Film je skupa igračka, zahteva visok standard. A to stvara publiku: kada imate dobre sale, publika svesno dolazi na takva mesta. Naš poznati glumac, u razgovoru za Festivalske novine, navodi razloge zašto se pre šest godina odazvao „Blažovom i Raletovom“ pozivu da predsedava Savetom Palićkog festivala: zbog Milene Dravić koja je na toj poziciji bila pre njega, zbog činjenice da dugo poznaje i ceni ekipu koja vodi Festival, zato što je pre toga ovde bio gost kao glumac i član žirija.

„Znam da to zvuči kao fraza, ali verujte da je istina: i dalje mi je velika čast da budem deo tima koji pravi Palićki festival“, kaže Branislav Lečić.
S kojim problemima ste se susretali u organizaciji ovogodišnjeg Festivala? Da li je ključna reč „svetska ekonomska kriza“?
Oduvek sam pratio probleme koji su vezani ne samo za Festival, već za kulturu generalno. Kao u drugim siromašnim zemljama, i kod nas nikako da se shvati kako je kultura opšte dobro bez koga sve drugo gubi smisao. Ta prva borba je neprekidna i spremni smo za nju. A druga borba se tiče trenutka – uvek se desi da se nađe razlog za uskraćivanje budžeta Paliću, bilo na lokalu ili na državnom nivou. I treća – imamo svetsku ekonomsku krizu. Ove godine smo došli u situaciju da plivamo na površini bukvalno zahvaljujući umešnosti i entuzijazmu ljudi koji organizuju Festival. Više nismo sposobni da od ničega pravimo nešto, zato što to nešto počinje sve više da košta. Kada se uporede budžeti i programi Palićkog festivala i najznačajnijih regionalnih festivala u Evropi, siguran sam da sa njima stojimo rame uz rame. A u naš festival je uloženo 10-15 puta manje novca. Šteta, zato što bi u suprotnom slučaju – da imamo festival velikog gabarita – od toga mnogostruku korist imali i Palić i Subotica i cela zemlja.

Kako bi Palićki festival izgledao da ima više novca?
Na prvom mestu bi moglo da se govori o vrhunskom kvalitetu prikazivanja filmova: da imamo zatvorenu salu u slučaju kiše, da imamo salu sa kvalitetnim zvukom i slikom. Film je skupa igračka, zahteva visok standard. A to stvara publiku: kada imate dobre sale, publika svesno dolazi na takva mesta jer želi da prisustvuje istorijskim koracima razvoja tehnologije. Mi nemamo problem sa sadržajem fimova, kvalitet selekcija je odličan, ali imamo problem sa kvalitetom prikazivanja.

Između dva Festivala parlament je usvojio Zakon o kinematografiji. Kako Vam se čini kao profesionalcu, ali i kao nekadašnjem ministru kulture? 
Zakon o kinematografiji daje mogućnost dodatnog finansiranja i stvaranja budžeta filmske industrije. Nije dovoljno samo to što država odvoji novac za film, već je potrebna posebna vrsta samofinansiranja kroz uredbe koje omogućavaju uzimanje procenta prihoda od Republičke radiodifuzne agencije. Jer, ne zaboravimo da i filmski radnici pune minutaže TV stanica, da i mi utičemo na rejtinge i gledanost. Druga stvar koju donosi zakon je podrška Filmskom fondu koji bi trebalo da organizuje sve što se tiče domaće filmske industrije: finansiranje, promociju, propagandu, edukaciju…

Šta volite da gledate ovde, koji su vaši omiljeni evropski autori? 
Volim da mislim da sam filmski istraživač, tako da mi festivali poput Palićkog uvek dobro dođe da dublje upoznam neku nacionalnu kinematografiju. Gledajući finski, izraelski ili rumunski film, saznao sam kakva intelektualna misao je udarila pečat tim filmovima u datom momentu. Te kinematografije možda nemaju veliki komercijalni značaj u globalu, ali sam siguran da mogu kvalitetno da utiču na ono što s pravom nazivamo filmskom umetnošću.

Na filmu i TV ste se pojavili 70-80 puta, a bilo je perioda kada ste snimali pet-šest filmova godišnje. Otprilike, četvrtina toga su glavne uloge. Zašto Vas u poslednje vreme nema u velikim minutažama? 
Da, nema! To se pre svega tiče mog osećaja da se filmovi sve manje snimaju beskompromisno, da se filmske ekipe biraju po plemensko-klanovskoj pripadnosti, a ne po objektivnom kvalitetu. Razumem i zašto postoje te male porodične firme, ali meni mnogo više odgovara da budem deo osveštene kinematografije koja je u stanju da pravi velika dela. A velikih dela je sve manje, na sceni su filmske pripovetke nastale na improvizaciji i entuzijazmu. U fioci imam pet-šest scenarija i već isto toliko godina pokušavam da skupim trećinu budžeta za neki od tih filmova, koliki je minimum da se krene u snimanje. I ranije je bilo finansijskih kriza, ali ona nikada nije toliko jako udarala na filmska vrata.

Dakle, još jedan glumac postaje producent?
Nikad nisam imao producentske ambicije, više sam voleo da se posvećujem bazičnom poslu. Ipak, došla su takva vremena da čovek mora da radi sve: od produkcije, organizacije, glume, do nekad čak i režije. Razumem zašto se mnogi glumci odlučuju na produkciju. Da ne bi ostali u čežnji da se film desi. Da, jesam glumac, ali ako budem morao, biću i glumac i producent i reditelj.

Palić Home Page