Uroš Spasojević, basista i kompozitor iz Valjeva, jedan je od najvažnijih predstavnika savremene srpske konceptualne džez scene. Njegova muzika je beskompromisna, veoma lična i autentična, a njegova inspiracija neiscrpna. Do sada je objavio 12 albuma, uglavnom snimajući u manjim formacijama ili solo, a ovogodišnji ciklus koncerata „Džez za DŽ“ biće prilika za beogradsku publiku da premijerno čuje kompozicije sa njegovog novog albuma „Ballads“. Uroš Spasojević Trio, koji još čine izvanredni trubač Ivan Radivojević i perspektivni mladi bubnjar Petar Ružičić, nastupiće 9. septembra od 13:00 na Platou Milana Mladenovića.

Vaš nastup otvoriće jedanaesti ciklus koncerata ,,Džez za DŽ” u Domu omladine i tom prilikom beogradskoj publici premijerno ćete izvesti muziku sa novog albuma ,,Ballads”, čije je objavljivanje planirano za početak naredne godine. Recite nam nešto više o novoj trio postavi i zvuku koji donosi Vaše novo izdanje?

Uroš Spasojević: Najpre ću istaći da ovaj trio nazivam nekonvencionalnim ili neobičnim, imajući u vidu da se sastoji od instrumenata koje retko viđamo u predmetnoj formaciji, a to su truba, tenor bas gitara i bubnjevi. Sama ta činjenica ukazuje na specifičnu boju muzike, kao i na samo raspoloženje koje se stvara prilikom izvođenja. Mišljenja sam da je muzika sa pomenutog albuma apstraktnija u odnosu na muziku sa mojih ranijih izdanja, te da je stvoreno više tog neobjašnjivog i opčinjujućeg „prostora“ i atmosfere koje muzika kao takva omogućava.

Po mnogo čemu Vi ste atipičan predstavnik srpske džez scene: jedan ste od pionira autorskih muzičkih projekata u kojima bas gitara zauzima centralno mesto; bavite se konceptualnim savremenim džezom koji ne spada u komercijalnu muziku, ali imate vernu publiku koja sa pažnjom prati Vaš rad; jedan ste od najplodnijih domaćih džez umetnika sa 11 objavljenih autorskih albuma tokom decenije karijere; Vaše stvaralaštvo prepoznato je i visoko vrednovano u međunarodnoj džez zajednici, među kritičarima, izdavačima i publikom… Kada se osvrnete na prvu deceniju svoje karijere, šta biste definisali kao najvažnije postignuće? Šta su želje i profesionalni planovi za budućnost?

Uroš Spasojević: Smatram da je najvažniji lični osećaj koji se zasniva na uverenju da sam uvek davao lični maksimum u datom trenutku. Usresredio sam se na „zapisivanje“ momenata, a ne na besprekorne tehničke ili izvođačke detalje. Sve vreme sam pokušavao da izađem iz tzv. zone komfora, te da konstatno istražujem i izazivam sebe u smislu zvuka i ideja. Činjenica da sam izdao priličan broj albuma za to vreme jasno ukazuje da strasti i inspiracije nije falilo, što je po meni najbitnije. Sa druge strane, kritike i priznanja samo su potvrda da taj uloženi trud nije bio besmislen. Podstrek je stvaran tim pozitivnim kritikama i reakcijama slušalaca. Iskreno, ne razmišljam o željama i planovima već o načinu kako da još dublje istražim mogućnosti trija koji će nastupiti u subotu. Fokusiram se na ostvarenje punog potencijala ovog sastava, imajući u vidu veliku dozu optimizma koju osećam.

Čini se da radije provodite vreme u studiju, jer do sada u svojoj karijeri fokus niste stavljali na koncertne nastupe. Da li će se to u budućnosti promeniti?

Uroš Spasojević: Ključni razlog takvog pristupa leži u manjku slobodnog vremena koje bih morao izdvojiti za koncertne promocije. Činjenica da sam relativno daleko od „epicentra zbivanja“ definitivno nije bila olakšavajuća okolnost za organizovanje i održavanje većeg broja koncerata. Sa druge strane, više sam uživao u studijskom radu i eksperimentima svojstvenim za taj tip rada. Plan je da se u narednom periodu više posvetim održavanju živih nastupa, mada je na takvu odluku dosta i uticala želja ostalih članova trija da se muzika sa pometnutog albuma što češće izvodi.

Od 2013. godine kroz serijal septembarskih besplatnih koncerata ,,Džez za DŽ” Dom omladine Beograda nastoji da podrži domaće džez muzičare, odneguje novu publiku i pripremi domaću javnost za novo izdanje Beogradskog džez festivala krajem oktobra. Šta mislite o ovakvom načinu afirmisanja džeza? Kako ocenjujete stanje na savremenoj srpskoj džez sceni?

Uroš Spasojević: Gajim veoma afirmativno mišljenje o vašem, već čuvenom, serijalu i lično smatram da je to jedan od glavnih stožera razvoja srpske džez scene. Evidentan je nemerljiv doprinos promociji muzičara koji stvaraju savrmenu džez muziku u našoj zemlji. Mogu istaći da sam optimista što se tiče stanja na savremenoj srpskoj džez sceni, imajući u vidu da su obrazovne institucije sve kvalitetnije u tom pogledu.

