Miljenici domaće publike, hrvatski rokeri The Bambi Molesters, vraćaju se u Srbiju. Oni će u subotu 28. septembra od 22h nastupiti u klubu Gun (Miloša Pocerca 10), a dan ranije i u novosadskom klubu The Quarter. Specijalni gost na koncertu u Beogradu biće Milan Glavaški, lider benda Rebel Star, koji najavljuje da će da "svira stare i nove pesme u do sada neviđenom električnom solo izdanju. Biće to "bluz jednog ludaka."

Pred nastupe u Srbiji, basistkinja "Bambija" - Lada Furlan Zaborac - priča o karijeri benda i šta za njih znači uspeh...

Šta je presudni trenutak u karijeri The Bambi Molesters?

Lada Furlan Zaborac: Definitivno, objavljivanje albuma "Sonic Bullets - 13 From the Hip" 2001. na kojem su učestvovali članovi R.E.M. i sve onda nakon toga.  Nismo mi ništa drugačije tu radili nego ranije, nego je "prelomni" u smislu medijske pažnje i prepoznavanja u Hrvatskoj i ovim našim prostorima. To je definitivno okrenulo reflektor na nas, pa je i neka šira publika saznala za nas, krenule su svirke i sve se pokrenulo. A vidim da je taj album i dalje u centru pažnje, i 13 nam je srećan broj - upravo je "Chaotica", 13. pesma sa Sonic Bullets, nedavno uvrštena u seriju "Breaking Bad".

Kako jedan bend odavde dođe do vrha prodaje na Amazonovoj listi, do recenzija u stranim magazinima, do plasmana pesme u veoma cenjenoj i gledanoj TV seriji?

Lada Furlan Zaborac: Ovaj deo sad, u vezi sa serijom, to je krajnji posao koji nema toliko veze sa nama - mi smo odradili ovih dvadeset godina ranije. Svirke, svirke, svirke i samo svirke i to je to. Radiš svoje, moraš biti istrajan, a kod filmova i serija je i sreća u igri, gde neki muzički supervizori biraju pesme - kako je to do njih došlo ja iskreno nemam pojma. Znači, neko je to čuo, mislio je da bi odgovaralo u nekoj sceni, a sve dalje je išlo preko našeg pravnog zastupnika i pablišera. A gde smo mi sve svirali, i koliko smo svirki odsvirali - to je deo posla koji smo mi odradili.  Bend je živ kad svira i bend postoji kad svira i nama je svaka svirka jednako važna i svaka ima neki svoj izazov - kad smo bili predgrupa R.E.M.-u svirali smo pred 20 hiljada ljudi, ali smo bome svirali i pred 5 ljudi.

Mesto gde biste voleli da svirate a niste do sad i mesto u koje se najradije vraćate?

Lada Furlan Zaborac:  Mi uvek pričamo da bismo voleli da odemo u Japan, i imamo osećaj da bismo tamo dobro prošli, to je dakle neki nedosanjani san. Sve svirke su svarno podjednako bitne, bilo je fenomenalnih isped bukvalno petoro ljudi i njih petoro je posle otišlo i kupilo CD, što je isto neki pokazatelj, znači da smo ipak uspeli da stvorimo neku atmosferu u toj napetoj situaciji 'nas je četvoro - njih petoro, uh!'. Svaka svirka nam je draga i kao i uvek se radujemo dobrom provodu u Novom Sadu i Beogradu 27. i 28. septembra.

U susret ovogodišnjoj koncertnoj turneji „Indexi i prijatelji: Sve ove godine“ razgovarali smo s  Fadilom Redžićem  (67) bas gitaristom  Indexa i autorom hita „Bacila je sve niz rijeku“ i mnogih drugih evergreena kultnih Indexa koji će zajedno s kolegama članovima Indexa ponovno svirati na ovoj turneji.

Koncert „Indexi i prijatelji“ koji će se 10. oktobra održati u beogradskom Sava centru, posvećen je Davorinu Popoviću, Slobodanu-Bodi Kovačeviću, Đoki Kisiću, Đorđu Novkoviću i nedavnom preminulom bivšem klavijaturisti Indexa i tvorcu hita po kome ova serija koncerta i nosi naziv „Sve ove godine“ Encu Lesiću.  

„Koncertna okupljanja „Indexi i prijatelji“ za mene su  nešto najljepše što mi se u ovim vremenima dešava. Pustim poneku suzu na koncertima kad se sjetim Davora, Bode, Đoleta... Beskrajno sam zahvalan svim glazbenicima i pjevačima koji sudjeluju na tim svirkama i time doprinesu priči o Indexima,“rekao je na početku razgovora za naš list Fadil Ređžić.  
Njegov “staž” u bendu koji je zapalio čitavu Jugu, počinje 1965, a odluka da im se priključi, otkriva, nije bila njegova: „Moj ulazak u Indexe nije protekao kako biste možda očekivali, jer to i nije ni bila moja odluka. O tome je zapravo odlučio moj prijatelj  Slobodan Bodo Kovačević. Na  incijativu Ese Arnautalića koji je bio muzički producent i stariji brat osnivača Indexa Nune Arnautalića, Bodo i ja smo napustili grupu Lutalice koje je, uzgred rečeno, osnovao Bodo i prešli smo u Indexe. Da budem iskren, ja sam pomalo bio razočaran Bodinim postupkom jer sam tada smatrao da su Lutalice bile, s izuzetkom vokalnog soliste Davorina Popovića, u svemu bolji bend od Indexa. Taj transfer je gledano iz današnje perspektive vjerojatno imao smisla, ali one davne 1965-te, iskreno,  meni se to činilo bez veze. No, Bodo je mislio da ćemo uspjeti brze kao Indexi, koji su već bili afirmirana grupa s nekoliko snimljenih ploča instrumentalne muzike. Možda smo mogli napraviti velike stvari i kao Lutalice. Tko zna. Ali naša je životna priča, priča Indexa.“  

