Vesti & Vesti

Šta za Vas znači poziv da budete predsedavajući u žiriju Sofesta s ovim novim konceptom gde je fokus na kompoziciji filmske muzike?

-Normalno da mi znači, jer se setio neko mog velikog iskustva i rada na filmu, tako da sam bez ikakve hvale kompetentan da o tome govorim sa obzirom na to da imam i dve zlatne pulske arene i to iz onog doba kad ih je bilo dosta teško dobiti. Pregledao sam dosta filmova, mislim da sam na tragu da nađem jedno dobro rešenje obzirom da je ove godine velika produkcija, ali mislim da je kvalitet filmova na niskom nivou. Mnogi filmovi nisu profesionalno urađeni, bar što se tiče zvuka i muzike, verovatno zbog besparice. To se radi pomoću štapa i kanapa, uglavnom sa elektronskom, programiranom muzikom. To je sad moda jer su ljudi primorani tako da rade, znam i po sebi, tako da ćemo vrlo teško doći do rešenja za sve kategorije. Veoma sam iznenađen i činjenicom da je na više od polovine filmova potpisan reditelj koji je ujedno iz scenarista. Bar što se tiče filmova koje sam video, stičem utisak da to nije dobro, reditelj se bori da održi scenario koji je sam napisao.

U čemu se najviše razlikuje danas rad na filmskoj muzici u odnosu na pre 30 godina?

-Ogromna je razlika u tehničkom smislu. U vreme kad sam ja počinjao, radio sam na mom prvom filmu „Čovek iz hrastove šume“, mi smo imali velikih poteškoća. Radili smo sa štopericom, metronomom, ne daj bože da ima neki akcenat, jedva ga nađem. To je bio rad pomoću štapa i kanapa ali rad koji je rezultirao veoma dobrom muzikom. Bili smo velika Jugoslavija, postojali su značajni kompozitori i u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju... Ali tada se nije postavljalo pitanje upotrebe instrumenata. Ukoliko je bilo potrebno svirao je i veliki orkestar, što je sad apsolutno nezamislivo. Današnjim mladim ljudima koji se bave komponovanjem muzike za film je izuzetno olakšano što se tiče tehnike, oni mogu da gledaju film i kod kuće, da beleže, ranije su morali i montažeri da se muče, lepe trake...

Da li vi koristite nove tehnologije?

-Kako da ne, ništa ja ne propuštam. Kad su se pojavile klavijature i ta vrsta muzike, ’81, ja sam uradio jedan balet za sarajevsko pozorište, prvi balet na tim novim instrumentima.

Šta mislite o konceptu novog Sofesta kao festivala filmskih profesija? Pandan tome je bila Pula, jedno kratko vreme i Mladenovac, da li ovaj koncept može da zaživi?

-Ja vrlo pozdravljam sve filmske festivale, mi moramo da budemo svesni činjenice da bioskopa u Srbiji više nema. U tome je stvar, ovo je jedina prilika ljudima iz Sopota da uđu u salu i odgledaju film. Drugačije je mnogo kad gledate film na tv-u i u sali, pitanje je i zvuka...

Šta je za vas veći izazov, ako već može da se napravi takva podela, rad na pozorištu ili filmu?

-Velika je razlika, ja sam više zaljubljenik u pozorište, tu sam mnogo radio sa značajnim rediteljima. To ću da uporedim sa glumom, glumac mora u toku predstave da ima svoj kontinuitet, a na filmu je sasvim drugačije, mogu da se snimaju scene bez reda, da se ponavljaju po 20 puta, a taj kontinuitet pozorišta ima neverovatnu energiju. Predstava traje isto koliko i film ali to je sasvim druga vrsta koncentracije, zato i postoje izrazito filmski i izrazito pozorišni glumci. Ja sam ipak više za pozorište jer se ono odvija u toj čarobnoj kutiji koja se zove pozornica, i tu nema mesta za greške.

Da li ima neko od vaših mlađih kolega čiji rad biste izdvojili?

-Ako je on mlađi onda je to Zoran Simjanović koji je moj učenik. Ja sam radio film „Nemirni“ i zapazio jednog momka koji sjajno svira klavijature, to je bio Zoran, i sad kako su godine prošle ja mu javno zabranjujem da priča kako sam mu ja profesor jer će svi misliti da imam sto godina (smeh). Ali na primer Irena Popović mi je pomogla da savladam mjuzikl „Maratonci trče počasni krug“ u Pozorištu na Terazijama i otkrio sam u njoj jedan fini afinitet prema pozorištu i filmu.

Kako vidite budućnost primenjene muzike generalno, kako će se razvijati?