U okviru programa 34. Beogradskog džez festivala 2018. godine nastupili ste sa postavom Uroš Spasojević Project. Kakve kakve utiske nosite sa tog nastupa i koliko se tadašnji zvuk razlikuje od onoga što svirate sa aktuelnim triom?

Uroš Spasojević: Bez ustezanja mogu reći da je to jedan od najbitnijih nastupa u mojoj karijeri, pa su samim tim i utisci izvanredni. Taj nastup smatram kao ostvarenje dečačkog sna, budući da sam dugogodišnji posetilac, po mom skromnom mišljenju, najznačajnijeg džez festivala na Balkanu. Ključna razlika u odnosu na nastup iz 2018. godine leži u činjenici da sam u toj postavi imao lidersku, čisto solističku ulogu, dok to sada nije slučaj. Moj trenutni „zadatak“ je da stvorim „uslove“ da dva izuzetna muzičara – Ivan Radivojević i Petar Ružičić, iskažu svoj nesvakidašnji talenat kroz međusobnu komunikaciju.

Šta publika može da očekuje na vašem koncertu 9. septembra na Platou Milana Mladenovića?

Uroš Spasojević: Možda bih na to pitanje mogao odgovoriti jednom rečju, biće – neobično! Muzika definitivno nije pod uticajem trenutnih trendova i zasniva se na soničnom bojenju, stvaranju zvučnih pejsaža, ali i na nesvakidašnjem ambijentu i atmosferi za ove prostore.

Izvor: DOB

Jedan od najvećih živih afričkih muzičara, svakako najveća zvezda afrobita, višestruko "Grammy" nominovani, ambasador Unicefa, legendarni Femi Kuti ponovo dolazi u Beograd! U organizaciji Doma omladine Beograd i Binta Sounda, za publiku priprema veliki afrobit spektakl 23. jula od 21 čas u Barutani na Kalemegdanu, a ulaznice su u prodaji na Ticket Vision prodajnim mestima i onlajn, po ceni od 2000 RSD. Povodom predstojećeg koncerta, Femi Kuti danas je bio gost Doma omladine Beograda, gde se susreo sa predstavnicima medija i istakao da je veoma uzbuđen što ima priliku da sa svojom grupom ponovo nastupa u Beogradu: "Koncert će biti pun pozitivne energije i nadam se da će posetioci iskoristiti priliku da igraju i uživaju u muzici. Želim da ta pozitivna energija donese svima mir, zajedništvo, razumevanje, inspiraciju i sve druge stvari koje su nam toliko potrebne u današnjem svetu", rekao je Femi Kuti. Vršilac dužnosti direktora Doma omladine Andrija Bojanić izrazio je zadovoljstvo što je ova institucija u prilici da organizuje koncert velikog umetnika i naglasio da su ovakvi koncerti dokaz koliko Grad Beograd vodi računa o kulturnim potrebama i sadržaju koji nudi Beograđanima. Kuti u Beograd dolazi u pratnji svog velikog benda „The Positive Force" koji, kako muzički kritičari širom sveta kažu, čini da nastup izgleda kao tri šoua u jednom. Na mestu perkusioniste nastupaće i naš istaknuti muzičar Igor Vince, koji već više od jedne decenije nastupa i sarađuje sa Femijem Kutijem. Vince je naglasio da mu je velika čast što sarađuje sa ovim fantastičnim umetnikom nepresušne energije. Slušati Femija Kutija uživo znači komunicirati sa velikom univerzalnom porukom mira. Sa scene The New Africa Shrine, njegovog kultnog kluba koji se nalazi u srcu uzavrelog Lagosa, u kom svira nekoliko puta nedeljno, do velike sale Filharmonije Pariza, preko Njujorka, Johanesburga, Sidneja ili Tokija, Femi nosi svoju poruku nade i jedinstva širom sveta.

U susret predstojećem koncertu Femi Kuti nam je odgovorio na nekoliko pitanja.

Šta je, po Vašem mišljenju srž afrobit muzike?

Femi Kuti: Sve! Melodije, poruka koja mora da bude autentična, bitovi, stav muzičara...

Vaša karijera je duga i ugledna, iza Vas je mnoštvo albuma i koncerata, dobitnik ste brojnih priznanja, hiljade ljudi širom sveta poštuju i vole Vašu muziku. Šta je ono što lično smatrate svojim najvećim dostignućem u karijeri?

Femi Kuti: Mislim da je moje najveće dostignuće to što sam osnovao klub "New Africa Shrine" u Lagosu, koji vodim sa svojom starijom sestrom. I, naravno, činjenica da sam uspeo da održim svoj bend tokom svih godina, uprkos mnogim poteškoćama.

Da li postoji muzičar koji je nepresušna inpiracija za Vaš autorski rad?

Femi Kuti: Najvećim delom to je moj otac Fela Kuti, kao i mnogi izuzetni džez muzičari: Majls Dejvis, Dizi Gilespi, Čarli Parker, Džon Koltrejn.

Šta bi bio Vaš savet mladim muzičarima? Koliko uspeha leži u talentu, a koliko u radu – vežbanju i stalnom učenju?

