mene je najuzbudljiviji momenat kada iznesem neki novi aranžman, ili novu kompoziciju i kada orkestar odsvira to po prvi put. Da ne budem neskroman, mene takođe uzbuđuje kada neki svoj aranžman iznesem. Ja inače znam kako to mora da zvuči  imam ga u sebi, ali kada orkestar to uspešno interpretira, to je taj trenutak koji je najuzbudljiviji i koji me najviše drži da radim ovo što radim. Ja bih i platio da ovo  radim, a ne samo da mene plaćaju (smeh).

DDF 009: Ko Vam je najomiljeniji od kompozitora i kako to izgleda dirigovati omiljeno delo i autora?

dr Dragoslav B. Petrović: Ja sam imao sreću da sam učio od najboljih kod nas kao što su, Zvonko Skerl, Franjo Jenč, to su dvojica po meni najboljih kompozitora i aranžera. Naravno, tu je i moj dugogodišnji prijatelj, veteran naše džez muzike, Vojislav Bubiša Simić, a koji je bio i moj gost nedavno u Sava Centru, kada smo imali promociju Nišvila u Beogradu. On je dirigovao svoju kompoziciju kojom je orkestar tadašnje Radio teleizije Beograd, pre 60 godina, pobedio u Žoan le Penu, u Francuskoj, na prvom festivalu džez orkestara Evrope, kada je prvi put nastupio neki orkestar iz takozvane komunističke zone i onda su pobedili. Leskovac će imati prilike i tu čast da kompoziciju čuje 18. jula, ja ću dirigovati, a delo se zove "Pozdrav Kaunt Bejziju".

DDF 009: Koji je Vaš zadatak u svetu muzike?

dr Dragoslav B. Petrović: Ja nekako doživljavam sebe i to pokušavam da usadim i orkestru sa kojim radim u svest, da je naša misija na ovim prostorima u Jugoistočnoj Srbiji, da dopremo do svih onih mesta gde građani neće imati priliku da vide i čuju pravu muziku. Kada kažem "pravu" to znači da nema kiča. Ja tako koncipiram i repertoar, da ne bude tu samo onaj pravi džez, već da ima svega, ali da je u vrhunskim aranžmanima i da je to vrlo dopadljivo.

Niški Big Band će otvoriti jubilarni dvadest peti Nišvil džez festival gde će nastupiti pet Big bendova i za sada se ne zna, da li se to ikada desilo u svetu, da toliko orkestara nastupi kao Džambo bend odjednom.

Gotovo svi orkestri na svetu ne bi bili to što jesu bez svojih bubnjara, perkusionista, a jedan od njih u Niškom Big bendu je i  student niškog Fakulteta umetnosti, a kome su možda bubnjevi bili predodređeni. Sa nama je razgovarao dvadesetdvogodišnji Đorđe Hartl.

DDF 009: Vаš otаc vаži zа za jednog od najboljih bubnjаrа sа ovih prostorа, dа li su bubаnj, odnosno udаrаljke bili logičаn sled dogаđаjа?

Đorđe Hartl: Pretpostavljam da su svi očekivali da ću uzeti palice u ruke i nastaviti tatinim stopama, ali meni je sve to počelo kao neka igra, te sam kasnije upisao i klavir, a nakaon više godina krenuo da sviram i bubanj.

DDF 009: Kada si počeo da sviraš?

Đorđe Hartl: Zvanično sa možda nekih 4, ili 5 godina života otac je počeo da me uči. Išao sam u neku školicu bubnejva, koju je on držao u Nišu. Mislim da sam 2010. godine upisao nižu školu za udaraljkeu Beogradu, u klasi profesora Dušana Vrbića i nakon toga sam kupio svoj prvi bubanj. I baš kada je bubanj stigao, zvali su me da osnujemo Džezbuku, tako da sam u isto vreme i svoj enki prvi bend oformio.