2. U grupi ste gotovo od prvih dana: Sećate li se kako je bilo kada ste prvi put slušali Indexe?

„Prvu postavu Indexa koji su osnovani 1962. s  oduševljenjem sam slušao u „Slozi“ u Sarajevu, gdje su se za vikend održavale „igranke“.  „Sloga“ je bio klub u kojem su se uglavnom u slobodno vrijeme okupljali glazbenici, pa tako i ja. Bilo je to vrijeme kada sam odlučio  s violine preći na gitaru, a poslije toga, nakon što me Bodo pozvao u Lutalice, na bas gitaru. Kako sam pohađao glazbenu školu, bio sam već toliko glazbeno pismen i nije mi bio problem čitati note koje bi pred mene stavljao Bodo. Bile su to na početku samo njegovi  instrumentali, a odjednom smo počeli zajednički komponirati i razvijati nove ideje koje su nam tada padale na pamet. U neko doba smo snimili Bodinu pjesmu „Pružam ruke“ za Euroviziski natječaj i iako nismo pobijedili na njemu, osvojili smo ex-YU publiku i stvorili naš prvi veliki hit kao članovi Indexa.“

3. Kultnu pesmu „Bacila je sve niz reku“ ste Vi napisali. Šta vas je tada inspirisalo da napišete pesme koje su postale kultni hitovi?

„Iskreno, nisam sebi mogao dozvoliti da se i ja ne okušam kao kompozitor. Ako su to već mogli Bodo, Bato i Nuno, htio sam i ja! Nisam se mogao zadovoljiti samo sa tim da sviram bas i pjevam Davoru prateći glas. Vrijeme i popularnost ovih pjesama pokazalo je da sam postupio ispravno. Sto se tiče inspiracije, za mene je muzika sama po sebi inspiracija. I sada mi se ponekad desi da me nešto pokrene pa mi se dese neke nove melodije. I dalje vrlo često sanjam divnu muziku koju zajedno stvaramo Davor, Bodo i ja.“

4. Potičete iz porodice basista. Vaš brat Zoran Redžić takođe je basista i svirao  je u grupi Bijelo dugme. Vaš sin Zlatan Redžić takođe svira bas gitaru. Jeste li ikada zajedno nastupali?

„Tako ispada! Točno je da smo svi basisiti. Zoka, Željko Bebek, Vladimir Borovčanin i ja smo zajednički okupili moj prvi bend. Zoka i Željko su nastavili u Dugmetu, Vladimir u Pro Artama, a ja u Indexima. Ali ipak je moj sin Zlatan najozbiljniji muzičar među Redžićima. Osim kontrabasa i bas gitare svira odlično i klavir i gitaru, a i piše jako lijepu muziku, Njegov bend je San Antonio Symphony (Simfonijski orkestar u San Antonio, TX). Nas trojica Redžića podijelili smo pozornicu i zasvirali zajedno na prvom koncertu koji smo kao „Indexi i prijatelji“ svirali u Zagrebu."

5. Živite u Atlanti i svake godine zbog koncertne tradicije „Indexi i prijatelji“ dolazite u Zagreb, pa zatim u Beograd i na kraju Osijek. Šta za vas intimno i profesionalno znače ovi koncerti?

„Koncertna okupljanja „Indexi i prijatelji“ za mene su  nešto najljepše što mi se u ovim vremenima dešava. Pustim poneku suzu na koncertima kad se sjetim Davora, Bode, Đoleta... Beskrajno sam zahvalan svim glazbenicima i pjevačima koji sudjeluju na tim svirkama i time doprinesu prici o Indexima. Grupe Indexi više nema, ali su ostale naše pjesme, svirači koji se nađu zajedno na pozornici - Ranko, Neno, Bato, Šaran, Peco i ja  i prijatelji - vokalni solisti, koji omogućuju da legenda o Indexima i dalje živi.“

6. Ovogodišnji niz koncerata posvećen je nedavno preminulom Enci Lesiću koji je napisao hit „Sve ove godine“, pesmu po kojoj ova turneja nosi naziv.  Indexi su već prerano izgubili velika  imena Davorina Popovića, Slobodana Bodu Kovačevića i Đorđa Kisića, a Enco nas je nedavno napustio. Molim vas da se na kratko vratite i prisetite dana s Encom u Indexima i vaših ranijih saradnji.

„Bio sam šokiran kad mi je Peco Petej javio da je otišao i Enco. Bili smo vrlo bliski. Kad je došao s nama u Sarajevo, neko vrijeme je stanovao kod mene. Sjećam se kada smo snimali njegovu „Sve ove godine“ u Studiju 1. Enco je pred nas stavio grubu skicu pjesme i snimanje je išlo bez probe. I pjesma je postala jedan od naših najznačajnijih hitova. Poslije ju je snimilo i Bijelo Dugme s Bebekom. Posljednji put smo svirali zajedno u 11. mjesecu u Sarajevu i Splitu prilikom obilježavanja 50. godišnjice od nastanka grupe Indexi. Tada mi je odsvirao i neke svoje ideje, bio je pun entuzijazma.“  

7. Za nešto manje od mesec dana ponovno krećete na turneju s Indexima s koncertima u Zagrebu, Beogradu i Osijeku. Šta  je s probama, vi ste svi vrlo uigrani muzičari, ali živite na raznim krajevima sveta – kako se pripremate za turneju od koje nas deli nešto manje od mesec dana?