Femi Kuti: Posvećen rad uvećava talenat svakog muzičara, tako da smatram da je neophodno tokom celog života učiti i vežbati. Vežbanje utiče i na samopouzdanje i veru u ono što radite. Svaki muzičar bi, takođe, trebalo što više uživo da nastupa, kako bi izgradio sigurnost na sceni i odnos sa publikom.

Nemoguće je razdvojiti vašu posvećenost humanitarnom radu i aktivizmu za ljudska prava od Vaše muzičke karijere. Šta je ono što bi svaki čovek mogao da učini, kako bi planetu na kojoj živimo učinio boljim mestom?

Femi Kuti: Samoposvećenost, na prvom mestu. Svi bi trebalo da se trudimo da budemo pozitivan primer ljudima oko sebe. Čovek nikada ne bi trebalo sebi da dozvoli da odustane ili da ga nešto obeshrabri. Stremite uvek tome da sve što radite, radite najbolje što možete.

Kakav program ste pripremili za koncert u Beogradu, koji ćete održati 23. jula u Barutani?

Femi Kuti: Kao i obično, na svim našim koncertima, prenećemo mnogo pozitivne energije na publiku. Moj bend zvuči odlično, veoma je uvežban i kompaktan, tako da publika može da se pripremi za jedno od najboljih koncertnih iskustava sa nama.

Imate mnogo poštovalaca i verne publike u Srbiji, šta bi bila Vaša poruka svima njima?

Femi Kuti: Stižemo, spremite se za koncert, nedostajali ste nam!

izvor: DOB

Liam Howlett, idejni tvorac, muzička i pokretačka sila iza najuticajnijeg electro-punk sastava svih vremena, benda The Prodigy, u ekskluzivnom intervjuu uoči dolaska na Petrovaradinsku tvrđavu sledećeg četvrtka, 6. jula, otkriva zašto je upravo EXIT njihov omiljeni festival i obećava nastup za pamćenje! The Prodigy @ EXIT: To će biti istorijski trenutak!

Ćao ekipa, sjajno je razgovarati sa vama! Kako ste?
 
Yo, Liam H ovde, sve je odlično kod nas. Drago nam je što se vraćamo onome što najbolje radimo – pravimo buku za narod!
 
Kakav nastup na Sea Star festivalu, oduvali ste nas! Kako napreduje turneja?
 
Sea Star je bio epski, to je jedan od prvih nastupa koji smo imali na ovoj turneji, sve nam je bolje i bolje na svakom festivalu na kom sviramo!
 
Izjavio si da je EXIT vaš omiljeni festival, možeš li ga opisati u tri reči?
 
Divlje, divlje, divlje!
 
Imajući u vidu posebnu vezu između The Prodigy-ja i Exita, svi osećaju da će ovaj nastup biti istorijski. Delite li ovaj osećaj?
 
Zaista imamo posebnu vezu sa Exitom i ljudima tamo, volimo da sviramo na ovom festivalu, volimo ljude i podršku koju nam pružaju. Uvek kažemo da je EXIT nešto drugačije od drugih festivala, uvek je poseban… Dolazimo da unesemo maksimalni haos i ništa manje! Biće to noć za pamćenje!
 
Hvala, vidimo se u četvrtak, 6. jula!
 
Hvala vama na pozivu, ne možemo da dočekamo da ponovo sviramo na Exitu! Vidimo se tamo! Liam H & The Prodigy

---
Koliko toga znamo o kultnom sastavu The Prodigy? Koliko puta smo ih čuli? Koliko ih neizmerno volimo, u ovoj zemlji? Pogledajmo ovaj vanvremenski bend iz drugih, anegdotalnih uglova, u 10 činova, kao uvertiru za spektakl na Gorki List Glavnoj bini EXIT festivala u četvrtak, 6. jula!

ČIN #1: Istorijski koncert u Beogradu
 
Godina je 1995. i sankcije još nisu skinute. Niko se ne usuđuje da dođe u Srbiju da svira – em je država u bankrotu, kao i većina istočnoevropskih tranzicionih, pa je nemoguće naplatiti ulaznice, em se svi trude da zaobiđu SR Jugoslaviju. Nemoguće je naplatiti? Svi zaobilaze? Ovo ne važi za The Prodigy! Oni dolaze, znajući da je poslednja stvar pre sankcija bio talas elektronske muzike koji je, iz nekog razloga, u Srbiji procvetao tokom 90-ih i nastavio se i u najtežim uslovima. Rejv žurke su bile ogromne tih godina, a masa „nabrijana“, čak iako su u Velikoj Britaniji bile ilegalne. Ilegalno tržište CD-ova je radilo punom parom, i svi su znali sve pesme. Pola Beograda je došlo na koncert, kao i pola Srbije. Kasnije, na času engleskog, moja drugarica, profesorica, zadala je temu „Događaj koji mi je promenio život“. Sedam učenika je napisalo sastav o koncertu benda The Prodigy! Pitala me je, „pa, ko su ti ljudi“? Kako nije bilo interneta, doneo sam joj kasetu i pustio muziku. Tada je stvorena ta neraskidiva ljubav i veza Srbije i sastava The Prodigy.
 
