Ispovest heroine srpskih oslobodilačkih ratova Milunke Savić možete pogledati u istoimenoj predstavi u interpretaciji i po tekstu glumice Vesne Stanković, 18. septembra od 20 č u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Režiju potpisuje Petar Stanojlović, a ulaz je besplatan. Ova predstava je lična ispovest u prvom licu žene-ratnika o životu i smrti, ratu, Srbiji i istoriji, iz ugla žene borca.

Priča počinje od njenih devojačkih dana, koje provodi u kopaoničkom selu Koprivnici, sa dve sestre, roditeljima i bolešljivim bratom. Celog života ima izrazitu potrebu da zaštiti slabe i ugrožene, stoga u Prvi balkanski rat odlazi umesto brata, preobučena u muškarca, pod imenom Milun Savić. Neustrašiva u svakoj borbi, najviše poznata kao bombaš, biva ranjavana i njena tajna se otkriva. Vojska staje uz nju i iako je u suprotnostima sa vojnim pravilima, zadržavaju je u jedinici. Biva ranjavana čak devet puta, u sedam godina ratovanja, dobija čak dvanaest medalja, a posle demobilizacije rađa devojčicu, usvaja još tri ćerke i više od tridesetoro dece hrani, podiže, školuje... Visoko cenjena od strane francuskih vojnih velikana Franše De Perea, Šarl de Gola i viceadmirala Geprata, Milunka Savić dobila je mnoga odlikovanja (dva ordena Legije časti, Francuski Ratni krst sa palmom, medalju Miloš Obilić...). Sama za sebe bi rekla da je ovo - ispovest o životu od prve puške, do prve metle.

Fascinantna životna priča Milunke Savić inspirisala je glumicu Vesnu Stanković da napiše tekst i iznese Milunkin lik u ovoj predstavi. „Mene iskreno čudi da se pre mene neka glumica nije odlučila da joj opet, u pozorištu, udahne život. Pred njenim životnim delima, čovek može samo da zanemi, pun poštovanja i divljenja“, kaže Vesna Stanković.

U kojoj meri priča o Milunki Savić ruši predrasude o ulozi žene kao majke i domaćice u ratnoj Srbiji?

Milunkin životni put je ipak izuzetak. Veoma mali broj žena je u tom periodu stupio u otvorenu borbu, izašavši iz klišea majke i supruge koje čuvaju kućno ognjište, dok se muškarci bore protiv neprijatelja.

Koji su bili najveći izazovi sa kojima ste se susretali prilikom pisanja teksta za ovu predstavu?

U poslednje vreme se više autora bavilo Prvim svetskim ratom, tako da su oni posebne odeljke posvećivali ženama. Na centralnom mestu je priča o Milunki. Ima tu i više novinskih članaka, intervjua sa njom, tako da sam ja imala i više materijala nego što može da stane u jednu pozorišnu predstavu. Zapravo je problem bio čega se moram odreći, zbog poštovanja dužine predstave.

Da li Vam je bilo teško da se uživite u lik heroine srpskih oslobodilačkih ratova?

Nikad nisam imala svoj proces uživljavanja u neki lik. Ja drugačije postavljam stvari. Pokušam da sagledam sve iz njenog ugla: kako ona drži kičmu, kako sedi, kako diše, ritam govora, prizma kroz koju ona posmatra sebe i sve oko sebe, pustim nju da govori kroz mene. Eto, ja sam kao neki medijum. Najveći problem mi je bio kada sam igrala za njen rođendan, 28. juna u Jošaničkoj Banji, ona je rođena u selu na nekoliko kilometara odatle. U prvom redu su sedeli njeni unuci, koji su je dobro poznavali. Uvek je mnogo teže igrati nekog ko nije fiktivan lik, nego svi znaju kako je izgledao, govorio, disao...
Vesna kaže da i danas u Srbiji postoje hrabre žene, predane, odgovorne, jake, ali među njima ne prepoznaje nijednu koja je tih razmera kao što je Milunka.

Da li je priča o srpskoj Jovanki Orleanki mogla imati drugačiji kraj, s obzirom na to da je bila cenjena od strane najznačajnijih francuskih vojskovođa?

Svaka priča može imati mnogo krajeva. Mi uglavnom sami biramo krajeve za svoje životne priče. Ona je izabrala. Mogla je da bira da živi u Francuskoj, sa velikom penzijom, poštovana i situirana, ali je ona isuviše volela svoju zemlju, čak i kad je ona gruba i škrta prema njoj. Da je rođena par decenija kasnije i bila učesnica Drugog svetskog rata, verovatno bi joj u večernjoj školi dodelili fakultetsku diplomu, doktorat, čin generala, mesto predsednice AFŽ-a i u predsedništvu zemlje, a ona je provela život kao čistačica, servirka, švalja i veliki čovek.

Publika širom Srbije, od Jošaničke Banje, preko Šapca, Aranđelovca, Kučeva i Koceljeve, mogla je da čuje deo ove čudesne priče.

Kada je reč o planovima za predstojeći period, Vesna kaže: „Još krajem sezone sa sa kolegama započela rad na jednoj novoj predstavi, ali su nas poplave omele u radu, verujem da ćemo uskoro nastaviti i dovršiti je. Igram predstave na redovnom repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta i naravno, predstave trupe Balkan Novi Pokret.“