„Naš producent Tomislav Kašljević to svake godine lijepo izorganizira, a kako se radi o koncertima koji su već postali tradicija, okupljamo se tek neposredno pred početak turneje. Nisu nam potrebne neke velike probe, jer smo poprilično uhodani.  Svi muzičari i vokalni solisti  su majstori svog zanata, tako da je cijeli taj posao prije svega istinski užitak.“

Podsećanja radi, koncertni spektakl posvećen Indexima održaće se u Sava centru, 10.oktobra sa početkom od 20 časova.  Ulaznice se nalaze u prodaji z po ceni od 1500, 1900 i 2300 dinara,  na blagajni Sava centra, u prodavnici Jugoton (Nušićeva 27) i svim prodajnim mestima Eventima. Muzičari koji su nekad svirali u Indexima doputovaće isključivo zbog ovog projekta iz raznih krajeva sveta. Fadil Redžić stiže iz SAD-a, Neno Jurin iz Slovenije, Ranko Rihtman iz Izraela, Miroslav Šaranović iz Nemačke, a Peco Petej iz Splita a u Beogradu će im se pridružiti nekadasni član Indexa, Kornelije Bata Kovač. Bezvremenske hitove Indexa na predstojećim koncertima pevaće: Arsen Dedić, Željko Bebek, Dado Topić, Hari Mata Hari, Halid Bešlić, Massimo, Mladen Vojičić – Tifa, Seid Memić – Vajta, Tarik Filipović, Branko Đurić Đuro, Kaliopi, Kiki Lesendrić, Jelena Tomašević, Tarik Filipović i drugi.

U susrtet svom prvom beogradskom koncertu Lojda Kola, 4.10.2013., u UK Palilula, a u okviru PARALEL- a, Beogradskog Festivala Subkulture, simbol intelektualnog, romantičnog popa, govori o svojim muzičkim počecima, višedecenijskom čekanju na prvi nastup u ovom delu Evrope, omiljenom sportu…

Opširnije...

Snimanje debitanskog filma holandskog reditelja Marinusa Groothofa - Nebo iznad nas, koji prati živote troje običnih ljudi različitih generacija tokom NATO bombardovanja 1999. godine, počeće 20. avgusta u Beogradu, a na ključna pitanja, kao što su prikupljanje sredstava i podrška državnih institucija i RTS-a, iz ugla koproducenta, odgovara Miša Mogorović (Art & Popcorn).

Kako je došlo do saradnje sa Marinusom Groothofom?

Miša Mogorović: Reditelja Marinusa Groothofa upoznao sam preko njegovog holandskog producenta Sandera Verdonka. Sander je učestvovao na konferenciji EAVE - Evropske Asocijacije preduzetnika u audiovizuelnim delatnostima koju sam organizovao u Beogradu u jesen 2010. godine. Tada sam imao priliku da sa njim po prvi put razgovaram o saradnji na razvoju ovog projekta, koji je evo konačno došao u fazu realizacije. Naravno da mi je bilo veoma interesantno da priču o jednom tako važnom segmentu naše istorije, koji svi posebno pamtimo, radi stranac. Iz nekoga razloga, naši autori nisu ovu temu do sada prepoznali kao zanimljivu, što mi je veoma čudno, imajući u vidu činjenicu da se svako od nas i dalje vrlo živo seća vremena bombardovanja Srbije. Smaram da je neophodno da se snimi film o nama i načinima kako smo se svakodnevno borili da živimo "normalan" život u nenormalnim uslovima. Ono što mi se posebno dopada u ovom filmu je da ne postavlja pitanja uzroka, krivice i odgovornosti za bombardovanje, već se bavi pitanjima običnih ljudi koji se nose sa svim teškoćama bombardovanja.
 
Koliko je teško prikupiti novac za ovakav film i koliko vam je vremena trebalo (zajedno sa LEV Pictures iz Holandije) da obezbedite sredstva za početak snimanja?

Miša Mogorović: Proces finansiranja nije tekao glatko, a i dalje se suočavamo sa problemima u finansiranju ovoga filma. Najveći deo sredstava obezbedila je Holandija i njihov filmski fond, a pored holandskih producenata, filmu su se pridružili i koproducenti iz Belgije (Benoit Roland, kompanija Entre Chien et Loup), tako da je ovaj film sada zvanično holandsko/belgijsko/srpska koprodukcija. Naravno, problem predstavlja činjenica da ovaj film još nije dobio podršku Ministarstva kulture Srbije ili Filmskog centra. Film je do sada predstavljen već trojici ministara kulture, a sada izgleda čekamo i četvrtog... Ni jedan od ministara kojima je projekat predstavljen nije odbio da podrži film, imamo čak i pismo o namerama Ministarstva kulture za finansiranje ovoga filma, samo se do sada nikako nije realizovala ta najavljivana, prirodna i očekivana podrška Ministarstva kulture za realizaciju ovoga filma. Ali sigurni smo da će Ministarstvo kulture u narednom periodu naći načina da podrži ovaj film ili da nas preporuči za podršku Filmskom Centru Srbije, kao prirodnom partneru za finansiranje ovoga filma. Ovaj film je do sada ničim izazvano izazivao neopravdanu dozu podozrivosti naših ustanova i institucija. Ali to nam je svojstveno - što su stvari jednostavnije i dobronamernije, to se više u njima traži neka skrivena agenda i usporava donošenje normalnih i ispravnih odluka.
 
Da li je Radio Televizija Srbije podržala film s obzirom na njegov društveno-istorijski značaj za naš javni servis i Srbiju uopšte?
 