ČIN #2: Jilted for jilted i ključevi grada
 
Možda rok-zvezde ili muzičke zvezde u širem smislu i ne shvataju šta čine nekim svojim potezima, ali sigurno su koncerti benda Metallica u Moskvi u vreme otvaranja SSSR, ili The Rolling Stonesa na Kubi, bili istorijski orijentiri. Tako je posle beogradske konferencije za štampu neko zakucao na vrata hotelskih soba benda The Prodigy, i članove obavestio da ih zove gradonačelnik Beograda. Ispred gradonačelnika im je tadašnji gradski sekretar za kulturu, iznenađenima, dodelio kjučeve grada, jer titulu počasnih građana Beograda nisu mogli dobiti – ukinute su 1986. i uvedene opet tek 2006. Tek su onda Liam Howlett i ekipa postali svesni istorije koju su ispisali: tvorci „muzike za odbačenu generaciju“ su postali voljeni od „odbačene zemlje“. Jilted for jilted, jilted loved by jilted.
 
ČIN #3: „Firestarter“ i frizura Keitha Flinta
 
Godina je 1996. i Keith Flint dolazi kod svog frizera. Kaže mu, „ošišaj me na ćelavo“. Frizer uzima mašinicu i, kako se to obično radi, prvo brije sredinu glave i zatim prelazi na delove iznad ušiju. Keith ga prekida i skače sa stolice: „To je to“! Frizer je u čudu: „Nisam završio“! Keith daje celu svotu novca i ushićeno odlazi. Kod kuće podiže gelom ostatak kose iznad ušiju kao „rogove“. Bend snima prvi spot za pesmu „Firestarter“ u jezivom napuštenom delu londonskog metroa, „looking twisted“. Ostalo je istorija.
 
ČIN #4: „Breathe“
 
Tokom spremanja ispita, puno vremena smo provodili uz TV, a najneutralnije je bilo gledati VIVA Zwei – beskonačni spotovi, muzika koja pomaže u štrebanju zadataka. Puštali su ih na 3K celu noć. Izlazilo se do pola 4, u celoj Srbiji. Bilo je zgodno posle izlaska svratiti na after i pustiti Viva 2. Jednog novembarskog dana 1996, pojavio se spot sa prljavom vodom iz slivnika, rupama u zidovima, pacovima, žoharima i čovekom sa reptilskim očima. A sve praćeno uvodnom bas linijom koja je oduzimala dah. Da li je to ona ista linija pesme „Breathe“ koja je premijerno izvedena u Beogradu pre godinu dana? Jeste! Moji prijatelji se dele u dve grupe: jedni su užasnuti estetikom i muzikom, drugi su oduševljeni. Toga dana sam znao da se uskoro neću više družiti sa ovom prvom grupom. „Breathe“, pesma koja je još 1995. postala himna mladih u Srbiji, postala je vododelnica unutar generacije.
 
ČIN #5: „The Fat of the Land“ i „smeh mladića“
 
Tokom dugih vojničkih dana svako želi da se izvuče i radi što manje glup posao, pa je tako meni, s obzirom na kolekciju diskova, dopalo da radim u kantini i da puštam muziku koja mi se sviđa. Godina je 1998. i „The Fat of the Land“ uveliko žari i pali svetom. The Prodigy su sada mejnstrim andergraunda. Dolazi grdosija od vojnika i kaže: „Pusti mi „Smeh mladića“! Koju? Nemam tu pesmu. „Imaš, puštaš je svaki dan! Ide ovako: smeh-mla-di-ća“! Meni svane i kažem, hej, evo je, imam je. I pustim „Smack My Bitch Up“. On odlazi zadovoljan. Shvatam da je The Prodigy transcendirao žanrove, kulture, jezike. Ljudi ne razumeju ni da pesma nije na srpskom, ni odakle su oni. Prosto, magnetizam ih je osvojio.
 
ČIN #6: The Prodigy na Exitu!
 
Godine 2009. dolazi trenutak da vidimo The Prodigy na Glavnoj bini EXIT festivala. Ali, ne lezi vraže! Gužva je toliko velika da se može doći samo do negde, a i onda nastaje takvo komešanje da se jedva može disati – moja devojka od 156cm niti uživa u pogledu, niti u vazduhu. Odmičemo se dalje. Shvatamo da smo toliko daleko da smo skoro izašli sa Glavne bine. Nikada, ali nikada, nije bilo toliko gužve kao tada. Osim kada opet dođe The Prodigy. Ova ljubavna priča Srbije i kultnog benda definitivno transcendira i vreme. I svi ih slušaju i vole, kao i 1995. – i oni koji vole elektroniku, i oni koji vole rok, i oni koji vole dobar, melodični pop. Sve fizionomije, stilovi oblačenja i frizure su tu. Okupljeni oko božanstva.
 
ČIN #7: The Prodigy nisu na Exitu?
 
Ali, ljubav ide dalje, i ponekad se valja i našaliti sa tim. Tako je 2017. godine osvanuo lajnap u kome nije bilo popularnih Britanaca, a Njuz.net se našalio sledećim tekstom: „Menadžment Exita prethodnih dana imao je čak 30 propuštenih poziva od benda The Prodigy, saznajemo u organizacionom štabu tog festivala. Članove ekipe Exita zvali su naizmenično Keith Flint, Liam Howlett i Maxim Reality, a bilo je i više poziva sa nepoznatih brojeva sa britanskim prefiksom.“ Zaista, bend je postao „household name“ Exita i dospeo je i u šale.
 