DDF 009: Osvаjаli ste rаzne nаgrаde između ostаlog i nа Međunаrodnom tаkmičenju prekusionistа u Skoplju, pobedili ste i nа Drаm Dum Festu, kаkve utiske nosite iz tog periodа? Recite nаm nešto više o tome?

Đorđe Hartl: Tada je za mene ceo taj svet bio nešto novo, prvi veliki bubnajrski festival, a ja se takmičim... Celo to iskustvo je jedna predivna stvar. Sama manifestacija je odlična, a okuplja bubnjare i perkusinosite sa celog Balkana. Što se Skoplja tiče, to je isto baš lepo iskustvo i sklapanje novih prijateljstava. Tamo je bilo ljudi iz cele bivše Jusgoslavije i najvažnije od svega nije ta nagrada, već da smo svi mi nastavili saradnju.

DDF 009: Šta je tata i kada savetovao?

Đorđe Hartl: Uglavnom me je savetovao kada ja to nisam želeo (smeh). Sve što mi je pričao, shvatam tek sada nakon mnogo godina. Uvak sam imao njegovu podršku, uvek je znao da mi kaže i šta je dobro i šta je loše. Uvek se ponosio mojim radom.

DDF 009: Šta je muzika za tebe?

Đorđe Hartl: Muzika za mene je život! Ja svoj život živim kroz muziku i jedva čekam Drum Dum Fest. Ponosan sam na Leskovac.

Sa Niškim Big Bendom nastupiće i jedan od najpoznatijih muzičara u Nišu, Dejan Najdanović Najda. Oduvek posvećen muzici, ovaj roker kako kaže ima poseban odnos sa Niškim Big Bendom.

Dejan Najdanović Najda: Oni neguju muziku koja se zove evergrin (evergreen). Muzika koja je vanstilska i van svega, dobra muzika koja traži veliku ekipu da bi bila realizovana. Za naše uslove ovo je ipak jedna grandiozna priča. Ja sam poznat po tome, da nisam veliki egzibicionistа što se muzike tiče, ali volim muziku i njene pravce koji su dobri i taj rokenrol kome sam ostao veran i dan danas, ta priča o evergrin muzici, zapravo njena postavka je u današnje vreme opet hrabrost.

DDF 009: Iz ugla muzičara, zašto je važno imati festival poput DDF-a?

Dejan Najdanović Najda: Fantastična prilika za još veću afirmaciju bubnja kao insturmenta i za promociju novih mladih ljudi koji žele da se uhvate ukoštac sa sviranjem bubnja. I kompletna organizacija po meni ima jednu ogromnu plaketu i diplomu za to što rade.

DDF 009: Šta smatraš svojom ulogom u svetu muzike i umetnosti?

Dejan Najdanović Najda: U tom svetu umetnosti, mi uloge ne biramo sami, ja tako to vidim, nego nam se uloge dodeljuju. Nekom se na primer dodeljuje uloga da bude ekstra poznat, a da nivo kvaliteta nije zadovoljavajući, a nekom ko dolazi do nadimka "kultno" da je to ono što je istrajno i nepromenjivo. Ja sam do sada pokazao svoju ulogu u svetu muzike i da je sve što sam radio imalo smisla, da to ostaje van vremena, zapisano negde.
 
DDF 009: Šta bi izdvojio kao tvoj najsvetliji trenutak?

Dejan Najdanović Najda: U muzici, najsvetliji trenutak je onaj kontakt zapravo sa publikom. Izvođač koji je pred neborajano hiljada ljudi, koji istovoremeno daje i crpi energiju, uzajemano se to tog trenutka razmenjuje. I sem toga najsvetliji trenutak je i biti deo jedne besmrtne priče.

DDF 009: Deca su krenula istim stopama?

Dejan Najdanović Najda: Oni su hteli, ne hteli poprimili to od mene (smeh). U početku nisam bio oduševljen, jer znam koje teškoće nosi sve to što ja radim i način na koji radim. Međutim, neke stvari su izgleda sudbinski predoređene i nemam ja tu šta da se mešam.

