Druga godina intimnog teatra Le Studio sa redovnim repertoarom i četiri nove predstave koje će se igrati i u 2014. godini. Treća godina Studija Novi Teatar u kome imate prilike da sa vrsnim stručnjacima iz oblasti plesa (Milica Cerović), muzike (Nataša Tasić-Knežević) i glume (Jean-Baptiste Demarigny) uđete u magični svet mjuzikla, glume i glume na francuskom i naučite tehnike koje su vam potrebne za rad u ovom polju.

Repertoar za februar:

06.02.2014. Nemam da platim i neću da platim
14.02.2014. Transsibirska proza
21.02.2014. Nemam da platim i neću da platim
28.02.2014. Jedan zarez nešto

Rezervaciju karata možete uraditi mejlom na Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. ili na broj telefona 064 187 17 31 (Cena karata je 600 rsd. Ukoliko rezervišete kartu ostvarujete popust i cena karte iznosi 500 rsd,  a ukoliko ste student, nezaposlen ili penzioner cena je 300 rsd. Zbog malog broja mesta u publici poželjno je prvo rezervisati kartu.) O aktuelnim predstavama se možete informisati na sajtu: www.krozprozorfabrika.com

NEMAM DA PLATIM I NEĆU DA PLATIM

Glume: Ana Jovanović, Mirko Jokić, Stevan Stančevič, Ivana Ilić, Ivan Simić
Scenografija, video: Sanja Maljković
Adaptacija teksta: Ivana Stepanović, Sanja Maljković i Jean-Baptiste Demarigny
Muzika: Nenad Marić (Kralj Čačka)
Grafički dizajn: Sanja Karić

Produkcija: Kroz prozor # Fabrika, 2013.

Nemam da platim i neću da platim je komedija. Način da se smejemo sebi i svojoj bedi, svom osećaju nemoći, arogantnosti političara, pohlepi najbogatijih. Način da se smejemo, jer zašto bismo plakali...Tekst komada je napisao italijanski pisac – Dario Fo, sedamdesetih godina. Dva događaja su navela mladu trupu Kroz prozor fabrika da ga postave u savremeni srpski kontekst. Pre svega, konstatacija nakon mog putovanja u inostranstvo da je cena hrane u prodavnicama mnogo veća nego bilo gde u Evropi, dok je kupovna moć u Srbiji među najmanjima. Drugo: odluka Vlade od prošle jeseni da poveća PDV (koji plaćaju svi, čak i najsiromašniji), umesto dauvede porez na bogatstvo.Ove dve pojave imaju isti cilj: odluku da se sačuvaju interesi najbogatijih i da se pojača pritisak na već osiromašeno stanovništvo. Jedna Vlada smenjuje drugu, ali se nastavlja ista logika. Šta je nama činiti? Malo toga. Naš umor, naša iscrpljenost, naše nepoverenje i mnogo gorčine. Mnogi od nas bili su na ulici 5. oktobra, ili bi bili da su imali dovoljno godina. Šta se od tada dogodilo? Šta je ostalo od naše nade u promene? Utisak da se političko delovanje svodi na ubacivanje glasačkog listića u kutiju da bi se služilo interesima klanova.Reakcija svih nas je onda povlačenje u sebe, kao puž u svoju kućicu. Bavimo se samo sitnosopstveničkim interesima, moleći Boga da nađemo posao sledeće godine, da napustimo porodični dom pre nego što napunimo 45 godina, današa deca mogu da studiraju u inostranstvu, da Nole pobedi Nadala.

STVARANJE NOVOG ŽANRA: POZORIŠNA GERILA -Nemam da platim i neću da platim je u neku ruku predstava-manifest jednog novog žanra: Pozorišne gerile. Taj pristup se razlikuje od institucionalnog teatra kao što se gerila razlikuje od stacionarnog rata. Pozorišna gerila je pre svega angažovano pozorište, živo, intelektualno pokretno. Ono od svojih ograničenih finansijskih sredstava pravi prednost. Umesto sjaja kostima i scenografske prenatrpanosti nudi entuzijazam i ubedljivost svojih glumaca.U takvim uslovima je mlada profesionalna trupa „Kroz prozor fabrika“ otvorila svoje pozorište „Le Studio“, gde se igra ovaj komad. Upozoravamo vas: neudobno ćete sedeti, nećete imati prilike da paradirate u bundama, ali ćete doživeti nezaboravnu pozorišnu emociju. I vraćaćete se...

MUZIKA - Autor muzike za ovu predstavu je Kralj Čačka, muzičar koji često kroz svoj rad, nekad oštro kritički, nekad sa nostalgijom, čini komentar na srpsku svakodnevnicu, time provocirajući publiku, bar na razmišljanje. Poklapanje tematika i ambicija, učinilo je saradnju Kralja i Kroz prozor Fabrike na ovom projektu prirodnim ishodom.

TRANSIBIRSKA PROZA

po poemi Blez Sandrara: "Proza transsibirca i male Žane francuskinje"

Režija: Jean-Baptiste Demarigny
Glume: Aleksandar Milković, Ana Jovanović, Dalia Cox, Mirko Jokić, Stevan Stančević i Miodag Krstić
Scenografija i video: Sanja Maljković
Lutke: Mina Ledergerber
Kostim: Marija Tavčar
Muzika: Miodrag Krstić
Grafički dizajn: Sanja Karić

Produkcija: Kroz prozor # Fabrika, 2013.