Miša Mogorović: Istakao bih da smo sa RTS postigli dogovor o poslovno-tehničkoj saradnji na realizaciji filma, što nam je od velikog značaja za realizaciju, plasman i promociju ovog filma. Kao što sam napomenuo, očekujemo i finansijsku podršku Ministarstva kulture ili Filmskog centra Srbije, koja će nam pomoći da zajedno sa svojim uloženim sredstvima dodjemo iznosa od 10% ukupnog budžeta filma, kako bi se film prihvatao kao srpski u skladu sa evropskom konvencijom o koprodukcijama. Ali najvažnija podrška nam je podrška koju očekujemo od Grada Beograda i njegovih institucija i ustanova. Kako ovaj film predstavlja svojevrsni dokument vremena, nadamo se da ćemo imati razumevanje gradskih funkcionera kako bi nam omogućili da se ovaj film snimi na najbolji način, a u skladu sa raspoloživim budžetom. Mi ni izbliza nemamo sredstva kojima raspolažu američke produkcije koje se snimaju u Beogradu, i u tom smislu pomoć i razumevanje Sekretarijata za saobraćaj, Parking Servisa, Beogradske tvrđave i drugih ustanova i organizacija Grada Beograda biće nam od velikog značaja. S obzirom da je ovo film o tragičnoj istoriji našega grada, siguran sam da će nam Grad Beograd izaći u susret u vezi pomoći na realizaciji ovoga filma.
 
Recite nam nešto više o ekipi filma, kako su odabrani glumci, direktor fotografije...?
 
Miša Mogorović: Reditelj Marinus Groothof je dobar poznavalac naše filmske i pozorišne scene. On je pogledao značaj broj naših filmova, već je snimio jedan kratki igrani film na našem jeziku sa našim glumcima, pogledao je takođe i mnoštvo pozorišnih predstava. Glumačka podela napravljena je nakon dugotrajnog kastinga, u kome je on aktivno učestvovao, i kroz koji su prošli mnogobrojni domaći glumci. Obzirom da je u pitanju ansambl film, film sa mnoštvom likova, od kojih svako ima svoju posebnu priču i za koje se na kraju ispostavlja da su sudbinski povezani, sam proces kastinga bio nam je od velikog značaja, i posvetili smo mu veliku pažnju. Što se ekipe filma tiče, od stranaca na filmu je angažovan i belgijski direktor fotografije, koji će zajedno sa scenografkinjom Jelenom Sopić, kostimografom Dragicom Laušević i ostalim vrhunskim domaćim profesionalcima ispričati ovu jedinstvenu priču.

Glavne uloge u filmu Nebo iznad nas glume Nada Šargin (Ana), Boris Isaković (Sloba), Nikola Rakočević (Bojan), Hristina Popović, Miloš Timotijević, Boda Ninković, Mladen Sovilj, Ivana Vuković...

Scenario i režija - Marinus Groothof.

Scenograf je Jelena Sopić, kostimograf Dragica Laušević, dok je direktor fotografije Ruben Impens.

Film govori o tome kako se obični ljudi, u ovom slučaju troje Beograđana čije se sudbine prepliću, snalaze kada su uhvaćeni u zamku nasilne i apsurdne situacije kakva je rat, odnosno bombardovanje Beograda i Srbije. Film se ne bavi političkim kontekstom bombardovanja već je u prvom planu život glavnih junaka i njihovi međuljudski odnosi u toj specifičnoj situaciji, a centralno mesto u ostvarenju zauzima bombardovanje zgrade Radio Televizije Srbije.

Ana (35) je energična glumica Pozorišta „Duško Radović“ koja je fokusirana na održavanje status quo situacije u svom životu. Ona je verna svom dečku, svojoj dugogodišnjoj prijateljici i pozorištu koje voli. To je čvrsto sazidana stvarnost koja joj omogućava da se izbori sa onim što dolazi sa neba. Međutim, kada njen dečko Marko ode iz Beograda, a njena prijateljica izda principe po kojima su obe živele, na njenom oklopu se pojavljuju prve pukotine...

Sloba (46), tehničar u RTS-u, izgradio je svoj život od pažljivo postavljenih planova, obaveza i strategija. Cene ga i poštuju zbog sposobnosti da životu gleda pravo u oči i da nastavi dalje. To je atraktivna sposobnost koja je ujedno i njegov oslonac. Ništa Slobu ne može izbaciti iz koloseka, čak ni vesti da će zgradu RTS-a u kojoj radi možda bombardovati. Nakon što je poslao ženu i sina u Crnu Goru, posao tehničara u RTS-u je od vitalnog značaja da bi ih izdžavao...

Što se Bojana (18) tiče (takođe zaposlenog u RTS-u), on je našao utočište u noćnom životu Beograda sa svojim pilulama, svojom muzikom i odanošću hedonističkoj slobodi koja nema nikakve veze sa nacionalizom koji je mnoge inficirao. On živi divlje, anarhistički i neodgovorno. I upravo to kakav je zaista spasiće njegov život...

Tri života. Tri načina sučavanja sa strahom. Jedno Nebo iznad nas.

Film se realizuje u produkciji LEV Pictures iz Holandije, srpski koproducent je ArtandPopcorn iz Beograda, koji je i izvršni producent. Koproducent iz Belgije je Benoit Roland (kompanija Entre Chien et Loup).

1# Objasni u nekoliko kratkih reči ko je Gramophonedzie?
On je lenji “muthafucker” koji živi za muziku i obožava hranu.

2# Odakle si?
Iz zemlje izgubljenih.

3# Izgleda da Srbija ima ozbiljna imena na sceni u poslednje vreme, zar ne? Koliko dugo radiš kao profesionalni DJ?
Srbija? Ne, koliko ja znam…ne radim i nisam profesionalan, samo sam DJ već 19 godina.

4# Preporuka za sve sanjare koji bi da postanu svetski poznati DJ; reci nam koja je najveća korist od tog posla?
Da žive isti san, ja sanjam putujući čineći ljude srećnim dok uživaju u muzici.