Niški roker Dejan Najdanović Najda ove godine  obeležava 25 godina svog učešća u kragujevačkoj grupi Smak. Pripremljen je i  CD, koji je nedavno objavljen. Album ima devet pesama, a u izdanju HI FI Centra. To su najpoznatije Smakove pesme koje su nastale pre trideset, četrdeset godina. Prava velika promocija biće održana u oktobru 2019. godine u Nišu.

Drum Dum Fest 009 biće održan 18. i 19. jula u Leskovcu. Tokom predfestvalkse večeri, 17. jula, biće otovrena izložba radova koji su pristigli na DDF foto konkurs “Objektivom kroz muziku Vol. 2”. Ulaz na sve programe festivala je besplatan.

Murska Percussion Ensemble formirana je 2007. godine. Okosnicu grupe čine 3 učitelja lokalnih muzičkih škola: Lazar Čolović ( Murska Sobota), Tomi Došen  (Lendava), Denis Dimitrić (Beltinci). Ostali članovi su bivši i sadašnji učenici muzičkih škola i sve ih naravno povezuje  ljubav prema muzici i zajedničkom muziciranju. Nastup na Drum Dum Festu 009 zakazan je za četvrtak, 18. jul. Početak je u 20 časova i 30 minuta. Za publiku u Leskovcu pripremili su raznovrstan program. Sa sobom nose celu paletu udaraljki: zvona, marimbe, vibrafon, ksilofon, timpane, zvončiće, koncertne tomove. Publika će imati priliku da vidi sve te instrumente na jednom mestu u različitim kombinacijama. U prvom delu  oni će izvesti ozbiljniji program tematskog karaktera poznatih kompozitora za udaraljke: Nathan Daughtrey, Lynn Glassock, Leo Outderits, Rick Dior. Slede dva sola: prvi,  za ksilofonom uz pratnju melodijskih instrumenata i solo za bubnjevima uz pratnju membranofonih instrumenata. Drugi deo programa predstaviće originalne kompozicije za udaračke ansamble u duhu swinga, bossa nove, tehna i popa. Na kraju će dočarati Bliski Istok i završiti  koncert muzikom iz hit video igre. Nadamo se da će publika uživati u nečemu nesvakidašnjem.

DDF 009: Da li ste nastupali u Srbiji?

Denis Dimitrić (MPE): Nastupali smo već  u Srbiji, u Novom Sadu, ali ovo bi nam bio prvi Međunarodni festval, tako da se veoma radujemo nastupu. Mogu Vam reći da jedva čekamo taj 18. jul.

DDF 009: Koliko članova broji sastav?

Denis Dimitrić (MPE): Trenutno nas je sedmoro, toliko nas dolazi i na Drum Dum Fest. Program prilagođavamo i broju članova, probe su vikendom zbog obaveza, ali naravno bez dobre volje i entuzijazma od svega ne bi bilo ništa.

DDF 009: Između ostalog, bili ste i član Simfonijskog orkestra RTS-a?

Denis Dimitrić (MPE): Tako je, do 2002. godine, a kao bivši član vojnog orkestra do 1995. Svirao sam i u Beogradskoj operi, ako se ne varam balet je bio u pitanju, Doktor Džekil i Mister Hajd. Paralelno sa nama je tu bio i Ivan Dimitrijević, kao i Dragoljub Đuričić.

DDF 009: Zašto baš udaraljke?

Denis Dimitrić (MPE): Mogu Vam reći da su meni palice poturili u ruke, da tako kažem. Svojevremeno 1987. godine nakon niže muzičke škole u Šapcu, upisao sam Vojnu muzičku školu u Sarajevu... Nama su dodeljivali instrumente za potrebe vojnih orkestara i s obzirom na to, da sam imao zube za klarinet, a sune za trombon (smeh), rekli su "Evo tebi udaraljke" i tako mi odredili sudbinu te godine.

