Marc Houle, jedan od artista familije Minus, prvi put je nastupio u Beogradu, uz podršku Alex Monster i Vladimira Erdbera. Muzičko putovanje za njega je počelo u detinjstvu ,sa bleepovima ranih video igrica, koje je, kasnije, transformisao u sopstveni specifični stil.

Sredinom devedesetih, postaje opsednut new waveom i počinje da producira, kombinujući sintisajzere i zvukovne elemente slične onima sa Commodore 64. U periodu odrastanja u Windsoru, u blizini Detroita, bio je rezident u Richiejevom klubu, gde je puštao new wave dok se publika igrala starim video konzolama. Magda, tadašnja cimerka, uticala je na formiranje njegovog ukusa, insistirajući da se otarasi synthova u trakama i prilagodi ih tako da ona može da ih pušta. Usledila su brojna izdanja, remiksi, nastupi i sve veća pažnja publike, a bio je i deo spektakularnog Contakt show-a. Njegova produkcija je karakteristična po preciznoj strukturi i robot grooveu, prošarana retro prizvukom koji daje emotivni dodir. U specijalnom intervjuu za Urban BUG, Marc je ispričao zašto voli Iron Maiden, kako je reagovao na štancovanje vokala sa smanjenim pitchom, i ponosno najavio prvi album!


U detinjstvu, Marc je bio veliki fan video igara, čiji su bleepovi delovali inspirativno. Objašnjava nam da oni su ti zvuci zaista uticali na njegovu kreativnost, u kombinaciji sa new waveom. „Moja porodica je veoma muzikalna. Brat i ja smo trčali i pevali, svirali klavir, bubnjeve. U isto vreme, igrali smo video igrice i slušali te loopove minimala, bleepove. Kada poredim stare Commodore zvuke i svoju muziku, shvatam da postoji korelacija. Takođ, ima i new wave uticaja, ali video igre su na prvom mestu.“, nastavlja on.

U vreme kada su bili cimeri, Magda je imala veliki uticaj na njegovu produkciju. Bio je obuzet „new wave ludilom“, i, po njegovim rečima, te pesme su bile za đuskanje, slične ovima koje pravi sada, ali sa mnogo više synthova. „Ona bi došla i rekla – hej, sviđa mi se ta pesma, htela bih da je pustim, ali prvo,da li možeš da se otarasiš tih devet slojeva sintisajzera, i skini taj glupi deo, i popravi ovo, i popravi ono! OK, pravio sam joj trake, to se ponavljalo. Prvih nekoliko izdanja je nastalo tako što je Magda vikala na mene da ne stavljam toliko sintisajzera u pesmu!“, priseća se Marc.

Osim igrica i new wavea, Marc obožava bend Iron Maiden! Po njegovim rečima, oni su majstori strukture i objašnjava da je spontano počeo da sledi njihov pristup. „Slušao sam ih dosta, pored new wavea, a kad sam krenuo sa produkcijom, pomislio sam: „Znaš šta? Počeo sam da pravim muziku na način na koji je Iron Maiden prave!“ Kao da sam podsvesno radio stvari kao oni! Koristio sam njihovu strukturu... kao Iron Maiden sa bleepovima. Nije bilo namerno, tek kasnije sam shvatio odakle neke stvari dolaze.“

Hteli smo da saznamo kako Marc koristi te Iron Maiden strukture. Da li ih ima u glavi unapred ili, jednostavno, sedne i vidi šta će da izađe? Otkriva nam da je, za njega, ipak, igranje sa mašinama najuzbudljiviji deo kreativnog procesa. „Svaki dan sam u studiju, okružen različitom opremom. Kad imam novu ritam mašinu i čujem novi bleep pomislim – „Treba mi bassline za ovo“, pogledam okolo i uzmem ga sa TOG sintisajzera. Nekad počnem sa bubnjevima, a za novi album sam svirao gitaru i snimio je baš pre nekoliko dana. Napravio sam nekoliko pesama radi zabave, a onda sam skapirao –„Hej, mogu da napravim album od ovih segmenata s gitarom!“ Ispalo je da će, ipak, nastati album“.



Reči njegove pesme Techno vocals glase: "Why are all the vocals pitched down so low? This is the way we make tech-no”. To nije definicija pravljenja muzike, nego, naprotiv, parodija na mnoge slične trake izdate u to vreme. “U to vreme, Kevin (Ambivalent, prim nov.) je izdao „RU OK“, i bila je dobra, ali onda je, odjednom, svaka pesma koju čuješ u klubu, imala te vokale sa smanjenim pitchom! To je bio lak i brz način da se napravi mračna minimal techno traka. Svi su lepili te vokale, ličilo je na fabriku. Vozio sam kola, pevušio “That’s just the way we make techno”, parkirao, ušao u kuću, pritisnuo“Record“, i za deset minuta- imao sam pesmu!“, smeje se Marc.