5#Da li žališ što nisi vatrogasac ili pilot?
Vatrogasac nije bio moj san, a pilot još uvek mogu biti.

6#Nakon velikog uspeha hita iz 2010, i dve velike svetske turneje i skoro svakog vikenda provedenog na putovanju, šta te je navelo na ideju da napraviš još jednu turneju?
Ovo nije obična turneja, sve što sam uradio bilo je na prilično visokoj skali, na velikim festivalima u gužvi. Nije da ja ne volim sve to, ali nekako sam želeo da se vratim manjim klubovima i intimnijim DJ okruženjima. Dakle, ovo je turneja za male klubove, intimne noći i duge afterhours-e…

7#Koje teritorije nameravaš da posetiš? Europu, Aziju, US?
Sve gde ljudi vole moje prisustvo. Nastaviću svoje redovne svirke i ova turneja je za izabrane ljude koji znaju ...

8#Šta možemo očekivati od izbora muzike? Koji zvuci će nas naterati da plešemo?
Dosta sub-bas, vozajućih ritmova. Chicako i jacking House, baš onaj pravi.

9#Da li planiraš da pozoveš nekog gosta, DJ prijatelja tokom turneje?
Svi su gosti.

10#Da se vratimo na trenutnu muziku. Čuli smo da ste završili Mastering Studio?
Ja sam srećan panda zbog toga. To je još jedan san koji sam imao u životu i koji se ispunio. Blagosloven sam.

11#Primetili smo tvoje pomeranje u underground zvuke. Da li postoji neki specijalni projekat, traka, remix na kojoj upravo radiš?
To je još uvek tajna i najbolje da pratite moje društvene mreže, twitter, jer će uskoro nešto iskočiti…

12#Izgleda da nikada ne spavaš? Hehehe
Ne izgleda. Spavaću kada umrem.

Hvala Marko, mi s uzbuđenjem očekujemo najnovije vesti o tvojoj turneji, kao i o budućim izdanjima i želimo ti sjajne igračice u prvim redovima. Hvala za pristanak na intervju i kao što reče: ".. jedino što je bitno je kvalitet muzike ..."

1. Kao likovni umetnik (po diplomi) da li ste nailazili na probleme, računajući da kombinujete različite medije i imate šira interesovanja od recimo slikarskog platna?

Veoma često i tu se verovatno neće promeniti ništa sve dok budem stvarao jer ljudi i suviše površno gledaju na sve to. Ovde ti klišei ne vladaju samo kod običnih ljudi nego i kod većine takozvanih umetnika i teoretičara koji misle da recimo, kada praviš izložbu slika, ona mora da bude stilski ujednačena po svaku cenu. To je ta priča o konceptu koji kao ne sme da odudara, a koncept po meni treba da odudara ako hoćeš da budeš inovativan i originalan. Inventivnost i originalnost je po meni nešto čemu treba da teže oni koji bi da ostave značajan trag za sobom ali u ovako haotično krojenom sistemu, većina takozvanih umetnika danas se lako predaje i prepušta nečemu što se zove ''podoban umetnik'', što obezbeđuje kratku medijsku slavu koja brzo ispari. Mnogi smatraju i da ako si slikar, onda treba samo to da budeš ili da ako se recimo baviš metal muzikom, nikako ne smeš, ni za živu glavu da napišeš pop pesmu ili je odsviraš, što je po meni veoma nezrelo jer se tu, onda postavlja logično pitanje: Kakvi su to umetnici kada podcenjuju svestranost i gde je tu umetnička sloboda da ja radim onako kako osećam?

2. Kako kombinujete razlličite medije: likovnu umetnost, film i muziku i kako se oni povezuju u Vašem stvaralaštvu?

Oseća se dosta u mojim filmovima da sam i slikar i muzičar, kao što se u tekstovima za muziku koju sam snimao, oseća da se bavim i poezijom, iako se ne trudim da to po svaku cenu bude tako ali u mom slučaju, to je neizbežno. Da li sam u tome svesno ili nesvesno učestvovao, ne znam ali verovatno je normalno da se to prepliće jer me sve te umetničke discipline interesuju, a kroz film mogu da izbacim sve to na jednom mestu, pošto je film skup svih umetnosti. Počeo sam sa eksperimentalnim video radovima u kojima se itekako osećala ta moja slikarska nota, da bi polako, vremenom počeo da pokušavam da stvaram i kratke igrane forme u kojima sam hteo da pobegnem od toga da me gledaju kao slikara koji režira, da učim kako se piše scenario, kako se radi sa glumcima, sa kamermanom... čisto da bi sebi dokazao da mogu da napravim pravi film, gde se neće videti da sam i slikar pored toga. Dakle, paralelno sa realizacijom, ja sam i učio, kao što i danas učim i kao što ću učiti do kraja života. Jako mi je, recimo, na početku bila važna fotografija same slike za film dok sam kasnije počeo više da obraćam pažnju na neke druge stvari. Ipak, recimo i za moj prvi zvanični kratki igrani film ''Lice istine'' neki kažu da u sebi ima tu eksperimentalnu crtu, dok već kod drugog kratkog igranog filma ''Iluzija'' toga nema jer, između ostalog, ima puno dijaloga. Tu sam shvatio da mogu da napravim i ''klasičan'' kratki igrani film, a koliko je to kvalitetno, neka drugi procenjuju.

3. Kako i koja je muzika i umetnost pored nje, uticala na Vaše odrastanje i kasnije na stvaralaštvo? Recite nam nešto o svom bendu.