-Ja sam vrlo iskritikovao naše muzičke kritičare, odnosno kako ih ja zovem muzikološkinje, koje su pogrešno tvrdile da je kraj 20 veka obeležila neka druga muzika. Ja mislim da je filmska muzika obeležila kraj 20. veka, Vangelis, Morikone... Dokaz tome je da ta muzika sad zauzima vidno mesto u koncertnim salama, to je uspeh filmske muzike, prodor u svet. Mislim da će propasti muzika ako se odreknemo pravog zvuka jer mi već na neki način veštački živimo pomoću interneta, fejsbuka itd, još ako nam i prirpdan zvuk nestane, onda je naš život rukovođen Velikim bratom i na polju muzike.

Šta vam se najviše dopada na Sofestu?

-Pre možda 25, 30 godina ja sam došao u Sopot po prijateljskom pozivu Vidosava Stevanovica i to ne može da se uporedi sa ovim danas. To je bila jedna kratka sirotinjska zabava u domu kulture koji se raspada, a danas je Sofest prerastao u jednu ozbiljnu manifestaciju. Nešto što će trebati Sofestu, posebno kad je 19 filmova prijavljeno, je selektor. Prvo sam se iznenadio da se u ovoj besparici pojavljuje 19 filmova, stvarno sam bio iznenađen, ali onda sam video o čemu se radi.

Koji su vaš planovi za budućnost?

Kompozitor, slikar, nikad ne ulazi u penziju. Sve mislim dosta mi je pisanja, ali taj poriv i dalje traje. Dok god traje, ja ću pisati.

Izvor: 44. Sofest

Novinar: Vuk Pajković

SOFEST od ove godine postaje i festival filmskih profesija, fokus je na muzici, kakav je vaš stav o novom konceptu?

Sličan koncept je bio u Mladenovcu osamdesetih ali je ukinut. Lepo bi bilo kada bi ovaj koncept za SOFEST zaživeo i postao regionalan.

Koje je vaše mišljenje, da li mislite da će ova koncepcija zaživeti i koji su joj dometi?

Ako bude bilo želje ljudi iz grada živeće, ako ne - propašće. Svi festivali imaju za cilj afirmaciju kulture i mobilizaciju ljudi da dolaze i učestvuju u toj kulturi. Normalno sve zavisi i od kulture tj autora. Ako bude dobrih filmova biće i gledaoca. Teško se gledaoci privlače, ali mnogo lako teraju.

Na koji način su do sada vrednovani muzika i ton na domaćim festivalima?

Mislim da u Srbiji uopšte nije bilo nagrade za muziku i ton.U bivšoj Jugoslaviji u Puli su to bile ARENE i za muziku i za zvuk. Posle u Herceg Novom takođe, tako da je ovo dobar način da se proceni vrednost tih veoma važnih elemenata za film.

Kakvo je vaše iskustvo sa festivala sličnih profila po svetu?

Ja retko idem na festivale. Samo kad moram. Čak i žirije izbegavam jer se mnogo unosim u želji da stvarno dobar film dobije nagradu, a to je teško jer uvek ima nekih sistema ko treba i zašto da bude pobednik. Ha ha.

Kakvo je vaše iskustvo sa nagradama, koliko one znače, pokreću i afirmišu autore?

Ja sam uvek mislio da je nagrada dobra, ali ne i najvažnija stvar u životu. Nije loše kad je dobiješ, ali ja za neke najbolje filmske muzike nisam dobijao nagrade, a te muzike žive i danas, a ti koji su dobijali više ne postoje. Mladom čoveku može da bude podstrek ali ne sme da ga uspava. Svaki novi projekat je novi početak.

Šta za vas predstavlja festival u Sopotu?

Ja sam dupli laureat na teniskom turniru u Babama (smeštaj pored Sopota, gde su ranijih godina tokom festivala održavani i teniski turniri na kojima su učestvovali gosti festivala ) što mi je uvek više značilo nego zvanična nagrada. Ha ha. Nekad su se na viđenijim festivalima organizovali turniri i to je stvarno bilo lepo. Polako se sve gasi.

Kakva je perspektiva ljudi koji počinju da se bave ovim pozivom?

Vrlo teška. Prvo producenti muziku smatraju za nužno zlo a ne nešto što treba da im pokreće film. O muzici se misli na kraju kad nema para, pa se onda mole neki zaljubljenici da to urade kako mogu, tek da je bude. To je sve totalno pogrešno. Muzika se piše od početaka, od ideje reditelj mora da razgovara sa kompozitorom i da zajedno sazrevaju u tretmanu muzike u filmu. Sa druge strane sve se više isplati nego pisati filmsku muziku i ljudi to i rade, rade nešto drugo.

Vi ste u Srbiji personifikacija kompozitora filmske muzike, da li prepoznajete neke mlade ljude koji mogu takođe to da postanu?

