Predstava je nastala u koprodukciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta i JU Grad teatar Budva. Premijera predstave održana je u Budvi 18. jula na XXXIII festivalu „Grad teatar” (scena između crkava). Beogradska premijera je u petak 4. oktobra u 20.00 na Sceni „Ljuba Tadić”. Fernando de Rohas je španski pisac i dramaturg. O njegovom životu se zna veoma malo. Pripadao je porodici pokrštenih Jevreja. Studirao je pravo u Salamanki i bio guverner grada Talavero de la Reina. Poznat je kao autor Selestine ili Tragikomedije o Kalistu i Malibeji. Posle Don Kihota ovo je najčitanije i najpoznatije delo španske književnosti.
REČ REDITELJA
Glavni junak predstave definitivno je Selestina, iako je prvobitni naslov ovog romana u dijalogu bio Tragikomedija o Kalistu i Malibeji. Selestina je suštinska snaga koja održava ovaj svet prepun čežnji i instant zadovoljstava. Ona se može definisati i kroz naziv jednog domaćeg benda: Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Jedina razlika je što se ona ne pojavljuje iznenada. Ona je uvek pozvana da reši stvar, i rešiće je, svidelo se to vama ili ne, bez obzira na posledice. A znamo čime je popločan put do pakla...
Kaže se da tamo gde neko gubi, drugi dobija. Kažu i da ako leptir zamahne krilima u Japanu, proizvede uragan na Karibima. Ne znam da li je devastacijom jednog arhipelaga leptir išta dobio, ali sam siguran da bih voleo da gledam uzročno-posledičnu vezu takvog stradanja. Zaplet nam je sličan. (...) Ljubavi uvek ima, sve je u odnosu na nju. Kada je ne bi bilo, mi ne bi imali referentnu tačku u životu a kamoli u drami. Nikada ne znate koliko je nešto crno dok ga ne stavite pored nečeg belog. Ona pokreće, goni i
navodi i na pozitivne i negativne emocije. I sve što radimo odnosi se na neku vrstu ljubavi. Kako naziv jednog od najboljih savremenih filmova dokazuje – „Ne ljubav” je ljubav.
Ovaj svet pokreće i nedostatak ljubavi. Mislim da je to najveći pokretački motiv današnjeg društva. Nažalost, sve reči koje počinju negacijom, a koje treba da su pokretač nečeg pozitivnog, već čine oksimoron i tretiramo ih kao problem koji nikako ne vodi srećnom kraju, ni u našoj predstavi, ni u ovom svetu.
(...) Svevremenost Selestine je u događajima. Često kažemo kako neke replike od pre pet vekova zvuče jako živo i danas. To i ne treba da čudi. Ali kada naš svkodnevni život počne da podražava događaje iz romana starog pet vekova, u najmanju ruku moramo da se zapitamo za sopstvenu sudbinu, ako ne i društva u celini.
(...) Selestina je tragikomedija. Slušamo oduvek kako je granica između ludaka i genija, komedije i tragedije… jako tanka, možda i nepostojeća. Hteo sam da ovaj put to bukvalno shvatim i implementiram. Hajde da napravimo liniju. Čist rez unutar predstave kada se prelazi iz jedne forme u drugu. Zašto to ne bi bio trenutak? Treba samo odrediti trenutak kada komedija prelazi u tragediju.
Tu sam se najviše oslonio na Natašu Ninković koja je svojevrsni „master of ceremony” ove predstave, i glumica sa jednim on najdubljih i najtajanstvenijih unutrašnjih života koje daruje likovima, a istovremeno te živote skriva od publike. Glumcima na sceni verujem više nego sebi.
MILAN NEŠKOVIĆ
Rođen je Valjevu. Diplomirao je režiju u klasi prof. Nikole Jevtića i prof. Alise Stojanović na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, 2008. Prvu saradnju sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem ostvario je 2018. godine kada je povodom obeležavanja sedamdeset godina od prve premijere na sceni JDP-a, režirao upravo prvu izvedenu predstavu Kralj Betajnove Ivana Cankara.
U Srbiji i susednim zemljama do sada je postavio 19 predstava, među kojima su: Mrešćenje šarana (Atelje 212) i Bela kafa Aleksandra Popovića (NP u Beogradu), Berlinski zid Željka Hubača (BDP), Šoferi Lasla Vegela (NP Niš), Kod večite slavine Momčila Nastasijevića (NP u Beogradu), 1915. Branislava Nušića (Kruševačko pozorište), Nedelja, juče, danas, sutra Ognjena Obradovića (BDP), Šine Milene Marković (Gledališče Tartini, Piran, Slovenija), Švajcarska Petra Mihajlovića (NP Banja Luka), Maestro Milivoja Mlađenovića (NP Sombor), Uvela ruža Jelene Mijović po B. Stankoviću (NP Vranje), Prometejev put Dejana Dukovskog (Dorćol plac), Samoubica Nikolaja Erdmana u (NP Sombor, Antigona 1918 Maje Todorović (SNP Novi Sad), Nečista krv Maje Todorović po motivima Bore Stankovića (NP u Beogradu). Postavio je Nušićevu Ožalošćenu porodicu u Teatru Volkov u Jaroslavlju u Rusiji, 2017.
Godine 2015. osvojio je nagradu „Ljubomir Muci Draškić“ koju dodeljuju glumci.
Bavi se pedagoškim radom na Akademiji Umetnosti u Beogradu.
Adaptacija Maja Todorović
Režija: Milan Nešković
Dramaturg: Maja Todorović
Scenograf: Jasmina Holbus
Kostimograf: Biljana Grgur
Koreograf: Ista Stepanov
Kompozitor: Vladimir Pejković
Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović
Igraju: Selestina - Nataša Ninković, Kalisto - Nikola Šurbanović, Malibeja - Marta Bjelica, Sempronio - Nikola Rakočević
Parmeno - Emir Ćatović, Alisa - Anđelika Simić, Pleberio - Ljubomir Bandović, Elisija - Katarina Žutić, Areusa - Maja Stojanović
Pipili - Lulu Aja Mini Pipi
Inspicijent: Rade Stojiljković
Sufler: Dragana Anđelković
Organizator: Vladimir Perišić
Asistent reditelja: Stefan Gajić
Foto: Slaven Vilus