ČIN #8: „Srbija je jedna od duhovnih kuća benda The Prodigy“
 
„Nastupali smo u Srbiji kada je njima bilo najteže“, rekao je Liam svojevremeno. „Srbija je jedna od naših duhovnih kuća, i naš omiljeni festival“. The Prodigy su uticali na Srbiju, to je neosporno. A koliko je Srbija na njih? Puno! Pesma „The Day is My Enemy“ je inspirisana balkanskom tradicionalnom muzikom, rekao je u direktnoj prepisci sa fanovima Liam Howlett lično. Niste primetili? Poslušajte opet, pažljvo!
 
ČIN #9: Najlepše je biti tako velik, a tako običan
 
The Prodigy trenutno obilaze svet i njihova turneja je, kako se popularno kaže, „kidanje“. Ali, ni uspeh do zvezda nije ih omeo da zaborave da su obični, topli ljudi. Sada već davne 2014. godine Theo iz benda Hurts je uradio nešto što je najočekivanije na svetu – preobukao se iz svog odela, i sportski obučen otišao da prati Suede, pa zatim i na ostale stejdževe. Ljudi su ga zaustavljali u neverici da se fotkaju s njim, a on je sve nasmešeno prihvatao. Tako su i prijatelji iz benda The Prodigy na Sea Star festival ove godine došli dan ranije, u grad u kome su 2017. pomogli da se festival lansira, i opustili se u Umagu kao pravi lokalci. Liam Howlett i njegova devojka Natalie Appleton su rentali bicikle i slikali se po Umagu, šerujući lepote Sea Stara i Umaga po društvenim mrežama. Najlepše je biti tako velik, a tako običan!
 
ČIN #10: Veliki povratak benda The Prodigy u EXIT Univerzum!
 
Sve što je dobro valja ponoviti. Tako će The Prodigy ove godine ponoviti EXIT festival, a mi njih. Jer i mi smo s njima bili kad im je najteže, i bićemo uvek. To je „poslednji veliki punk bend“ i možda najveći elektronski bend ikada. GOAT, što bi rekli u tenisu ovih dana. Ako to nije „ono nešto“, ne znam šta jeste. Vidimo se na Gorki List Glavnoj bini da otvorimo festival u velikom stilu, u četvrtak 6. jula!

Potpis: EXIT Promo
 

Festival "Umetnost i ljudska prava" održaće se od 20. do 24. juna u Beogradu. Program je raznolik i može se ispratiti kroz pozorišne predstave, performanse, radionice, filmski program, vizuelne instalacije i mural na jednoj od lokacija u Beogradu, te kroz debatni program, tribine, razgovore i jedan koncert na samom kraju festivala, svestranog umetnika, aktiviste i borca za prava mladih, Marčela. Umetnici i aktivisti ove godine dolaze iz celog sveta pa ćemo biti u mogućnosti da vidimo šaroliki diverzitet različitih umetničkih poetika iz Argentine, Jermenije, Australije, Brazila, Danske, Nemačke, Holandije, Kosova, Norveške, Italije, Srbije i SAD. Povodom festivala i o svemu po malo, razgovaramo sa Ivanom Milošević Popović.

Otkud ideja za festival „Umetnost i ljudska prava“?

DAH Teatar, od samog osnivanja 1991. godine bavi se društveno angažovanim temama sa namerom da utiče na pozitivan razvoj društva.  Ovaj festival prositekao kao prirodni sled našeg rada sa idejom da kreiramo neku vrstu platforme koja, sada već treću godinu za redom, ima za cilj pokretanje i predstavljanje umetnika I umetničkih kolektiva sa domaće I međunarodne scene koji u prvi plan stavljaju i povezuju umetnost i ljudska prava. Ideja za festivalom je dugo postojala, ali smo je konkretizovali na jednom putovanju u Irsku 2018. godine. Povod je bio projekat koji se zvao “Umetnost za ljudska prava”, a koji je takođe rezultirao Festivalom pod istim nazivom naših saradnica i prijateljica is Smashing Times teatra iz Dablina. Sada imamo dva sestrinska festivala u Srbiji i Irskoj, što nam daje mogućnost šireg povezivanja i okupljanja umetnika u različitim zemljama sa istom misijom.  

Ovo je već treće izdanje festivala, šta nam možete reći o njegovoj temi i programu?

Ove godine smo bile inspirisane pesmom Martina Nimlera „Prvi su došli…“ sa ciljem da se građani podstaknu i osnaže da reaguju protiv nepravde nebitno da li se to njih direktno tiče ili ne, da preuzmu aktivnu ulogu u promenama u svojim zajednicama. Tema festivala “Zauzimanje za drugog je borba za nas same” poziva nas da unesemo više empatije i saosećanja u ovo vreme u kome svi živimo, postavljajući ljudskost ispred ličnih (sebičnih) potreba. Ideja je da pokušamo da podignemo svest da se ljudska prava više ne shvataju kao nešto što je nametnuto spolja, već da je odgovornost na svakom pojedincu da se angažuje.