Ne. Nisam primetio ljude koji toliko vole film da su u stanju da batale svakojaku slavu koja im pruža druga vrsta muzike zarad filma. Možda ih ima, ali ne mogu da se probiju do reditelja i producenata. Moraju strpljivo da rade na tome i na sebi, da prate sve trendove ali da se slepo ne vezuju za trendove već da svaki film tretiraju posebno i onako kako tom filmu odgovara.

Koji su vam planovi, a da se tiču komponovanja filmske muzike?

Već se dugo nosim mišlju da napišem knjigu „Kako sam postao (i prestao da budem) filmski kompozitor.To je posle moje prve knjige Kako sam postao (i prestao da budem) roker postala veoma važna stvar. Nema odnosa prema filmu kakav je nekad bio, sve se radi onako tek da se uradi i stvarno nemam razloga da se posle svega sto sam uradio rvem sa nemaštinom i nerazumevanjem oko filma i filmske muzike. Ako se nešto promeni u tom shvatanju - ja sam tu.

Izvor: 44. Sofest

Novinar: Vuk Pajković

U subotu 13. juna od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, održaće se premijera filma „Open Cage“, a ulaz je slobodan. Reditelj Siniša Galić se nada da će publika pozitivno reagovati na film koji je njegov diplomski rad, čija je pred-premijera održana u Berlinu, a festivalska premijera na ovogodišnjem Kustendorf festivalu. „Meni je bilo drago da je do sada i mlađa i starija publika odreagovala pozitivno na film i naravno se nadam da će i beogradska publika uživati u projekciji. Bilo mi je posebno drago što je film prikazan na Kustendorfu, jer je to zaista divan i poseban festival, koji spaja mlade ljude iz celog sveta i omogućava mladim filmadžijama da stupe u kontakt sa iskusnijim kolegama, ja mislim da je to jedinstveno u svetu.”, kaže Galić.

Siniša Galić rođen je 1984. godine u Tuzli, a od 1992. živi i radi u Berlinu gde je 2013. diplomirao na odseku za Audiovizuelne medije i kinematografiju. 2014. godine vraća se u Beograd i upisuje master studije Filmske i televizijske režije na Fakultetu dramskih umetnosti.
U filmu "Open Cage" Ana (Leni Wesselman), mlada fotoreporterka iz Berlina, putuje u Srbiju da napravi reportažu o izbeglicama. Po dolasku u Beograd saznaje da neće moći da sprovede projekat kako je planirala. Preko taksiste Džeki (Nenad Okanović) upoznaje nepoverljivu mladu izbeglicu Maju (Jelena Rakočević-Cekić) koja radi u obližnjem restoranu brze hrane. Maja je nezadovoljna životom u Srbiji i sanja o novom početku negde u inostranstvu. U pokušaju da sprovede svoj projekat do kraja, Ana počinje tajno da pravi prilog o Maji. Zaslepljena željom da pobegne iz Srbije, Maja ne uviđa Anine prave namere.

Kako ste došli na ideju da napravite film „Open Cage“?

Siniša Galić: Ideja je nastala u toku putavanja u Beograd. Ti dolasci su uvek bili veoma inspirativni i zanimljivi. Brzo sam primetio da postoji velika sličnost između Berlina i Beograda, mislim da me je to najviše fasciniaralo. Beograd je prelep grad i veoma fotogeničan. Sećam se da na početku priprema nisam mogao da prestanem da slikam po gradu jer mi se svaka ulica i svaki detalj učinio zanimljivim i vrednim pažnje. U tom momentu sam bio pri kraju svojih studija u Berlinu i osećao sam ličnu potrebu da napravim film koji kroz svoju priču povezuje oba grada. Kratko nakon toga se stvorila neka prva ideja za konkretnu priču, koju sam razvijao sa Jelenom Ružić, koja je ko-scenarista filma. Pored Jelene sam upoznao i druge veoma talentovane mlade umetnike u Beogradu koji su svojim učestvovanjem uopšte omogućili realizaciju filma. Na tu ekipu iz Berlina i Beograda i našu saradnju sam veoma ponosan, jer su okolnosti bile teške. Zato mislim da je najveći uspeh što smo završili film i što smo uspeli da ostvarimo saradnju, nezavisno od toga odakle smo.

Radili ste kao reditelj, scenarista, direktor fotografije, a i kao montažer, u kojoj ste se ulozi najbolje osećali i zašto?

Siniša Galić: U Berlinu sam studirao prvenstveno kameru i fotografiju. Srećom imao sam mogućnost da pohađam predavanja dramaturgije i režije. Imao sam dobrog profesora dramaturgije koji je podržavao moju želju za pisanje scenarija i režiranje kratkih filmova. To me ohrabrilo i osetio sam ličnu potrebu da nastavim u tom pravcu, jer to je nešto što volim i što me ispunjava. Mislim da mi je dosta pomoglo što sam u toku studija radio kao snimatelj i montažer. Kao prvo, to mi je omogućilo da živim od tog posla i da napunim frižider, a kao drugo mi je pomoglo da shvatim neke konkretne tehničke probleme na snimanju i u toku post-produkcije.

