Retrospektivom ambijentalnih instalacija umetnice Nataše Teofilović započinje učešće Doma omladine Beograda u trogodišnjem evropskom projektu SOFT CONTROL. Uz Dom omladine Beograda, kome je ovo prvi projekat ovih razmera, SOFT CONTROL okuplja partnere iz Slovenije, Portugala, Letonije, Češke Republike, Španije, Hrvatske i Srbije, kako iz oblasti kulture i umetnosti, multimedije, nauke i tehnologije, tako i brojne naučne institucije. Projekat se realizuje uz podršku Evropske komisije, a kao deo programa Kultura 2007-2013.
Na ovoj izložbi biće predstavljene tri ambijentalne postavke Nataše Teofilović: „s.h.e“, „1:1“ i „a|symmetry“.
s.h.e.
Ambijentalnu postavku 3D animacije pod nazivom „s.h.e“ čini pet kompjuterskih ekrana na kojima su animirani virtuelni karakteri. Animacija teče sa monitora na monitor stvarajući iluziju da se virtuelna bića kreću i kroz stvarni prostor. Kada se posetioci suoče sa virtuelnim likovima u nivou očiju, sfera komunikacije se prebacuje u svet iza ekrana, i virtuelni i stvarni prostor počinju da se preklapaju. Ova nezavisna, samodovoljna i izolovana bića ponašaju se po sopstvenim pravilma, funkcionišući kao živi digitalni svet. Na njih ne možemo da utičemo i ta situacija nam omogućava da pravimo razliku između stvarnog i virtuelnog sveta. Rad spada u kategoriju intra-aktivne, transdisciplinarne hibridne umetnosti koji preispituje granice između stvarnosti i virtuelnog prostora. Rad je godinu dana prikazivan u okviru stalne postavke u muzeju Ars Electronica u Lincu (Austrija) tokom 2007.-2008. godine.
1:1
Ambijentalnu postavku 3D animacije pod nazivom „1:1“ čini senka nevidljivog virtuelnog aktera u pokretu, većinom u trku, projektovana na pod. Bez fizičke interakcije korisnika, karakteri uvlače posmatrača u svet iza slike i na ovaj način virtuelni i stvarni prostor počinju da se preklapaju. Posmatraču se „podmeće“ zamena vlastite senke sa virtuelnom. Komunikacija je metod uspostavljanja identiteta u virtuelnom okruženju. Rad spada u kategoriju intra-aktivne, transdisciplinarne hibridne umetnosti i preispituje relaciju posmatrač – virtuelni karakter, odnosno granicu virtuelne slike i stvarnosti. Rad je uvršten u nagrađene radove selekcije žirija 15-og međunarodnog festivala medijske umetnosti u Tokiju.
a|symmetry
3D animacija pod nazivom „a|symmetry“ komponovana je od jednog pokreta ruke virtuelnog karaktera. Umnožavanjem, rotacijom, simetrijom, refleksijom i vremenskim kašnjenjem ovog pokreta gube se početne karakteristike i on postaje apstraktna dinamička forma. Metaforički, rad simulira metod stvaranja sistema, gde svaka minorna promena, ukoliko prođe niz opservacija, "ravni prelamanja" daje stabilnu siku, kao u kaleidoskopu. „A|symmetry“ govori o jedinstvu, čulnosti i nesavršenosti (a|symmetry) koji nas čine jedinstvenima. Rad je nastao na osnovu nagrađenog predloga projekta za Ars Electronica Collide@CERN konkurs i odnosio na stvaranje slike univerzuma koristeći telo virtuelnog glumca i kaleidoskop algoritam za kompoziting.