Drum Dum Fest 009 biće održan 18. i 19. jula u Leskovcu. Tokom predfestvalkse večeri, 17. jula, biće otovrena izložba radova koji su pristigli na DDF foto konkurs "Objektivom kroz muziku Vol. 2". Ulaz na sve programe festivala je besplatan.

Rade Šerbežija, posle skoro tri decenije nastupa pred beogradskom pozorišnom publikom na otvaranju ovogodišnjeg  28. Beogradskog letnjeg festival BELEF-a u predstavi „Antigona - 2000 godina kasnije" u izvođenju pozorišta Ulysses. Samo dan ranije, od 20. juna u bioskopima širom Srbije u distribuciju kreće fantastično filmsko ostvarenje u kome je Rade Šerbedžija nastupa tumačeći jednog od glavnih likova, dr. Dabrovskog u psihološkom trileru "Anđeo čuvar". Anđeo čuvar (Guardian Angel) je psihološki triler zasnovan na istinitom događaju o zapanjujućoj seriji ubistava pod hipnozom koji su se odvijali u Danskoj u 1950-ima; u režiji renomiranog finskog reditelja Arto Halonena i sjajnom međunarodnom glumačkom glumačkom postavkom predvođenom Radetom Šerbedžijom, Džošom Lukasom i Pilu Asbekom, film u distribuciji 2i Filma stiže u domaće bioskope 20. juna! Rade nam je u susret novom filmu, kome se domaća publika izuzetno raduje, odgovorio na nekoliko pitanja. 

Koliko je bilo zahtevno tumačiti lik doktora Dabrovskog, kako ste se pripremali za ulogu, koliko ste se posvetili istraživanju hipnoze?

Uloga dr. Dabrowskoga u filmu Guardian Angel bila je uistinu sjajno napisana i jako zahtijevna. Kao i uvijek kada snimam tako izazovne karaktere, pokušao sam se što bolje pripremiti. Razgovarao sam sa prijateljem ,koji je poznati zagrebački psihijatar, o hipnozi  i svemu onome što bih kao profesionalni psihijatar trebao znati. To mi je pomoglo u kreiranju toga interesantnoga lika. Osim toga naš režiser Arto Halonen je bio jako dobro pripremljen za film koji je snimao...

Film je baziran na istinitim događajima. Verujete li da je moguće čoveka u tolikoj meri izmanipulisati putem hipnoze, da se odluči na čin ubistva?

Teško je povjerovati da je to danas moguće činiti...Ali ako jeste, onda je to zastrašujuće....

Film je finsko-dansko-hrvatska koprodukcija, veliki deo članova tima na filmskom setu je bio iz Hrvatske, u filmu u epizodnim ulogama učestvuje niz hrvatskih glumaca, deo enterijera sniman je u Zagrebu. Da li je zbog toga na setu vladala domaća atmosfera, koliko vama to znači, kada na setu imate podršku “domaće”ekipe?

Ja u posljednjih 25 godina, rijetko snimam filmove sa domaćim filmskim radnicima. A kada se to dogodi uvijek se ponovo ugodno iznenadim i obradujem, jer shvatim i vidim koliko su naši filmski djelatnici dobri i profesionalni… I drago mi je što postoje neki pravi filmski vukovi poput moga prijatelja Igora Nole koji su odgojili jednu novu generaciju filmskih radnika u Hrvatskoj, koja je spremna i sposobna odraditi sve izazove i poslove koji se pred njih postavljaju. Zaista su tako spremni i spretni da se osjećam kao da sam u velikim Hollywoodskim filmskim projektima…

Koji su vam budući planovi, uskoro kreće nova sezona pozorišta Ulysses, da li spremate još nešto uskoro u Hrvatskoj i/ili inostranstvu? Poslednjih godina se spominje da ćete s rediteljem Artom Halonenom ponovo snimati film, ovoga puta o Nikoli Tesl. U kojoj je fazi projekat?