Da li smatrate da postoje razlike u shvatanju vizuelnih umetnosti na našim prostorima i u inostranstvu?

Siniša Galić: Da, naravno. Ja mislim da postoje razlike u shvatanju vizuelne umetnosti i u samoj estetici filmova. Ali to dosta zavisi od ukusa. Volim da gledam razne filmove, nezavisno od zemlje porekla. Ali nadam se da ćemo u budućnosti održati specifičnu estetiku i osetljivost, kako na Balkanu tako i u drugim delovima sveta. Mislim da nema ništa gore nego da odjednom svi filmovi liče na kopiju američkog blokbastera. Nemam ništa protiv da se prave i takvi filmovi, samo smatram da je bitno da ne izgubimo raznovrsnost i različitost.

Da li trenutno radite na još nekim filmovima ili projektima i kakvi su vam planovi za budućnost?

Siniša Galić: Trenutno radim na montaži kratkog dokumentarnog filma koji je sniman u Nemačkoj, Austriji i Škotskoj. To je portet o nemačkom muzičaru Peteru Vigandu. Pored toga smo u predprodukciji mog master filma. Snimanje je planirano u septembru ove godine. Naravno, nadam se da će u budućnosti biti još projekata koje možemo da ostvarimo u Srbiji i Nemačkoj.

Dok s velikim nestrpljenjem iščekujemo ovogodišnji Star Film Fest, s nostalgijom se prisjećamo prošlogodišnjih pobjednika. I zato donosimo intervju s Anjom Kavić, talentiranom Banjalučankom, čiji je film „Neko od nas“ na prošlogodišnjem Star Film Festu odnio nagradu u kategoriji za najbolji igrani film.

Reci nam nešto o sebi?

Ja sam Anja Kavić, studiram filmsku i TV režiju na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, gdje sam apsolvent i svoje studije privodim kraju.

Kako si u svoj životni put utkala filmsku umjetnost? Na koji si svoj film posebno ponosna?

Pa ni sama nisam sigurna kako se javila ta ljubav prema filmskoj umjetnosti. S obzirom da sam odrastala uz starijeg brata koji je strastveni obožavalac filma i stripa, nekako je bilo logično da i ja uz njega to zavolim. Takođe, moji roditelji su mnogo gledali filmove i cijenili taj vid umjetnosti. Još od malena mnogo su me vodili u kino i pozorište. Takođe, ja volim reći da se kod mene u kući za novogodišnje praznike gledao „Spartak“ i „Ben Hur“, tako da sam stasala uz velike filmove svjetske kinematografije. Ponosna sam na sve svoje filmove, ali moj festivalski život je krenuo od filma „Indigo dječak“, 2013. godine kada je prikazan na Sarajevo film festivalu. Međutim, prvu nagradu sam dobila za film „Neke djevojke su veće od drugih“ na Tuzla film festivalu, u septembru 2013. Ta nagrada je potvrdila kvalitet mojih filmova i svakako mi dala vjetar u leđa i hrabrost za stvaranje mojih narednih filmova. Ova nagrada mi je posebno draga jer je prva ali i što je to postala moja nova „prijateljica“ jer se radi o nagradi koja se zove „Magična vila“, a i statua je u obliku vile.

Što te nadahnjuje iz dana u dan za stvaranje? Imaš li, možda, neke svjetove u koje bježiš u potrazi za nadahnućem?

Ja sam pomalo voajerske prirode, volim posmatrati ljude i odatle crpim inspiraciju koju kasnije koristim u kreiranju svojih filmova. Pošto sam po prirodi povučena i pomalo introvertna osoba, fasciniram me taj svijet pogleda i sama psihologija toga. Koliko je čovjek u stanju da kaže samo pogledom, bez ikakvog verbalnog kontakta.

Što misliš, koji je tvoj najjači adut u ovom poslu?

Pa nisam sigurna, mislim da je u ovom poslu bitno da imate neki svoj svijet iz kojeg nastaju filmovi. Bitno je da upravljate svojim idejama i da ih znate prenijeti na filmskom platnu. Tako da mislim da mi je adut to što sam naučila baratati filmskim jezikom, ali još uvijek učim i posmatram svoje kolege.

Kakvi su ti planovi za budućnost?

Moji trenutni planovi su da diplomiram uskoro i nastavim školovanje negdje u inostranstvu. Nadam se da ću uspjeti u tome.

Kako si saznala za Star Film Fest?

Za Star film festival sam saznala od svoje koleginice Jovane Stojaković koja studira produkciju u Novom Sadu. Ona me kontaktirala i predložila mi da se prijavim, naravno prijavila sam se i bila sam jako srećna kada su me kontaktirali ljudi sa ovog festivala i rekli mi da je moj film prošao u takmičarsku konkurenciju.