Od rođenja sam u umetnosti. Moj otac je slikar, a i moj, danas nažalost, pokojni stric bio je umetnik, te sam od rođenja bio okružen kućom punom slika, knjigama o slikarstvu, o filmu, knjigama sa poezijom Sergeja Jesenjina, Šarla Bodlera, Radeta Drainca, Branka Miljkovića... Obožavao sam da gledam filmove, i to najviše bajke, horore i naučnu-fantastiku. Recimo ''Bal vampira'' Romana Polanskog za mene je tada bio jedan od najboljih filmova i prvi put sam ga gledao kada sam imao mislim pet ili šest godina, a možda i pre. I danas taj film smatram remek-delom i gledam ga gotovo istim očima kao što sam ga i tada gledao. Prvi put sam, mislim, sa jedanaest video na TV-u ''Dečka koji obećava'' u nekom noćnom terminu, dok moji roditelji nisu bili kući i bio sam oduševljan koliko je taj film slobodan. Vrlo rano sam na TV-u video i ''Bube u glavi'' i zadivio me jedinstveni stil tog filma. Tada nisam znao ko je reditelj ali sam kasnije povezao da je oba režirao Miloš Radivojević koga sam počeo sve dublje da istražujem kada sam odrastao. Pokušavao sam u najranijem detinjstu da pravim stripove, a sa jedanaest počeo sam ozbiljnije da radim crteže i slike. Slušao sam naravno oduvek i kvalitetnu muziku, kao i danas. Odrastao sam uz emisije na radiju, očeve i stričeve ploče, a kao klinac obožavao sam i da gledam muzičke spotove, emisije o muzičarima i bendovima. Mislim da sam najveću ekstazu doživeo kada sam kao dete prvi put slušao ploču Bitlsa - ''Klub usamljenih srca narednika Pepera''. Sećam se da sam je danonoćno slušao. Pored toga, slušao sam fanatično i ploče Dorsa i Džetro tala koji su bili i ostali za mog oca najbolji bend. Slušao sam i Višbon eš, a zbog njihovog albuma ''Argus'', odlučio sam da jednom dam svom bendu takvo ime. Bilo je još puno toga što sam slušao ali pored te starije muzike, fanatično sam pratio i šta se dešava na alternativnoj domaćoj sceni 90-ih. Takođe sam otkidao na Šarla akrobatu i Disciplinu kičme, a vremenom sam zavoleo i EKV. Moj otac recimo, nikako nije voleo što sam tada slušao tadašnje takozvane ''brze bendove Srbije''. Inače, imao sam akustičnu gitaru koja mi je kupljena kada sam rođen i na kojoj je pisalo Bane, te sam stalno nešto drljao po njoj i smišljao neke nazovi pesme, sve dok krajem 94. nisam počeo da uzimam privatne časove gitare i tada sam naučio prve akorde. 96. nastaje zvanično prva postava Argusa i kroz bend je prošlo mnogo ljudi. Prve četiri godine stalno smo svirali uživo, a onda smo se posvetili studijskom radu.

4. Kao vizuelni umetnik dosta stvarate u domenu dokumentarnog filma i kratkog metra. Recite koji je razlog Vaših početaka i prvih izleta u svet pokretnih slika?

Pre svega, 2006. zasitio sam se slikarstva i shvatio da na tom polju nema šta više novo da se kaže. Danas svi nešto slikaju i to uglavnom ljudi bez umetničkih škola dok se mladi akademski slikari zatvaraju u svoje hermetične svetove koje niko ne razume. Bave se uglavnom konceptualnom umetnošću koja je aktuelna samo na trenutak ili slikaju neinventivno. Onda me je i dugogodišnje maltretiranje sa raznim muzičarima i neshvatanje medija za moj muzički rad, malo odvuklo i od muzike, a i poeziju sam takođe u to vreme bio počeo da zapostavljam, te je moralo doći do neke ozbiljne prekretnice u mom kreativnom izražavanju. Meni je oduvek film bio i ostao najveća magija koja me privlačila ali sam se sve do te 2006. bojao kamere kao da je NLO u pitanju. Imao sam želju da snimam i pre ali smatrao sam da ja to nikad neću moći. Ipak, konačno mi je kvrcnulo nešto u glavi kada sam saznao da mi je devojka trudna. Tada sam u trenutku smislio i snimio fotoaparatom u cugu svoj prvi film ''Putokaz za život koji ne postoji''. Bilo je to baš te 2006. Nešto kasnije ponovo sam ga snimio pravom kamerom i izmontirao ga 2007. Zvanično se ne vodi kao moj prvi film jer sam pre njega, prvo izmontirao druga dva eksperimentalna ostvarenja. Dakle, u privatnom život, ja sam ne želeći postao otac ali hvala Bogu danas odgajam sina i pre nisam mogao ni da naslutim kakve sve prednosti može da ima takav način života. Ipak, to saznanje, da ću postati otac, bilo je tada za mene uznemiravajuće ali me je i oslobodilo da se usudim da napravim konačno neki film, i to sasvim spontano. Kada sam video da mogu, počeo sam sumanuto da radim i ta me ogromna energija za radom na filmu nije popustila do danas.