Trenutno se pripremam za nasu novu sezonu  Ullysses teatra na Brijunima. Radimo novu predstavu “Tko se boji Virginie Woolf“, a tu su i moje uloge u našim starim predstavama. Igraću 19-tu godinu zaredom Kralja Leara i četvrtu sezonu Kreonta u našoj predstavi „Antigona 2000 poslije”… Što se tiče filmova, vjerojatno ću snimati jedan umjetnički film u New Yorku slijedećeg septembra, a pripremam i ulogu u hrvatskom filmu “Brdo “ sa režiserom Brunom Gamulinom…Postoji i dalje dogovor sa Artom Halonenom oko njegova projekta “Nikola Tesla“.

Anđeo čuvar prati inspektora Andersa Olsena (Pilu Asbek) koji rešava slučaj pljačke i dvostrukog ubistva uz sumnju da je počinilac izmanipulisan zbog zloupotrebe hipnoze i tako naveden na spomenuti zločin. Priča se zasniva na istinitim događajima i šokantnoj kriminalističkoj istrazi koja je potresla Dansku 1950. U rešavanju istrage, Olsen traži pomoć čuvenog psihijatra specijalizovanog za hipnozu, Dr. Dabrovskog (Rade Šerbedžija), s kojim kreće u regresivan svet manipulacije uma.

U glavnoj ulozi nastupa trenutno jedan od najpopularnijih danskih glumaca mlađe generacije, Pilu Asbek. Svoju karijeru započeo je svetski priznatom i nagrađivanom danskom serijom Borgen, glumio je u nizu izuzetno uspešnih naslova (Lucy Luka Besona, u za Oskara nominovanog A war, The Ghost in the Shell uz Scarlett Johansson, Woodshock uz Kirsten Dunst), a široj publici svakako je trenutno najpoznatiji po ulozi Eurona Greyjoya u poslednje tri sezone Igre prestola. Ulogu psihijatra odigrao je Rade Šerbedžija, a u ulozi kriminalca Bjørna S. Nielsena koji hipnozom manipuliše i navodi pojedince na ubustva nastupa Džoš Lukas, jedan od najrelevantnijih američkih glumaca svoje generacije, koji je nastupao u nizu svetski poznatih i uspešnih naslova.

Anđeo čuvar nastao je kao finsko-dansko-hrvatska koprodukcija, sniman je u Hrvatskoj i Danskoj, hrvatsku produkciju potpisuje Igor Nola iz kompanije Mainframe Production. U bioskope širom Srbije stiže od 20. juna.

Distribucija: 2i Film

The Black Lips su savremeni “kraljevi” psihodeličnog underground garage rokenrola. Osnovani su 1999. u Atlanti, počeli su da sviraju kada su imali po 15 godina, a do danas su nastupali širom sveta i postali alternativne legende. Iako već odavno nisu klinci, uporno čuvaju srednjoškolsku eksplozivnu energiju divljih rokenrol nastupa. Premijerni nastup u Srbiji imaće 13. juna u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Tim povodom razgovarali smo sa Džaredom Svilijem (Jared Swilley), jednim od osnivača benda The Black Lips.

Recite nam nešto više o počecima benda – šta je bila vaša najveća inspiracija (u muzici i van nje) da osnujete The Black Lips?

Džared Svili: Mislim da je naša glavna inspiracija krenula od svega i svakoga što je oličavalo antiautoritet. Oduvek smo prezirali sistem. Političare, profesore, policiju. I roditelji su nas smarali, ali roditelje volimo.
 
Postoji li nešto što bi se moglo okarakterisati kao globalna alternativna zajednica danas? Kako vidite mesto The Black Lips i sličnih rok bendova na globalnoj sceni? Ima li uopšte nekog ko je sličan vama?

Džared Svili: Možda Fat White Family imaju sličnosti sa našim stavom. Mislim da u ovim godinama više ne volim revoluciju. Ovde smo da bi nam bilo lepo, a to neće dugo trajati. Samo želim da svi budu OK i da svako može da radi šta želi u životu.

