Premijera predstave Zagreb–Beograd via Sarajevo Jelice Zupanc u režiji Gorčina Stojanovića biće održana u nedelju 21. novembra u 20.00 na Sceni „Ljuba Tadić“. Dramu Zagreb–Beograd via Sarajevo napisala sam najbrže, a najteže od svih svojih radova. Mučni paradoks zainatio se u iznenadnom sudaru mirnih meseci i godina, koji su mi inače potrebni za rad, sa grčevitim satima i danima u kojima je drama nastala – u jednom dahu, sa jedistvenim osećanjem, davnog zgusnutog proleća 1992. godine...

...u grozničavoj potrebi da zaštitim i zagrlim mladiće koji odlaze u rat ili van zemlje bacajući u žurbi svoje torbe s prozora, tokom krvavog raspada Jugoslavije. Ako njih zaboravimo, sve smo zaboravili. Kako smesta ne prizvati mladog Andrića, čiju stogodišnjicu rođenja te 1992. treba obeležiti, i mladog Crnjanskog, koji se, putujući vozom iz Zagreba za Beograd, vraćaju iz onog rata posle kojeg je Jugoslavija i nastala? Ako smo to zaboravili, sve smo zaboravili. Da li nam iko može pružiti više razumevanja, utehe i nade u opštem haosu, nepoštovanju, nasilju i ličnim nedaćama od dvojice mladih pisaca koji se, početkom 1919. godine, posle krvavog rata, vraćaju životu, novoj državi i sopstvenim očekivanjima – Andrić, sa tek napunjenih 26 godina u oktobru i Crnjanski, sa svojih takođe oktobarskih 25?

Da li bi iko, u sopstvenoj ranjivosti, bolje od njih umeo da predstavi epohe nastajanja i nestajanja, stvaranja i uništavanja, rastenja i opadanja, cikluse smenjivanja rasula i sklada, jurnjavu svakojakih euforija podjednako pogubnih kao i dnevnih programa istorije? Kako je moguće da oni, u toj svojoj ranjivosti i pod pritiskom nemilosrdnih okolnosti, još otpočinju i grandiozno kreativno suparništvo? Kojom to snagom, uprkos svemu, prznica koja je ratovala na onoj drugoj strani – Crnjanski, mobilisan kao građanin Austrougarske, nemilosrdno otvara bolna pitanja povređujući prvenstveno sebe? Kojom snagom onaj drugi, uprkos svemu, ćuti o svom revolucionarnom udelu građanina te iste carevine uzdižući se iznad svih pitanja? Divljenje i poštovanje prema njima, nastalo u mojoj mladosti kao razumljivo uvažavanje tada još uvek živih velikana naše književnosti kojima nisam smela ni da priđem, najednom su, tog proleća 1992. godine, svom silinom, nezadrživo grunuli kao materinska nežnost.

Kojom snagom da ih zagrlim? I mada sam već, samo nekoliko godina pre ove, svojom dramom Crnjanski ili lako je Andriću (Atelje 212, 1987) nagovestila različitost, ljubav i prijateljstvo, čak i to kreativno suparništvo dvojice pisaca (bez pojavljivanja Andrića, koji je dat samo kao mera, odraz, simbol), novo iskustvo jezivog raspada zemlje zahtevalo je direktno suočavanje s bolnim istinama i novo zajedničko putovanje. Konačno, u svom uzrastu danas, osećam bliskost sa Andrićem i Crnjanskim kao sa životnim saputnicima, onu bliskost koja se podrazumeva, jer zajedničko putovanje još uvek traje.Kako da se pravimo da Jugoslavija nije postojala? Kako da zagrlimo ove mlade ljude danas na sceni? - Jelica Zupanc - REČ AUTORKE DRAME

Mladi čovek viče sa balkona na parter – pun prezira prema onima koji se dole grle sa oficirima vojske protiv koje su do juče ratovali.
Na železničkoj stanici, punoj dima parnih lokomotiva, neki drugi mladi čovek zove trećeg, a potom se nađu u istom kupeu voza bez pravog voznog reda. Iz grada u kojem je nastala neka država koja će se neprestano raspadati – a da se, kako stoje stvari – nikad istinski i do kraja ne rasturi, taj kupe, sa ta dva momka i onim jednim balkonskim bukačem, jednom bečkom gospođicom i jednim lekarom, hita ka prestonici te zemlje stalnog provizorijuma.

Kad u kupe voza koji visi na mostu iznad neke neimenovane reke, stupi četvrti mladi čovek, mornar koji tvrdi da je u taj voz iz Zagreba za Beograd ušao u Sarajevu, što je apsurdno (ali sve je ionako počelo u Sarajevu), počinje nešto na ivici smisla: ovi momci su budući nobelovci, emigranti, režimlije, disidenti – sve odjednom – oni se prepiru o budućnosti, onoj koju su zajednički pravili sanjajući o slobodi, a gle u šta se to već sad izmetnulo?

Ovaj most iznad nigdine, na fonu oslikanog neba, postaje poprište nepodnošljivog sukoba svetonazora.

Železnica je državna stvar i demolirati ovaj kupe, potpuno je logično.

Ali, taj se kupe izmetnuo u salon, u budoar, u kabare. Ona devojka, ustvari je kabaretska pevačica. Onaj mornar zapravo je karakter iz proze jednog momka, Crnjanskog, koji govori reči onog drugog pisca, Andrića. Onaj usnuli ili mrtvi vojnik K, možda je Miroslav K, a možda Jozef K, u svakom slučaju te uniforme sad već nepostojeće carevine tek su odore prošlosti u kojoj su ovi momci nepovratno zarobljeni.

Sanjajući budućnost bez carstava, oni su svoju mladalačku snagu potrošili na iluziju o slobodi u nekoj budućoj kraljevini. Država kao najviše postignuće ljudskog duha, ako je verovati Hegelu? Ili država kao sredstvo legalizovanja korupcije srca, duha i duše?
Sloboda ili smrt?

Ima seoba, smrti nema, lepo kažu poslednje reči velikog romana onog drugog pisca, onog koji neće u fraku primiti najveću književnu nagradu, čiji će iznos dati bibliotekama svoje uže domovine, bibliotekama koje će jednog dana goreti.

I kuda ovim vozom? Vlakom prema jugu? Trans-Europa Express? Downbound Train, kako god okreneš.

Voz za nigde pun talenta.

Kao davno nekad, brzim preko Bosne.  - Gorčin Stojanović – REČ REDITELJA

U predstavi igraju Aleksej Bjelogrlić (Andrić), Miodrag Dragičević (Crnjanski), Marko Janketić, Nebojša Milovanović, Nikolina Vujević i Joakim Tasić. Kostimograf je Lana Cvijanović, scenograf Gorčin Stojanović, kompozitor songova Anja Đorđević a za scenski govor zadužena je Ljiljana Mrkić Popović.