Program je ove godine raznovrsan i bogat. Stižu nam gosti iz Argentine, Jermenije, Australije, Brazila, Danske, Nemačke, Holandije, Kosova, Norveške, Italije. Naravno sa nama su i naši domaći umetnici.  Oni će kroz različite umetničke forme: od koncerta, predstava, performansa, vizuelnih radova tj oslikavanja murala sa zajednicom, izložbe, razgovora, filmova i specijalnih programa, predstaviti svoje radove u kojima govore o solidarnosti, ljubavi između dva muškarca, kolonijalizaciji ženskog tela, nestalim bebama u Srbiji, empatiji, o moći umetnosti u radu sa zajednicom. Biće prikazani i primeri feminističke prakse povezivanja, mirnog rešavanja konflikta i saradnje onih koji po zvaničnom narativu pripadaju suprostavljenim grupama. Predstavićemo i radove koji se bave ekološkkim temama kao što je „brze mode“ i zagađenja okeana, važnosti drveća za čovečanstvo kao i pitanjima rodne ravnopravnosti i seksizma u svakodnevnom životu i medijima i odrastanju žena u Srbiji.

Fokus je svakako na solidarnosti, razumevanju i prihvatanju drugog i drugačijeg, posebno danas kada društvo lako zaboravlja ili čak aktivno tlači svoje najslabije članove.

Prvo izdanje se desilo u nezavidno vreme pandemije, kakva je bila organizacija i poseta i koliko/kako su se lokalni i svetski umetnici uključili u (krizni) festivalski model?

To je bila ozbiljna prepreka koju smo uspeli da prevaziđemo sa punom svešću i odgovornošću uz  pridržavanje zdravstevenih mera koje su u tom trenutku važile. Kada smo realizovali festival okupljanja su bila dozvoljena, nakon izolacije i dotadašnjih mera. Poseta je bila više od očekivane baš iz razloga što je ljudima bila potrebna živa reč i uživo izvođenje. Ta razmena koju pozorište omogućava je neprocenjiva i u tom trenutku je bila više nego neophodna. To se najviše videlo po broju publike koja je dolazila svakog dana sve više i više. Domaći umetnici su bili prisutni, večina stranih umetnka je gostovala onlajn, sa izuzetkom umetnika iz Brazila koju bili u Srbiji. Uspeh je bio izvan naših očekivnja I dalo nam motivaciju da nastavimo dalje.

Dah teatar već dugi niz godina ima vrlo jasan kulturni obrazac kroz angažovane predstave koje opažaju tekuća pitanja i probleme, ipak često se vraćate i u istorijska dešavanja, pa možete li nam nešto više reći o konceptu samog pozorišta?

DAH Teatar je osnovan iz potrebe za eksperimentalnim, istraživačkim pozorišnim radom. Međutim, te iste godine počeo je rat u Jugoslaviji, DAH Teatar se suočio sa suštinskim pitanjima: Kakva je odgovornost i dužnost umetnika u mračnim vremenima u vreme nasilja i ljudske patnje?  Predstava “Ova vavilonska pometnja” bazirana na pesmama Bertolta Brehta, bila je prva izvedena predstava DAH Teatra. Antiratna predstava koju je DAH Teatar izvodio na otvorenom prostoru u centru Beograda, u vreme kada nije bilo dozvoljeno da se rat pominje.
Prva predstava je sigurno odredila sudbinu DAH Teatra, oblikujući glavne postulate njegovog delovanja. Teme kroz koje DAH Teatar iskazuje svoju poetiku ostaju povezane sa odnosom pojedinca i društva i ulogom umetnika u “mračnim vremenima”.

Od tada pa sve do danas umetnici DAH Teatra uvek reaguju na trenutak u kome se nalazimo, povezujući prošlost sa sadašnjošću. Kroz svoje predstave, projekte i sve ostale aktivnosti stalno je u potrazi za otkrivanjem mehanizama koji su doveli do sadašnjeg stanja u društvu lokalno i globalno, inspirišući publiku na promišljanje i kritičko mišljenje.

Proslava 20 godina Dah teatra bila je vrlo intenzivna i prikazana nam je čitava retrospektiva vašeg plodnosnog stvaralaštva, koliko se unutrašnja struktura promenila od tada i zašto ste 30 godina proslavljali „Spajajući vekove“?

Biti nezavisni, profesionalni pozorišni kolektiv koji je osnovan u prošlom veku, a aktivan i danas predstavlja svojevrsni fenomen u našem društvu i ogroman izazov, to je moralo biti proslavljeno baš pod tim na nazivom „Spajajući vekove“.  

Bez kontinuirane podrške, bez svog prostora za izvođenje a opet delovanje na domaćoj i svetskoj sceni sa internacionalnom reputacijom već 32 godine, za nas predstavlja ogroman uspeh, pogotovo u našem društvu koje vrlo problematično na mnogim nivoima. Ono što je nas održalo jeste naša vizija u koju svi članovi i članice duboko veruju, ali i fleksiblinost u odnosu na različite društvene promene kroz koje smo prošli i još uvek prolazimo. Ta stalna neizvesnost nam ne dozvoljava opuštanje, a sa druge strane etika i disciplina koju svi posedujemo je nešto što nas sve drži na okupu, i podseća na smisao i neophodnost umetnosti i pozorišta kao načina otpora besmislu i destrukciji.

Nešto o vašem programu koji se bavi pedagoškim aspektima rada i edukacijom mladih.

