U petak, 25. aprila 2014  "Boje" u 18h, "Stanica" u 19h - U trenutku u kom smo svedoci teške političke situacije u Ukrajini, koja nas previše podseća na tragični scenario raspada bivše Jugoslavije, Parobrod ima priliku da u programu “Bisera” prikaže svojoj publici dve savremene ukrajinske drame. Neko je nekada rekao da kad bubnjevi rata tutnje Muze ćute.

Predstavljanje dramskih tekstova “Boje” Pavla Arjea, u prevodu Tanje Gaev i “Stanica” Oleksandra Vitere, u prevodu Dragane Vasilijević rezultat je saradnje sa Katedrom za ukrajinski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.

Drama, “Boje”, Pavlo Arje u režiji Ane Konstatinović biće izvedena u petak, 25. aprila od 18h, uloge: Katarina Dimitrijević, Sonja Kovačević, Andrijana Oliverić, Tanja Petrović i Ana Stojanović

Drama, “Stanica”, Oleksandar Viter u režiji Ivane Vojt biće izvedena u petak, 25. aprila od 19h, uloge: Maša Dakić, Milena Predić i Jelena Rakočević

Ovaj program u protekle dve godine prepoznat je kao jedna od retkih inicijativa čiji je primarni cilj podržavanja stvaralaštva mladih a “Dan savremene ukrajinske drame” prilika je za osvrt na umetnost u društvu obeleženom konstantnom krizom.

Oleksandar Viter u drami “Stanica” kreira dramsku strukturu koja neobično podseća na neku od epizoda Zone sumraka. Nadrealna atmosfera jedne železničke stanice, u nekoj ukrajinskoj zabiti, u kojoj se zalutalim putnicima-namernicima ispunjavaju sve želje sem želje da odatle odu, stvara odličnu dramsku i idejnu podlogu da pisac postavi niz krucijalnih pitanja u vezi sa stanjem u kom se nalazi duh savremenog čoveka. Oleksandar Viter, kroz metaforiku uklete stanice, gradi jedan moderni moralitet koji ukazuje na činjenicu da savremeni čovek uvek za nečim čezne, a čim to dobije uviđa da čežnja nije zadovoljena, da i dalje tinja. Tako Viter mapira zjapeću duhovnu prazninu koja obeležava egzistenciju današnjeg čoveka na neobično duhovit i dramski pametan način. Posebno dirljivo u njegovoj drami i čak neočekivano je što pisac ipak nije nihilista, nada za odlazak sa Stanice postoji… ali ona je krhka… i samo je retki mogu dosegnuti…

Pavlo Arje u svojoj drami “Boje” pruža nam duhovitu i poetičnu metaforu delova života jedne žene koji su personifikovani u nekoliko glumica koje igraju isti lik u različitim periodima života. Svaki period simbolički je podcrtan bojom kostima koji lik nosi i otuda naziv “Boje”. Ti različiti periodi života ulaze u dijaloge, svađe, rasprave… sklapaju saveze… saosećaju jedni s drugima… prepoznaju se u patnjama i čežnjama koje ih povezuju, koje su za sve njih iste… ili se pak duboko ne razumeju jer vreme i iskustvo predstavljaju nepremostivu barijeru… činjenica da su sve ovo žene, u svojim neslaganjima ili pak zaverama, zapravo jedna osoba stvara utisak setnog i dirljivog humora koji predstavlja interesantan amalgam nostalgije i gorčine. Kroz dramu se postepeno ukazuje još jedna metafora – lik ove napaćene žene, koja iza sebe ima buran, “divan i užasan” život postaje personifikacija same Ukrajine i njene burne dvadesetovekovne istorije.

Zadovoljstvo da uvrstimo ove dve drame u program “Bisera iz upravničkih fioka” ne bi bilo moguće bez Katedre za ukrajinski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu i gospođe Ljudmile Popović, osnivača ove katedre, osobe koja je posvetila svoju akademsku karijeru građenju mostova između dve kulture koje, iako po mnogo čemu bliske, jako malu znaju jedna o drugoj – ukrajinske i srpske.