Da li na aktuelnoj muzičkoj sceni postoji neko koga smatrate svojim herojima? I da li nekoga ne podnosite?

Džared Svili: Moji trenutni muzički heroji su moji prijatelji. Srećan sam kada ljudi koje volim i poštujem stvaraju i uspešni su u tome. King Khan, Shannon Shaw, Quintron and Miss Pussycat, Mark Sultan, The Coathangers. Naša životna misija je stvaranje muzike, to je ono što radimo i što ćemo uvek raditi. Ništa me ne čini srećnijim nego kada vidim da su moji prijatelji uspeli u tome. To i mene pokreće i motiviše. Sigurno da ima onoga što mi se ne sviđa, ali ne mrzim nikoga. Toliko toga dobrog ima u mom životu, nemam razloga da mrzim bilo koga ili bilo šta. Nemam ni vremena za to, a i mržnja izjeda čoveka.

Šta vam je važnije, nastupi uživo ili rad u studiju?

Džared Svili: I jedno i drugo nam je važno. Živim za turneje i priliku da na koncertima vidim srećne ljude koji se dobro zabavljaju. To je ravno religijskom iskustvu. Ali, volim da budem i u studiju i stvaram neke fenomenalne stvari.  Zapravo, ne mogu ni da uporedim ta dva iskustva.

Dom omladine Beograda ovaj koncert organizuje u saradnji sa Pop Depresijom i Kišobranom.

Ulaznice su u pretprodaji preko Ticket Vision mreže, po ceni od 1400 RSD. Na dan koncerta cena ulaznice će iznositi 1600 RSD.

Ovogodišnji Festival subverzivnog filma biće otvoren u petak, 7. juna (21:00) debitantskim celovečernjim igranim filmom „Vidar Vampir“, horor komedijom koja može biti priča o svakom od nas – o ljudima koji žele da budu posebni, drugačiji, i o tome šta im se dešava kada to odjednom postanu. Očajnički želeći da raskrsti sa svojim zapuštenim i dosadnim životom Vidar Har se moli bogu da mu podari drugačiji život, život bez ograničenja. Želja mu biva uslišena i on se budu kao Princ Tame. Sada mora da se prilagođava svom novom vampirskom životu. Film prikazuje norvešku kulturu i religiju, ali mnogo više i dublje govori o ljudskoj prirodi i društvu u kome živimo. Iako su teme kojima se film bavi ozbiljne, autor ih suptilno obrađuje, unoseći dozu humora i zabave. Nakon projekcije filma razgovor sa Tomasom Bergom vodiće Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević. Tomas Aske Berg je svoj filmski zanat pekao u Americi, tačnije na Njujorškoj nezavisnoj filmskoj sceni (Circle in the Square Theatre School), odakle se vratio u rodnu Norvešku i osnovao nezavisnu producentsku kuću UFOh! Pre celovečernjeg igranog filma „Vampir Vidar“ (2017), kao scenarista, producent i reditelj, realizovao je više kratkih filmova i muzičkih spotova. Njegovo ostvarenje „BELIEVEtheDANCE“ (2012), fantazi-horor-plesna komedija, sa uspehom je prikazano na više svetskih festivala i osvojilo je nekoliko nagrada za najbolji kratki film.

U susret gostovanju na 4. Festivalu PLAN B u Domu omladine, porazgovarali smo sa Tomasom Aske Bergom o filmu „Vampir Vidar“, nezavisnom filmu u Evopi i SAD, o vampirima i umetnosti…

Da li su, po Vašem mišljenju, vampiri pozitivni ili negativna bića?

Tomas Aske Berg: Na filmu, vampiri mogu biti i pozitivni i negativni. Zavisi od toga kako je kreiran lik i kakav je njegov odnos prema okruženju u kojem je. Neki vampiri su prikazani kao „dobri“, neki kao „loši“, a ostali su negde između – slično kao i mi, smrtnici.

Ko su vampiri danas? Da li postoje?