DAH Teatar poklanja veliku pažnju pedagoškom aspektu rada u nastojanju da pruži mladima polaznu tačku za njihov razvoj u savremenom teatru i upoznaje ih sa ostalim granama umetnosti. Do sada smo imali veliki broj projekata koji uključuju decu i mlade, sa posebnim fokusom na decu i mlade iz marginalizovanih grupa u saradnji sa domaćim i međunarodnim organizacijama i pozorištima. Ovaj segment rada je jako važan jer želimo da razvijamo kod dece i mladih ideju zajedništva, tolerancije, razumevanja i kreativnog razmišljanja. Posebno bih izdvojila EU projekat u saradnji sa evropskim partnerima Prava za decu (Rights4Kids) čiji je cilj bio da se podigne svest o pravima deteta/mladih. U okviru ovog projekta Dah Teatar kreirao predstavu za mlade i odrasle pod nazivom  ”Za tvoje dobro” koja se igra i danas.

DAH Teatar je godinama realizovao svoju Internacionalnu školu za glumce i reditelje, koja je na žalost prekinuta zbog kovida, ali je u planu za sledeću godinu. Od 2001. godine škola se organizovala svake godine u trajanju od dve nedelje intenzivnog rada. U školi učesnici iz celog sveta istražuju principe režije i glumačkog prisustva, prevođenje različitih umetničkih formi u scensku formu kao i kako lične priče i biografije mogu da posluže kao baza za rad na predstavi.

Naš cilj je takođe da stvorimo mesto koje će biti snažna podrška našim učesnicama, učesnicima, publici, a posebno mladima u suočavanju sa problemima društva koje je u tranziciji.

Mislite li da je festival do sada već uticao na publiku i ima li nade da se ljudi u njihovim lokalnim zajednicama, više povežu u odbrani svojih prava?

Apsolutno! Ono što nama daje nadu jeste što nakon svake predstave u Srbiji, regionu ili šire vidimo promenu. Čak iako je ta promena vidljiva kod samog jednog čoveka to je za nas veliki uspeh. Pre svega umetnost je nas iz DAH Teatra promenila da budemo bolji i u profesionalnom smislu i lično, tako da nema sumnje da ono što radimo ima pozitivan uticaj na podizanje svesti o određenim temama, i taj komentar dobijamo svakodnevno. To je ono što nas ohrabruje i osnažuje da nastavimo uprkos svim preprekama i izazovima.

Izvor: Izlazak
 

Ove godine na Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac biće prikazan film pod nazivom “Topljenje snova” u Slovenačko-Austrijsko-Finsko koprodukciji, rediteljke Haidy Kancler (aka Maja Seneković). Selekcija Povetarac je zanimljiv segment Beldocs-a jer nam donosi raznobojne i šarolike priče o malim ljudima i njihovim sudbinama, koje su same po sebi veličanstvene. Takav je i ovaj film slovenačke rediteljke sa kojom u opuštenoj razmeni poruka ćaskamo o svemu po malo i posebno o ovom veoma interesantnom, dovitljivom, angažovanom filmu koji svakako vredi pogledati.

Reci nam nešto o sebi kao rediteljki?

Nikada nisam ni mislila da ću zavoleti da stvaram filmove, tek kada sam dobila šansu da radim kao novinar sa 19 godina na TV Sloveniji gde sam prvi put došla u susret sa snimanjem, kamerama, montažom i medijima uopšte, toliko sam uživala da sam shvatila da je to moj budući poziv. Pala sam prijemni na Fakultetu za film i upisala (drugi ali srodan) Fakultet za medije i komunikacije i već tada sam bila svesna da zbog velikih finansijskih zahteva za realizovanje jednog filma moram biti pametna. Oprema u početku nije bila dostupna kao danas i morao se uložiti veliki trud da bi se moglo stvoriti polje filmskog jezika. Srećom radila sam na TV Sloveniji sa kojom sarađujem i danas, koja podržava moju strast za filmom, gde sam stekla teorijsko i praktično znanje. Sada radim kao freelancer.

Šta te najviše inspiriše?

Moje stvaranje izvire iz moga života i nekog unutrašnjeg glasa, potrebe, karaktera i radoznalosti... imam širok krug interesovanja i stalno istražujem nova polja, učim i probam nove stvari i ako pogledamo tematiku mojih filmova, želim percipirati nešto drugačije, suprotno od standardnig i često krećem od čoveka, kako živi i sa čim se suočava...

A ako razmišljaš o tvom rediteljskom razvojnom putu i o projektima koje si uradila do sada?

Interesantno je kada me pitaju šta sam uradila do sada, jer mislim da je interesantnije šta još nisam uradila. Uradila sam dosta korporativnih stvari reklama, rijalitija, live i informativnih emisija i strimova, nikada nije bilo stvari koje mi nisu bile zanimljive i mislim da nikada nije bio neki skript koji nisam uspela da realizujem. Interesovanja i teme su o individualcima koji mogu da podele svoja životna iskustva sa nama. Sport i umetnost... sve je eklektično, radila sam prošle godine dokumentarac o ljubljaniskim fabrigatima i u isto vreme priču o jednom veoma ekscentričom i svestranom slovenačkom umetniku...

Šta najviše utiče na tvoje stvaralaštvo?