5. Da li možemo prepoznati uticaje video-umetnosti u Vašim filmovima?

Da. Naročito u mojim eksperimentalnim filmovima. Ja sam želeo da video-art načinim zanimljivijim za običnog gledaoca jer video-art sam po sebi nikada neće razumeti šire narodne mase. Video-art je konceptualna umetnost koja mora da se objašnjava onom ko to gleda, a sam po sebi video-art bez objašnjenja je monotona struktura, te sam želeo da stvaram nešto što će ujedno biti i muzički spot, i dinamičan video-art, i eksperimentalni film koji će moći da komunicira sa posmatračem i bez puno teoretisanja. Između ostalog, želeo sam i da kroz samo gledanje mojih filmova, konzumentu bude interesantno što ih gleda i da želi da im se vraća, i bez obzira što ih možda i ne razume, bitno mi je da on shvati da je nešto osetio, da ga je možda nešto uznemirilo ili uzbudilo dok ih je gledao. Mislim da sam u tome uspeo jer ljudi različito doživljavaju moje eksperimentalne radove. Jedni kažu za pojednine da su to muzički spotovi, a ne filmovi, dok drugi govore kako to jesu filmovi ali pre svega, ono u čemu se svi slažu je da su veoma ubedljivi i odlično izmontirani, što veoma godi mom egu i dokazuje da sam uspeo u svojoj zamisli. A ono što mi je najvažnije, je to da sam na neki način (ovo će zvučati prepotentno) unapredio video-art i eksperimentalni film i razbio klišee kako nešto mora ovako ili onako da se radi.

6. Zanimljiv je Vaš oproštaj od analogne umetnosti u eksperimentalnom kratkom filmu "Pozdrav video kasetama!". Film je prikazivan na festivalima u Brazilu, Edinburgu itd. Recite nešto o tome.

Film zapravo metaforično predstavlja kontinuirano uništavanje civilizacije od strane ljudi koji žive u iluziji da su napredniji zato što stalno jure ka novim tehničkim uređajima i spravama, misleći da su time dobili nešto novo i bolje, a pritom ne vide šta su sve izgubili zbog toga. Zaboravili su recimo na normalnu komunikaciju. Godinama unazad, mi u razgovoru sa nekom osobom, prilikom fizičkog susreta, imamo često situaciju, da nekom zvoni mobilni ili da neko ''kucka'' poruke. Ljudi su u stanju da napišu 100 poruka za jedan prost dogovor koji je nekad mogao biti rešen jednim pozivom sa fiksnog ili usmenim dogovorom. Za koju godinu, ovi danas moderni mobilni, biće već zastareli... previše je to sve brzo i već sve ovo sada je prenatrpano, a mogu misliti šta će biti za koju deceniju. U toj jurnjavi za tehnologijom doći će na kraju do totalne propasti. Pući će kao bomba taj naš ''napredak'' i vratiti nas u kameno doba. Na kraju više nećemo imati potrebe ni za kakvim fizičkim kontaktom. Živećemo sa virtuelnim ljudima u svojim sobama, kada nam budu bili potrebni, a pitanje je da li će nam i oni biti važni jer ćemo biti toliko bolesni od te ''slobode'', da nećemo želeti nikoga pored sebe. Sa druge strane, taj film može se gledati i sa jedne pozitivnije strane - kao rušenje starog i stvaranje novog sveta ali opet se vraćamo na isto pitanje - koliko je taj novi svet bolji od onog starog. Što se tiče učešća na festivalima van Srbije, zanimljivo je to da su o tom filmu počeli da se interesuju najači domaći mediji tek prošle godine, kada je ušao u selekciju festivala ''Art Deco de Cinema'' u Sao Paulu, a film je završen još 2010. Još jedan dokaz da tek kada ostvariš neke rezultate van Srbije, onda te se sete da postojiš i u sopstvenoj zemlji. To pravilo, naravno, ne važi za svakog ali za mene, da. Naravno, svaka čast izuzecima odavde koji pomno isprate sve što radim, što sa druge strane dokazuje da kvalitetnih ljudi ima i u Srbiji ali su u manjini i na marginama.

7. Vaš dugometražni dokumentarni film "Bilo jednom u Paraćinu" na interesantan način nas uvodi u Underground od 90-ih godina prošlog veka do danas. Da li ima doze ironije u tom prikazu? Koji je povod za snimanje filma i koliko se Vaša lična muzička priča provlači kroz isti? Kako ste radili montažu, računajuci na doista slobodnu vizuelnu percepciju u građenju priče?

U svakom mom filmu postoji određena manja ili veća doza ironije. Ona je zdrava u normalnim količinama, naročito, ako se kvalitetno sprovede u delo ali u ovom slučaju, nije mi to bila namera. Više sam to radio sa velikom dozom nostalgije i željom da se jedno vreme ovekoveči na filmu jer većina bendova koji su u njemu, bili bi zaboravljeni, da nije snimljen. E sada, ima par grupa koji nisu iz tako ''daleke'' prošlosti i koji su tek ''skoro'' krenuli da rade. U vezi toga, nailazio sam na zanimljive komentare. Recimo, jedni su pričali da im nije mesto u tom dokumentarcu dok su mi neki nabijali na nos zašto ih nema više. Suština je da sam ja najviše mesta posvetio Fani bendu kao najstarijem autorskom rok sastavu iz Paraćina i Argusu koji je bio najpopularniji u tom gradu, u drugoj polovini 90-ih, a mlađe grupe ubacio sam da bi pokazao kako se priča nastavlja, bez obzira na to što rok više nije tako bitna pojava za širu masu kao nekada ali da će i uprkos tome, biti važan dok god postoji neko ko stvara autorske pesme i sluša ih. Zato sam ubacio i scene iz vremena kada je moj sin imao dve godine, u kojima on sa oduševljenjem gleda i voli, to što smo radili Fani i ja. Dakle, on kao neko od dve godine, metaforično predstavlja dete koje može sutra da nastavi putem kojim smo mi krenuli jer i mi stariji smo, isto tako kao i on, kada smo bili klinci, sa istim žarom gledali i slušali druge muzičare. To je neki krug koji se neizmenično okreće. Nešto postaje prošlost ali postoji i nastavak toga. To je prirodni proces. Dakle, u pitanju je jedan dokumentarac koji nije samo klasična priča, već itekako ima poentu i umetničku poetiku jer nikako nisam imao nameru da napravim informativni pamflet koji će u sebi sadržati samo puko nabrajanje pojednih imena. U tom slučaju, on bi onda bio samo interesantan ljudima iz Paraćina i zato sam nailazio na ogroman gnev kod pojedinaca iz mog rodnog grada koji su bili besni pre svega, zato što nisam spomenuo mnoge paraćinske muzikante ali su zaboravili na činjenicu da sam ja radio, između ostalog, dokumentarac o autorskim bendovima, a ne o muzičarima koji ceo život sviraju obrade po kafićima. Ipak, da nisam uradio, to što sam uradio, taj dokumetarac ne bi imao premijeru u Beogradu, nego bi imao samo pohvale od drugara i komšija iz Paraćina. Ja sam tom filmu prišao pre svega kao sineasta, a ne kao novinar koji je hteo da napravi muzičku emisiju. Od 2006. za mene je film moj glavni umetnički poziv, pa onda sve ostalo.