Marc je naporno radio na novom albumu „za vreme duge, mračne, sive i hladne berlinske zime“. Zato materijal nosi atmosferu koja se ne uklapa u nastupajuće leto. „Zima je bila veoma siva i duga. Ceo album je tužan i mračan, pa ako bih ga izdao na leto, delovao bi kao Sneško Belić u Majamiju! Moraćemo da sačekamo da se ponovo smrkne, da muzika odgovara atmosferi. Možda ću uraditi nešto drugo za leto, tipično za mene, bleepy...“ otkriva Marc.

Zapravo, ovo je prvi put da Marc priprema ceo album od početka do kraja. Po njegovim rečima, do sada je to bila kolekcija pesama na vinilu, po principu “traka-traka-traka-izdanje“. Sada, on stvara putovanje i veoma je uzbuđen. “Album ima uspone i padove. Počinje malo snažnije, onda ide u deep, pa se završava malo srećnije. Kao putovanje u mojoj glavi.“

Zajedno sa Magdom i Troyem Pierceom, Marc vodi etiketu Items and Things. Nemaju mnogo izdanja jer su, po Marcovim rečima, njih troje “loši za biznis, jako spori u vođenju labela”. Ali, to ima i dobrih strana. “Ne izdajemo brdo stvari, nego sačekamo da se pojavi nešto jako dobro, što ljudi treba da čuju. Takvi su Click Box, a sada izlazi i Madato. Za nas je label veoma specijalan... i trebalo bi malo da ga poguramo. Ali nekad je jako teško. Ako znaš Magdu i Troya, jasno ti je zašto ide sporo. Oni imaju sedam miliona obaveza!“ smeje se Marc.

Pre nekoliko godina, njih troje su oformili projekat Run Stop Restore, koji nije više aktivan. Marc priznaje da bi bilo jako zabavno obnoviti ga, ali uvek su u manjku vremena. “Bilo bi sjajno da nastupimo, Magda na sintisajzerima, Troy da peva, ja na basu. Ali mnogo smo zauzeti i pod velikim pritiskom. Nije kao nekad, kad smo imali vremena na pretek. Magda je na turneji ove nedelje, Troy je sledeće, ja sam one tamo”



Marc se složio da postoji dvojna percepcija minimala među izvođačima; jedni ga obožavaju, drugima je dosadan. Ukus publike se promenio, a novi trendovi su doveli do pogrešnog shvatanja pojma „minimal“. „Nekada je Detroit techno bio normalni techno. A onda se pojavio ludi klupski techno, i svi su počeli normalni techno da zovu – minimal techno, a ne bi trebalo! Minimal techno za mene je Detroit techno. A za druge ljude, normalni techno sada su italijanski shuffle beatovi, white noise, Beatport top 10!“, objašnjava on.

Osnovna razlika između Detroit techna i aktuelnog techna je u prepoznatljivim melodijama. „U Detroit technu, imao si melodiju koju razumeš, sutra je pevušiš... čuješ lepe sintisajzere, jednostavan setup... A sada nema više melodija! Ako se i pojave, onda su jeftine, ne možeš da ih upamtiš... kao sa fabričke trake, svi vrte isto, kao da su izgubili osećaj! I onda pričaju kako je minimal sranje. Kada bi slušali dobar „minimal“, tj Detroit techno, shvatili bi da je to prava muzika, ali da slušaju pogrešne DJeve!“, nastavlja on.

Pred kraj intervjua, Marc se priseća vremena kada je živeo sa Magdom i bio opsednut Rembrantovom slikom „Čovek sa zlatnim šlemom“. Zidovi dnevne sobe bili su prekriveni svim veličinama i oblicima slike. Čudne okolnosti su dovele do toga. „Useljavao sam se u stan i doneo tu sliku, a moja tadašnja cimerka je donela istu takvu! Onda sam u prodavnici video još jednu i pomislio – „Šta, tri komada?“ Okačili smo i nju, a onda je moj prijatelj rekao – „Hej, imam i ja jednu!“ I doneo je! Na kraju smo napravili ludu kolekciju u dnevnoj sobi, imali smo 15, 20 Rembranta na zidu“... smeje se on.

Čuli smo da je beogradski gig svojevrstan zakasneli rođendanski poklon. Marc kaže da, ako nam je lakše, napišemo da je to rana proslava sledećeg rođendana, i poručuje: „Slušajte dobar Detroit techno. Ako ste umorni od minimala, to je zato što slušate pogrešne stvari. Minimal, mrzim tu reč!“

• Prethodna
• Sledeća