U doba futurizma, 1913. godine, Blez Sandrar piše poemu koja će predstavljati pravu revoluciju u savremenoj književnosti. Odu modernom svetu, brzom životu, mašinama. Poemu koja do tada nikad nije napisana i koju niko nikada više neće napisati. Sledeće godine izbija rat. Mašine melju ljude. Blez Sandrar u njemu gubi desnu ruku, ruku kojom piše. Međutim, u ovoj poemi reč je o jednom drugom ratu. Godina je 1905, godina Prve ruske revolucije i rata sa Japanom na obali Pacifika. Blez, kome je tada bilo šesnaest godina, seda u voz, na put transsibirskom železnicom, sa krijumčarem nakita i Žanom, mladom francuskom prostitutkom. Putovanje će trajati više od tri nedelje. Tri nedelje u toku kojih nam pesnik prikazuje težak život redovnih putnika, kartaške igre i klađenje, grupu drumskih (železničkih) razbojnika i alkoholičara, ljubavne igre s lakim ženama i naposletku ogromno zadovoljstvo u skučenom vagonu koje svako oseća. A voz nezaustavljivo juri ka Istočnom frontu, dok u suprotnom smeru prolaze vagoni puni ranjenika. Blez se ne postavlja kao pesnik. Sam život je krajnje poetično iskustvo. Poetski čin sastoji se u nabrajanju stvari. U unošenju u stihove sveta koji ga prevazilazi i koji ga izaziva. Snaga Sandrarove poezije leži u njegovoj sposobnosti da pronađe lepotu tamo gde ona počiva. A to podrazumeva i zastrašujuću lepotu rata.U multimedijalnoj predstavi u kojoj se pozorište ukršta s pesmom, muzikom, kabareom, videom, pozorištem senki i lutkarskim pozorištem, Kroz Prozor Fabrika prikazuje šarolik svet ove poeme. Različiti pozorišni postupci istovremeno podstiču kako jedinstvo tako i heterogenost poeme. Putem mnoštva izražajnih sredstava koja se u predstavi koriste, ostvaruju se pozorišne, vizuelne, koreografske, muzičke harmonije poeme.

JEDAN ZAREZ NEŠTO

Reditelj, zvuk i dizajn svetla:  Žan-Batist Demarinji
Asistentkinja reditelja, scenografija, dizajn i video:  Sanja Maljković
Glume: Ana Jovanović i Boško Petrov
Pisali: ceo tim sa Igorom Ripakom
Korišćeni tekstovi Predraga Matvejevića i Krisa Markera

Trajanje: 1h 15min

Predstava, koja ide napred nazad između akcije i naracije, prati istoriju Jugoslavije osamdesetih kroz pogled dvoje komšija, dece rođene 1983. godine. Tito je umro nekoliko godina ranije. Zemlja, koju sada vode mlađe generacije koje nisu učestvovale u prvim bitkama, se menja. Deda jednog od dva deteta, stari komunista, pokušava, kroz pripovedanje, da ih sačuva u svetu za koji oseća da mu preti kraj. Deca su usvojila predstavljeni model pravde. Obećavaju jedno drugom da će ostati verni ovim vrednostima, da će rasti zajedno i postati pioniri i da će jednog dana izgraditi još lepšu zemlju nego što je sad. Na prelazu u devedesete, naime, ideal se raspada. Oni su prva generacija koja neće postati pioniri. Sledeće godine Slovenija proglašava svoju nezavisnost, Hrvatska je sledeća, nastaje rat prvo između susednih republika i, na kraju, u okviru njih. Ovo je kraj SFRJ. Postepeno, uprkos zakletvi koju su dali jedno drugom, deca se razdvajaju. Ulaze u tinejdžersko doba kada se poriču dečiji snovi, nipodoštavaju bajke. Deda je preživeo sve ove godine, čekajući kraj, «da nema izlaza». Umro je dan posle Dejtonskog sporazuma. Na kraju rata koji je uništio sve u šta je verovao.

GENERACIJA BEZ NASLEDSTVA

Jedan zarez nešto govori o dvoje dece naše generacije, rođene osamdesetih. Naše „generacije neizbežno naredne, u korenu usporene kada joj je namenjeno da nasledi“ (Derida, Specters of Marks). Nama nedostaje upravo ovo nasleđe.
„Iza nas - spaljena zemlja. Jaz između mladih i starih ostaje skoro nepremostiv. Očevi i deca koji gledaju kako da zatrpaju prazninu pomoću simbola prohujalih vremena - simbola kojima su njihove veze prekinute - i čiji smisao i sami slabo poznaju - čas komičnim, čas tragičnim: povratak u prošlost je priviđenje, povratak prošlosti - nesreća. '' (Predrag Matvejević, Svet-ex ). Mi smo, dakle, grupa mladih ljudi iz bivše Jugoslavije, ovde, ne samo da se bori u provaliji (''razmišljanja u kršenju'', kaže Arent), nego da pokuša da shvati spektralan opstanak sveta koji nismo stigli da vidimo kako nestaje, da pokuša da shvati nesigurno nasledstvo koje joj je predato, pogrešan prenos, sećanje koje je dostupno samo ako se ponovo izmisli, a to je ono što pozorište može: da ponovo izmisli sećanje (za nas).