Kako ti je bilo u Sisku na festivalu?

Na Star Film Festu sam se sjajno provela, ljudi su me predivno ugostili, a takođe upoznala sam mnogo mladih ljudi koji dijele isti entuzijazam za filmom kao i ja. Star Film Fest za mene predstavlja veoma dragocjeno iskustvo. Ekipa je odlična i čestitam im da dobroj organizaciji festivala.

Koji film ti je donio nagradu i u kojoj kategoriji?

Na Star film festivalu dobila sam nagradu za najbolji film, za svoj kratki igrani film „Netko od nas“. Ova nagrada mi je posebno draga jer je Sisak grad u kome su se odrastale moja mama i tetka, tako da ovu nagradu posvećujem njima.

Što misliš o organizacije ove godine?

Koliko sam do sada upoznata sa organizacijom, smatram da ste na dobrom putu da i ove godine organizujete jedan odličan festival koji je jako dobra platforma za mlade ljude iz regiona koji se bave filmom. Vjerujem da ćete ove godine organizovati još bolji festival nego prošle, iako je i prošli bio predivan.

Planiraš li sudjelovati i ove godine?

Naravno da planiram sudjelovati, ali još nisam sigurna da li ću doći da samo gledam filmove ili ću prijaviti i neki svoj film. U svakom slučaju vidimo se na Star film festivalu, još boljem i još većem.

Svetski dan džeza, 30. april, Dom omladine Beograda i Beogradski džez festival obeležiće ekskluzivnim koncertom Marčela i njegovog benda Napeti Kvintet, u sali Amerikana od 21 čas. Marčelo se očigledno nalazi u periodu kada nijedan izazov ne predstavlja nepremostivu prepreku, a za publiku će ovaj koncert biti prilika da na delu proveri koliko je sazreo jedan od najboljih domaćih autora mlađe generacije. Tim povodom popričali smo sa njim o predstojećem koncertu, ali i muzici i domaćoj sceni.

Ulaznice su u prodaji, po ceni od 600 dinara, na Blagajni Doma omladine Beograda i preko EVENTIM prodajne mreže.

Kako teku pripreme za koncert? Ovo je prvi put da se publici predstavljaš u sasvim drugom svetlu, odnosno uz pratnju džez kvinteta, kako je uopšte došlo do vaše saradnje?

Marčelo: Koketiranje sa džezom bilo je prisutno već u nekim pesmama sa drugog albuma, i u tih deset godina, od tada do ove pete ploče, džez je ostao dragi poznanik sa kojim se rado srećemo, s tim što Napet šou beleži naš najozbiljniji susret do sada: većina muzičara koji su nam pomogli da kompozicije i tekstove pretvorimo u prave, punokrvne pesme - jesu upravo iz džezerskog miljea, a Rade Sklopić, moj drug iz benda i naš glavni kompozitor, ponajviše je stvaralački okrenut upravo džezu. Tako intoniran kreativni štimung doneo nam je čak i kratko poznanstvo sa pokojnim čika Mišom Blamom, i teško nam je zamisliva veća čast od saradnje s njim na pesmi “Šankeru”. Naš novi bend sastavljen je mahom od ljudi koji su te pesme svirali i na samom albumu i izneli ih sa nama, te je ovo organski sledeći korak sjajnog druženja.

Publika je nestrpljiva da čuje i vidi kako će izgledati tvoj nastup sa Napetim Kvintetom na Svetski dan džeza u Domu omladine, možeš li da nam otkriješ neke detalje o tome kako je koncipiran koncept i ko će sve nastupiti sa tobom?

Marčelo: I mi smo prilično uzbuđeni:) Reč je o jednočasovnoj svirci koja uključuje pesme pravljene u “džezi” maniru, ali smo i neke koje originalno nisu takve za ovu priliku prearanžirali, potpuno uvereni da efekat “vidi šta smo ti uradili od pesme, publiko” neće otići u krivu stranu. Za klavijaturama je Aleksandar Jovanović Šljuka, Radetov profesor klavira i pravi dobri duh Napetog šoua; na basu je naš stari prijatelj Marko Fabri, sa kojim smo svirali u svom ranijem sastavu Shock orchestra; trubu će svirati Miša Nikolić, čovek koji je svu melanholiju pesme “Šankeru” svojim instrumentom dočarao daleko više nego ja rečima; bez violine Filipa Krumesa Napet šou je potpuno nezamisliv, pa tako i ovaj bend; sa Aleksandrom Cvetkovićem Dramom, divlje genijalnim bubnjarem, ranije nismo radili, ali je to defnitivno jedno od onih kapiranja na prvi takt. Zapravo, takva je čitava ova priča: došli smo na prvu probu i naprosto zasvirali.