Diverzivana sam osoba i umetnica sam, žanr dokumentarca je u mojim rukama jer mi TV daje igralište za njih. Tražim balans u strvarima koje se ne mogu kontrolisati i način da ih ispričam i ujedinim. Svirala sam violinu. Volim sport isto kao i umetnost. Generalno mislim da nam život otvara mnoge mogućnosti i zašto ih ne iskoristiti, a sport je upravo takav, ima tu dobru energiju za „move it forward and rolling“.

Ove godine na 23 Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac koja upravo priča ushićujuće priče o malim ljudima,  je i tvoj dokumetarac Melting Dreams / Topljenje snova.

Malting dreams je film koji sam htela da uradim za širu publiku i potrebe međunarodne produkcije i kada sam našla priču, konkurisala sam za Master školu dokumentarnog filma (Documentary Campus Master School), gde sam počela da razvijam ideju. Realizacija filma je trajala pet godina i za to vreme se neka početna tema udaljila od prvobitne ideje. Interesantan deo u pravljenju dokumentarca je da volim kada se stvari menjaju na način na koji ne očekuješ.

Kako si došla na ideju za ovu priču?

Ovu priču sam čula od učiteljice Ines koja radi u Avganistanu, i prvo pitanje je bilo - koji je njen motiv? Kada sam upoznala avganistanske devojke učinilo je da ih jako zavolim. Ovde se otvara perspektiva o Avganistanu i njegovim ljudima koji menja naš zapadnjački način mišljenja. Takođe, događa se i kulturni šok i uvid kolika je razlika i koliko smo različiti. Prve dve godine sam putovala i snimala sama, a posle sam imala i ekipu. Htela sam da napravim film o Avganistanu iz njegove perspektive. Nisam htela da zauzimam strane, već da ostavim otvorene mogućnosti za obe strane, koje jednako nisu upoznate sa situacijom i šta znamo i ne znamo jedni o drugima. Bilo bi vulgarno da se zauzimaju pozicije jer gledaoci su dovoljno pametni da sami shvate poentu i tumače je kako njima odgovara.

Reci nam nešto o sadašnjim porojektima?

Sada radim na kratkim animiranim filmovima o biciklizmu. Pripremam scenarij da konkrišem za kratki animirani film.

Izraelski kompozitor, producent, filmski stvaralac i multinstrumentalista, Kutiman, će po prvi put nastupiti pred beogradskom publikom 31. maja 2023. godine u BitefArtCafe klubu. Na koncertima će predstaviti svoje šesto studijsko izdanje naziva "Open", koje je objavljeno u oktobru 2022. godine. Povodom koncerata u Beogradu razgovarali smo sa Kutimanom:

Kako je devetogodišnji period izolacije od ljudi uticao na vas i kakve beneficije ste stekli, a kakve negativne posledice ste iskusili u tom periodu?

Nije bila potpuna izolacija od ljudi... Živeo sam u maloj zajednici daleko od grada, pa sam viđao ljude, ali iste ljude svakog dana. Prednost je bila mirno okruženje i jeftiniji način života nego u gradu, što mi je dalo privilegiju da skoro potpuno radim ono što želim kreativno, jer se nisam morao da brinem o stanarini. Nedostatak je izostanak novih iskustava... Kao što sam rekao, vidite iste ljude i iste lokacije svaki dan... to može suziti vaš svet nakon nekoliko godina…

Možete li da navedete neke ključne tačke u vašoj diskografiji?

Prva bi bila putovanje u Jamajku sa mojim dobrom prijateljem Sabboom 2003. Proveli smo 9 meseci snimajući i stvarajući muziku... sve što smo imali sa sobom bio je laptop i neki uzorci (to je bilo pre Ableton vremena) bez instrumenata bilo koje vrste i stvorili smo mnogo muzike samo sa tim nekoliko uzoraka... bila je to duboka lekcija o muzici za mene... tamo sam zaista naučio "seckaj i lepi".

Kako ste otkrili Bernarda Purdiea i što vas je inspiriralo da stvorite projekat ThruYOU koristeći video zapise muzičara sa YouTubea?

Volim učiti, ali nikad nisam uspeo učiti u ustanovi. Otkriće YouTubea bilo je za mene velika stvar. Tada sam gledao puno muzičkih tutorijala kako bih poboljšao svoje vlastite muzičke veštine, a jedan od njih bio je sat bubnjanja od velikog Bernarda Purdiea. Otvarao sam različite lekcije na različitim tabovima i ponekad ih puštao zajedno samo radi zabave, što me dovelo na ideju da možda s malo uređivanja mogu stvoriti glazbu s YouTube video zapisima.

Pošto su vam ovo prvi koncerti u Srbiji, da li ste upoznati sa srpskom kulturom i jeste li čuli za neke srpske jazz/soul muzičare s kojima biste želeli sarađivati?

Iskreno, nisam imao prilike da se upoznam sa srpskom kulturom, ali veoma sam uzbuđen što ću predstaviti svoj album publici u Beogradu. Nisam veliki istraživač muzike, ali bih rado čuo neke preporuke za srpske jazz/soul muzičare koje biste mi preporučili. Nadam se da će se publika lepo osećati na koncertima i da ćemo zajedno stvoriti nezaboravnu atmosferu.

Ulaznice za koncert su u prodaji na svim biletarnicama tickets-a, kao i online na sajtu tickets.rs.