Tomas Aske Berg: Generalno, mislim da su ljudi vampiri današnjice. Živimo u komercijalizovanom svetu, u kojem su ljudi konzumenti više nego ikad. Čini se da naša žeđ za novcem, moći, statusom, seksom, zabavom i „gedžetima“ ničim ne može biti utoljena. Ljudi su postali najveći paraziti na planeti, a šta je vampir drugo nego parazit?

Koliko je teško snimiti nezavisan film u Norveškoj i da li je „Vampir Vidar“ nezavisan film?

Tomas Aske Berg: Snimiti film, bilo da je nezavisan ili ne, izuzetno je teško, posebno ako želite da snimite dobar film. Potrebno je mnogo napornog rada i neverovatna količina discipline i snage. Proveo sam osam godina kreirajući ovaj film, od pisanja, preko produkcije, do konačnog pojavljivanja pred publikom, koje je podrazumevalo i godinu dana promotivne turneje i prikazivanja na međunarodnim filmskim festivalima. „Vidar“ je verovatno urađen najnezavisnije moguće. Sam sam ga finansirao, a budžet je bio oko 60.000 dolara.

Pored svih poslova koje ste obavljali u pripremi i realizaciji filma, režirali ste ga i igrate glavnu ulogu u njemu. Kako je izgledalo to iskustvo?

Tomas Aske Berg: Skakanje iz uloge reditelja u ulogu glumca, zapravo je bilo lakši deo, jer sam znao sve Vidarove osobine i predistoriju, budući da sam i napisao scenario. To mi je dalo mogućnost da iznesem scene kao glumac koji gleda očima reditelja. A imao sam i neprocenjivu pomoć mog ko-reditelja Fredrika Valdelanda (Fredrik Waldeland). Ipak, kada na sve ove uloge dodate i producentsku, može da postane teško da se fokusirate samo na jedan zadatak, pa čovek lako može da napravi grešku ili da zaboravi neki važan aspekt celog procesa.

Kakva su Vaša iskustva rada na filmu u SAD?

Tomas Aske Berg: Studirao sam glumu u Njujorku i radio kao glumac u Njujorku i Los Anđelesu, od 2003. do 2009. godine. Igrao sam i glavne i sporedne uloge, uglavnom u (ne tako poznatim) nezavisnim filmovima, ali sam igrao i epizodne uloge u velikim Holivudskim produkcijama, kako bih zaradio novac.

Koji su Vaši omiljeni filmovi? Šta volite od muzike i književnosti?

Tomas Aske Berg: Što se tiče filma gledam sve u svim žanrovima, ako je film dobar, sa sjajnom pričom i odličnom glumom. Neki od mojih omiljenih filomva su „The Big Lebowski“, „The Grand Budapest Hotel“, „Pulp Fiction“, „Bladerunner“ „There Will Be Blood“, „The Witch“, „Intouchables“… Isti slučaj je i sa muzikom – slušam sve od elektronike, preko hip-hopa, do blek metala i džeza, ako su mi kompozicije i produkcija interesantni (to uglavnom podrazumeva pesme koje nisu na top-listama). Što se tiče književnosti, uglavnom čitam nefikciju. Trenutno je to knjiga „Screenwriting 434“, koju je napisao Lew Hunter.

Šta očekujete od posete Beogradu i gostovanja na festivalu Plan B?

Tomas Aske Berg: Obično se trudim da ne očekujem ništa, jer tada obično budem pozitivno iznenađen. Ipak, siguran sam da ću upoznati jedan lep grad sa bogatom istorijom, da ću gledati subverzivne filmove sa „oštricom“ i, nadam se, upoznati neke nove, interesantne prijatelje.

Da li radite na nekom novom projektu?

Tomas Aske Berg: Trenutno pišem scenario za svoj drugi dugometražni film. Ne mogu još uvek mnogo da otkrivam, ali biće to mešavina fantastike i horora, zasnovana na norveškom folkloru.