Poznat si kao neko ko preferira živu svirku. Da li smatraš da svirka uživo, pa čak i snimljena, više „govori“ nego ona sintetetička, „kucana“ i zašto?

Marčelo: To je, naravno, stvar ličnog afiniteta – a naš je očigledno daleko više okrenut svirci. Pesmu “Muk” osećamo kao manifest onoga što ovde pokušavamo da izvedemo: sve što je iole alternativno kao da lagano ali sigurno odumire ovde kod nas, i uprkos onom čuvenom “ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži”, naše geslo glasi ako ne možemo da pobedimo, bar se nipošto nećemo pridružiti. Mislim da je upravo sklonost ka kompromisima predvorje svih problema u našem društvu, tu je muzika samo jedna od mnogih žrtava. No, da neko ne pročita pogrešno, to nije pitanje izbora između elektronike i ozbiljne žive svirke – svako neka radi kako voli – nego je reč o izboru između stvaralaštva i sopstvenog autorskog koncepta na jednoj i one sve odvratnije “daj ono što narod voli” filozofije na drugoj strani. Široke mase, i ne samo ovdašnje, po definiciji će biti daleko naklonjenije nečemu plitkom, i kad bi njihova potražnja bila realan izgovor, nijedno umetničko delo ne bi imalo razloga da nastane. Izgovor, dakle, nije realan, i kičem se bave samo oni čiji je lični džiberluk srećno udat za neukus širih masa, iako isprva izgleda kao da su teška srca napravili kompromis.

Ovo nije prvi put da nastupaš u Domu omladine Beograda, kakva su tvoja iskustva i sećanja na dosadašnje nastupe na ovom mestu, kakav značaj zauzimaju u razvoju tvoje dosadašnje karijeri?

Marčelo: Ogroman. Verovatno najveći, jer smo upravo u DOB-u i stasavali: od nebrojenih nastupa u maloj sali, preko prvog koncerta sa bendom, koji se zgodio upravo u današnjoj Amerikani, pa do osvajanja donje, bioskopske sale. Ni na jednom drugom mestu nismo prošli takvu korak-po-korak evoluciju, niti ima mesta za koje smo, upravo iz tog razloga, više emotivno vezani: ako izuzmemo koncert u SKC-u, sve ono najvažnije desilo nam se upravo ovde.

Kako bi komentarisao rep scenu Srbije, a i muzičku scenu generalno? Ko su izvođači iz "stare garde" koji su ti bili uzor kada si počinjao, a koje i dalje rado slušaš? Da li postoje neki noviji, mlađi sastavi koji su ti skrenuli pažnu u poslednje vreme?

Marčelo: Istina, volim da pišem na ritam i obožavam da gramofon bude jedan od istrumenata na bini – ali van toga, veoma smo srećno razvedeni od žanra već godinama. Beše tu ljubavi na početku, posle mi je to više ličilo na porodično nasilje, pa je razlaz bio na obostrano zadovoljstvo. Svoje komentarisanje rep scene otuda ograničavam na pohvale onoga što mi se dopadne, pošto ono što se prelilo u narodnjake, dens iz devedesetih i prostakluk najčešće ne može ni da se objasni pristojnim rečnikom. Od sveže krvi izdvajam Kendija i Delkora; od onoga što me je kao klinca privolelo žanru spomenuo bih svakako Who is the best i Popaja: njihov odnos prema jeziku, sjajno igranje rečima, sve mi je to zvučalo odlično. Zanimljivi su mi Artan Lili i The somethings, a uvek je ohrabrujuće gledati doslednost Koje iz Discipline, jer je doslednost najređa tekovina ovdašnjih karijera. Kolju Pejakovića obožavam i neopisivo mi je žao što nisam bio tu nedavno kada je (napokon) napravio koncert. Na kraju, u rubrici “Ciganin hvali svoga konja”, moram da spomenem prvi kompozitorski, instrumentalni album mog saradnika Radeta Sklopića Raida, jer bi me njegova muzika očarala i kad ga ne bih poznavao; ovako me samo očarava još više, jer je bukvalno istočio dušu u te kompozicije. A to je sve o čemu se u umetnosti, zapravo, i radi: uvek se trguje organima, samo je pitanje da li ljudima daješ srce ili im prodaješ muda za bubrege.

Ovo je prva godina da FEST dodeljuje nagrade, a u nacionalnoj selekciji je bilo i velikih glumica poput Anice Dobre, Mirjane Karanović, Jasne Đuričić... Šta za tebe znači ova nagrada?

