Mnoštvo pokreta dobija svoj odjek upravo kad naglo prestane, a tada je vreme za opservaciju, promišljanje i osećanje svega onoga što smo tim kretanjem proizveli. Šta primećujemo? Napolju, život se nastavlja i bez nas. Čak kao da je ostatak sveta malo odahnuo. Dakle, nismo baš neka VIP bića. Šta osećamo? Nedostatak? Šta nam to nedostaje? Drugi? I da li nam pomisao na drugog budi toplinu, ili jezu? Mere izolacije su neophodne jer spašavaju živote ali, moramo voditi računa da one ne postanu trajne. Ne smemo se pod maskom bezbednosti navići na nedostatak fizičke bliskosti, jer on vodi nedostatku bliskosti svake vrste.

Usamljen, izolovan i atomizovan čovek danas, nije isti kao onaj sutra. Razlika je u tome, što se sutrašnji neće ni pitati o tome gde mu je drugi. Empatija će konačno biti iskorenjena, a sa njom i umetnost. Čovek bez empatije nema sposobnost uživljavanja u umetničko delo, ono za njega nema nikakvu vrednost, kao što ni drugi nema vrednost do one, koja se tumači ciframa. Izgubljeni drugi je izgubljeno sopstvo, jer bez refleksije drugog ne mogu se razvijati kao ličnost. I sam osećaj bezbednosti, podrazumeva drugog. Uspostavljanje režima života podređenog strahu od smrti, kada je ona već neprimetno nastupila, toga se plašim. Plašim se horor filma pod nazivom "Dodir". Plašim se "bespotrebnosti" osmeha pod maskom. Plašim se solo izvođenja grupe. Ples je ritualan, društven ili umetnički, ali uvek je u razmeni sa drugim.

Poštujmo mere bezbednosti i fizičku distancu za vreme pandemije, istovremeno iščekujući dan kada ćemo ponovo grliti se, ljubiti i plesati "ensemble".

Živeli, ali uživo!

Isidora Stanišić

Foto: Sanko Djalic

<<  Oktobar 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
   
 

Putopisi, Intervjui..