O Nataši Teofilović:
„Nataša Teofilović je autentičan fenomen i izvanredan reprezent hibridne umetnosti novih medija na našim prostorima. Ona je autodidaktički evoluirala u skladu sa razvojem visokotehnološkog društva, od eksperimenata sa video radovima, instalacijama i performansima, devedesetih godina prošlog veka, u duhu neokonceptualne umetnosti, do hibridne umetnosti novog milenijuma. Kroz istraživanje prostora i ljudskog tela, umetnica ispituje razlike između virtuelne i opipljive stvarnosti. Svi njeni digitalni radovi poseduju strukturu, koju čini odnos između ambijenta i aktera, između belog, ispražnjenog prostora i identiteta virtuelne osobe koja je u njemu (kompjuterski generisani humanoidi). Stvaranje ovih 3D virtuelnih bića (generisanje reprezentacije čoveka u virtuelnom prostoru) zahtevalo je poznavanje interdiscplinarnih veština, prvenstveno anatomije, animacije, kompjuterske nauke, performansa i glume, psihologije ponašanja i drugih srodnih disciplina. Početna osnova za kreiranje virtuelnih bića Nataše Teofilović su telo i pokreti umetnice. Njihovom digitalizacijom (procesom razgrađivanja, redukcije i restrukturianja) i animacijom, i smeštanjem u prazan i beo prostor, ona preispituje tehničku i konceptualnu prirodu virtuelnih bića, njihov virtuelni identitet. Istraživanje tokom kreiranja virtuelnih bića jeste njen osnovni motiv, proces koji transformiše i samu umetnicu, jer virtuelna stvarnost razara identitet, a proces digitalizacije ga restruktuira. Prostor u radovima umetnice je prostor praznine (void). Njegova arhitektura uspostavlja se definisanjem granica, a njih stvaraju jedini konstruktivni elementi koji ga nastanjuju - virutelna bića sa svojim ponašanjem. Glavno polje istraživanja umetnice upravo je njihov način izražavanja, tj. njihovo istraživanje sopstvene prirode, identiteta, istorije i memorije. Njena virtuelna bića pokušavaju da komuniciraju i sa posmatračima. Pomoću komunikacije ona uspostavljaju identitet u virtuelnom okruženju čineći svoje postojanje „realnim“. Ovakvo ponašanje virutelnih bića u prostoru praznine je intra-aktivno, jer ne zavisi od posmatrača. Beo prazan prostor je njihov lični prostor.“
(Ivan Stanić, kustos izložbe i istoričar umetnosti)
„Kada se posetioci suoče sa virtuelnim likovima u nivou očiju, uspostavlja se sfera komunikacije koja bez ikakve manuelne interakcije uvlači posetioca u svet iza ekrana i virtuelni prostor i realni prostor iznenada počnu da se preklapaju. Nezavisan i samodovoljan. kao diskretni živeći digitalni kosmos, ovaj rad je čini se predmet sopstvenog skupa pravila, potpuno svojih. “s.h.e” nam apsolutno ne dopušta mogućnost da utičemo, ali upravo ta linija razdvajanja je izvor atraktivne moći ovog rada, jer to je ono što nam omogućava da zaista spoznamo liniju razdvajanja realnog i virtualnog (senzornog) sveta. Ta božanstvena stvorenja ∕ karakteri smenjuju se sa tužnim i hiperaktivnim koji liče na ljudska bića iako im nedostaju oči. Ni mi, ni ova stvorenja ne možemo da se probijemo kroz barijeru, samo možemo da razvijemo imaginarnu koncepciju naših apsolutnih suprotnosti. Oni očigledno imaju drugačija čula kojima obrađuju stimulacije, nadražaje.“
(Gerfried Stocker, umetnički direktor festivala ARS ELECTRONICA, Linc, Austrija)
„Nataša Teofilović je dete digitalnog doba, bila je svedok rađanja digitalnih komunikacija i usput postala njihov nerazdvojni deo. Odlučivši da postane istraživač novootkrivenog nepoznatog terena, kao što su nekada istraživane nepoznate džungle Afrike, lukavo je načinila svoje virtuelne replike, i poslala ih kao izviđače u neistraženi virtuelni prostor. U prvom izviđanju one nisu otišle daleko, prvo su oprezno ispitale prostor iza ekrana, ispipale okvire tog portala koji vodi u drugu dimenziju i kuckale po staklu sa druge strane „ogledala”.
Prolaženjem iz ekrana u ekran pokušale su da ostvare kontakt sa ovim svetom i svojim kreatorom, ispitale su sve mogućnosti i kombinacije u okviru prostora omeđenog monitorom, a koji se preklapa sa enterijerom sobe.
U sledećoj ekspediciji, Natašini virtuelni izaslanici ponašali su se slobodnije i otišli mnogo dalje. Ovog puta oni su
trčeći koracima merili nove prostore, izvan omeđenog galerijskog prostora. Njihova virtuelna tela, ovog puta nevidljiva, nalazila su se negde „na spratu”, iza ili ispred zidova galerije, a mnogo dalje na istoku, pela su se uz neobične digitalne toteme i nestajala u nebu.”
(Rastko Ćirić, iz predgovora knjizi Nataše Teofilović “Umetnost pokreta u prostoru praznine – tehnologija i praksa virtualnih karaktera)
Radno vreme izložbe je od 13 do 21 sat.