Nikada pre nisam razmišljala zaista šta moze da znači nagrada za jednog glumca. Sećam se dok sam bila na studijama bilo mi je često važno da mi neko kaže da li je nešto dobro ili loše, jer ne možeš da glumiš i gledaš sebe u isto vreme, pa često čak ni kada je film u pitanju, i nekad je potrebno vreme da shvatiš ko je to koga ti treba da igraš I zato je potreban reditelj. Tako sam ja negde doživela i ovu nagradu. To je dobro Sonja, ok idemo sad dalje. Sledeći zadatak.

Na koju glumačku zvezdu se ugledaš i da li si prema nekome modelovala svoj lik u Tmini?

Uvek postoji neko ko te inspiriše. Kada gledam dobre glumce na filmu oni me obično inspirišu da radim još više na sebi i istražujem, ali ljudi oko mene su oni koji me nadahnjuju kada pravim uloge. To je nešto što je meni najzanimljivije u glumi. Moraš da budeš nenametljivo radoznao I da slušaš ljude i njihov ritam. Pratiš njihov pogled. Onda naučiš i da razumeš ljude. i da ne sudiš drugima. A u medjuvremenu otkriješ sve svoje vrline I mane. Iz ovoga proizilazi, da uvek imam nekog ko stoji iza mene kao neka senka pa tako i kada je u pitanju lik Marine u Tmini.

Kakva iskustva nosiš sa snimanja filma Tmina? Da li si očekivala da će ostvariti ovoliki uspeh, s obzirom da je u pitanju debitantski, diplomski film?

Nikada neću zaboraviti snimanje ovog filma. Svi smo znali da je to Lukin diplomski film I bili smo srećni što smo tu gde smo, što sad mi tu nešto pravimo, snimamo film, ambiciozan film. Svi smo u tom trenutku na početku i još učimo, istražujemo. Ali smo spremni. i uživamo slobodu. Stvaramo. Mislim da smo bili hrabri, jer ti nekad i ne znaš šta sve možeš dok ne probaš, dok se ne upustiš. Verovatno zato Tmina i ima ovako zanimljivu sudbinu, a ja se ne sećam da sam maštala o nekoj nagradi, a još manje očekivala da će neko tako prozvati moje ime na FEST-u. Sećam se da je ova uloga za mene bila izazov i prilika da isprobam odredjene glumačke tehnike.

Šta misliš o poziciji žena na filmu? Kakve se uloge nude glumicama danas?

Izgleda da je teško napisati dobru žensku ulogu, ne znam, uvek ih ima manje, to je činjenica. Ja sam to još mislila i dok sam bila na studijama. Dela sa 10 muških likova I jedna ženska uloga i to pojava. To je tako čudno, s obzirom da su žene vrlo dominatna i posebna bića. Ima onih reditelja koji glumice shvataju vrlo ozbiljno. Uloge za koje vas oni zovu su obično vrlo inspirativne za rad.

(Ako sam dobro razumela) karijeru si odlučila da gradiš van naše zemlje. S kojim se izazovima suočavaš i da li planiraš da snimaš i u Srbiji, kao mnoge naše glumice koje su otišle "preko"?

Uvek sam želela da radim sa odredjenim ljudima dok sam bila u Srbiji, pa I sada. Ništa se to kod mene nije promenilo. Za mene je gluma kao partija pokera. I kad dobijaš loše karte treba da ostaneš u igri i da i dalje veruješ da možeš da pobediš. Za to je potrebno strpljenje. A kad si mlad, svi znamo kako je to teško. Sve je obično samo pitanje tajminga. Verujem da će svi vredni, uporni, plemeniti I talentovani ljudi na ovom svetu dočekati svoj zlatni trenutak, šta god to za njih bilo. Ovde je jedan od najvećih izazova glumiti na stranom, odnosno engleskom jeziku. To je jedno sasvim novo iskustvo.

Na kojim projektima trenutno radiš i gde domaća publika uskoro može da te vidi?

O tome ću obavestiti kad dodje pravi trenutak.

Premijera predstave "Blitva i krompir" biće održana u ponedeljak 06. aprila od 20 časova u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Posetioci će biti u prilici da uživaju u urnebesnoj komediji rađenoj prema tekstu mađarskog pisca Egrešija Zoltana, koja je rađena u koprodukciji LUDENS-a i Doma omladine. Povodom premijere razgovarali smo sa Bojanom Žirovićem, koji je režirao predstavu, a pored Andreja Šepetkovskog i Nebojše Milovanovića, i igra jednu od uloga.

Ispod priče o trojici fudbalskih sudija koji se sastaju pred početak, na poluvremenu i na kraju uzbudljive utakmice visokog rizika, krije se nešto mnogo dublje. Kriju se životni, a ne samo poslovni neuspesi, izgubljene ljubavi, uništeni snovi o sreći, nemoć da uzmemo svoj život u svoje ruke, slabost da prevaziđemo prepreke koje su nas slomile. Autor scenografija za predstavu "Blitva i krompir" je Marko Crnobrnja, a muziku potpisuje Vladimir Pejković.