8. Sada ste već oformljeni umetnik koji stvara u širokom spektru. Kako postižete da Vaš pedagoški rad uklopite u sve to?

Teško ali nekim čudom uspevam, mada mi je sve to, moraću priznati, previše naporno ali sa druge strane, ništa nije divnije, nego kada vidite da ste neke klince usmerili na pravi put ili kada osetite i shvatite da sopstveni mukotrpni umetnički rad nije bio uzaludan jer je neko kvalitetan prepoznao to stvaralaštvo i u Srbiji i van nje. Takođe mogu sa velikim ponosom da kažem da imam divnu direktorku u školi u kojoj predajem - Snežanu Čemerikić koja me oduvek podržavala u onome što radim i razumela moje umetničke ambicije, te me nikada nije sputavala da zbog škole trpi moja umetnička karijera, pa sam uvek imao određene privilegije - da kada recimo treba da odem na neki festival kako bi predstavljao svoj film, to smatra mojim opravdanim izostankom iz škole.

9. Imate li neke buduće planove?

Planova imam na pretek. Teško je onima koji su u mojoj blizini jer osećaju moju svakodnevnu unutrašnju borbu - da sve svoje ideje sprovedem na što kvalitetniji način. Ne znam kome je zapravo teže - meni ili njima ali znam da se oseća ta moja stalna bitka sa samim sobom. Krajem februara sam završio kratki film ''Pogledi'', a početkom marta i moj drugi dugometražni dokumentarac ''Kultura cveta'' koji će imati premijeru krajem aprila na ovogodišnjem ''Beldoksu'', što mi veoma prija jer je prošle godine imao premijeru, na istom tom velikom festivalu, moj prvi dugometražni dokumentarac o kome smo već razgovarali. Inače, ''Kultura cveta'' traje 99 minuta. Nije klasičan dokumentarac i, između ostalog, ima i igrane delove. Postoji mogućnost da se uskoro napravi i skraćena verzija jer gotovo da nema nijednog mog filma, a da neko nije našao neku zamerku. Stalno me nešto kritikuju - te predugi ti kadrovi, te trebao si par ovih sekundi da izbaciš... pa ću za te ljude možda da napravim još dinamičniju verziju filma ''Kultura cveta'' koji već jeste veoma dinamičan u prvih pedesetak minuta, pa onda dolazi do smirivanja, što sam namerno uradio ali već su me neki oštro iskritikovali kako taj deo, posle tih pedesetak minuta, ne pripada tom filmu, kako je monoton... Nije mi problem da napravim tu skraćenu verziju ali se plašim za gledaoce jer bi prilikom gledanja moglo da se desi da im eksplodiraju oči od konstantne ekstremne dinamike. :) Ipak, možda se odužim mojim dragim prijateljima od kojih sam već dobio negativne ocene. :) Pored toga, objavio sam u februaru i kompilacioni album ''Skriveni tragovi'' i sada sve to treba plasirati što mudrije u medijima, a u međuvremenu realizovaće se verujem i neke druge ideje koje odavno imam u glavi. Pre svega, moj srednjemetražni film ''To moram'' koji je završen prošle godine, želim da produžim i to bi onda trebalo da bude moje prvo dugometražno igrano ostvarenje. Scene su već odavno snimljene, samo ih treba ubaciti na prava mesta u već postojećoj verziji.

10. Šta preporučujete mladim umetnicima?

Da stalno izgrađuju sebe, svoj svet i teže originalnosti, a ne da koriste izlizane fore koje su koristili stvaraoci iz prošlosti. Poslednjih godina se kod nas ustalila šema da se po svaku cenu kao šokira, a niko ne razmišlja o tome da su mnogi pre njih to već odavno radili i da to zapravo nije ništa novo. Mladi ulaze u razne zablude, a ono što je najvažnije, je da trebaju da misle svojom glavom jer samo tako će postati pravi stvaraoci. Svi smo mi skloni da grešimo ali zato su tu recimo knjige koje govore o istoriji filma, o umetnosti uopšte, koje moraju da se čitaju, između ostalog, da određeni umetnik ne bi pomislio kako je on neko ko je bio prvi u nečemu. Originalnosti i kako doći do nje ih ne može naučiti nijedan profesor ni na jednom umetničkom fakultetu, već oni moraju da pronađu u sebi ono što je njihovo i toga ne treba da se stide jer svako nosi svoj žig koji mora da pronađe i filtrira ga na pravi način. Šta će nam uostalom nešto već viđeno, kada to već postoji. Sa druge strane, smatram da je plemenitije napraviti i dobro delo koje nije originalno ali da u njemu nema recimo, perverzija radi perverzije. Naravno, pored toga, dodao bih da sve to ne vredi ako se ne radi u kontinuitetu, disciplinovano i predano.