Bojan Žirović je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Arsenija Jovanovića 1994. godine i od tada je stalni član Pozorišta Atelje 212. Ostvario je niz zapaženih uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, dobitnik je nekoliko nagrada za glumačka ostvarenja.

Kako je došlo do saradnje sa ostatkom ekipe koja organizuje predstavu „Blitva i krompir“?

Bojan Žirović: Do saradnje sa našim organizatorima, kućom Ludens i Domom omladine Beograda, došlo je jer naše zadovoljstvo što smo napravili i igramo ovu predstavu želimo da podelimo sa publikom. Predstavama koje nastaju van institucija treba pomoć i podrška da bi se za njih čulo. Ljudi iz Ludensa i iz Doma omladine Beograda smatraju da naša predstava zavređuje pažnju i žele da rade sa nama na njenoj promociji. Verujem da će naša saradnja sa Ludensom, kao i sa Domom omladine biti duga i plodonosna.

Tumačiš lik siromašnog, zajedljivog gubitnika, kako si se snašao u toj ulozi? Možeš li nam nešto više reći o svom liku?

Bojan Žirović: Snašao sam se mnogo bolje nego kada bih tumačio nekog bogatog, blagog pobednika. Lik tranzicionog gubitnika, čoveka koji traži krivca za lošu situaciju u kojoj se nalazi i koji želi da se osveti da bi se bar negde neka pravda ispunila, veoma mi je blizak. On je bivši muž, bivši fudbaler, bivši glavni sudija, ogorčen i željan osvete.

Kako su tekle probe, da li je bilo nekih zanimljivih anegdota koje bi podelio sa nama?

Bojan Žirović: Situacija u kojoj bez početne podrške producenta i distributera ulazimo u rad na predstavi, pre više od godinu dana, sama po sebi predstavlja anegdotu. Radili smo dugo, sa čestim prekidima zbog drugih obaveza. Da bi se u takvim uslovima napravila predstava neophodno je da učesnicima bude jako prijatno da rade zajedno. Nama je bilo zadovoljstvo da sarađujemo i jako smo se dobro zabavljali pripremajući ovu predstavu.

Istovremeno si i režiser i glumac ove predstave, kako si se snašao u obe uloge? Da li je bilo naporno režirati i ispuniti glumačke zadatke?

Bojan Žirović: Uslovi u kojima smo radli onemogućili su nas da na tako dug period nađemo nekog reditelja. Silom prilika prihvatio sam se da koketiram sa režijom na ovoj predstavi. Ne znam kako sam se snašao ali u nekim prilikama jako mi je prijalo da učestvujem u procesu sa rediteljske strane. Bilo je veoma naporno ali i veoma osvežavajuće.

Možeš li nam nešto više reći o tekstu Egrešija Zoltana? Kakvu poruku želite da pošaljete publici?

Bojan Žirović: "Blitva i krompir" jedan je od najizvođenijih komada u istočnoj Evropi proteklih godina. Mnoge predstave dočekale su i stoto izvođenje, što bih jako voleo da se i nama desi. Priča je o trojici fudbalskih sudija. Pratimo ih u tri faze pre, na poluvremenu i posle utakmice. Utakmica je važna, za opstanak u ligi, ocenjuje se i suđenje zbog prelaska na viši rang takmičenja, a publika je onakva na kakvu smo navikli. Jedan je tranzicioni pobednik, drugi gubitnik, a treći je pesnik. Ljubav prema fudbalu, osveta, ljubav, guraju likove u mnoštvo neočekivanih situacija i komičnih obrta. Poruka predstave je da je život lep i da ljubav ima smisla, koliko god to otrcano zvučalo danas.

Kome će ova predstava najpre biti zanimljiva, koji profil publike očekuješ i kakve reakcije?

Bojan Žirović: Očekujem da dođu svi i da se jako dobro zabave!

Kakvi su dalji planovi sa predstavom "Blitva i krompir", nakon premijere, kada su sledeća izvođenja i da li imate neke festivale i gostovanja u planu?

Bojan Žirović: O životu naše predstave sada brine dosta ljudi, tako da očekujem sledeća beogradska izvođenja i turneju po Srbiji. Za početak 27. aprila smo u Aleksincu, a 8. maja u Paraćinu.

Na kojim projektima pored ove predstave trenutno radiš?

Bojan Žirović: Pripremam predstavu "Novi Zavet i dar-mar", Nila la Bjuta, u režiji Marka Misirače, koja će imati premijeru na maloj sceni Ateljea 212, 9. aprila. Tu su i uloge u filmu "Smrdljiva bajka" i seriji "Čizmaši".

Ulaznice za premijeru predstave "Blitva i krompir" po ceni od 800 dinara su u prodaji preko EVENTIM mreže.