Reditelj Mladen Đorđević debitovao je na FEST-u 2005. dokumentarnim filmom "Made in Serbia", nakon čega je usedio veoma uspešni igrani film “Život i smrt porno bande”. U bioskope, ali i na male ekrane, konačno stiže i njegov dugo očekivani film ”Sumrak u bečkom haustoru”. U ovoj interesantnoj mešavini dokumentarnog i igranog filma, Đorđević prati sudbine nekoliko gastarbajtera rastrzanih između života u Beču i Srbiji. Premijeru će imati u Glavnom takmičarskom programu 48. FEST-a, 5. marta u 22h, a sa Mladenom smo razgovarali o njegovim junacima i njihovoj potrazi za srećom. 

Gde je granica između dokumentarnog i igranog u ovom filmu?

Ta granica je u ovom filmu izbrisana. Ima dosta scena koje su rekonstrukcija onoga što se junacima desilo ranije, dosta scena koje su zapravo nadogradnja toga što im se desilo, i nekih scena koje su skroz dokumentarne u klasičnom smislu. Nije bilo moguće napisati scenario pa snimati sa njima, nego sam morao da snimam tokom istraživanja. Prosto je teško uhvatiti te ljude, imate ih na sat vremena pa idu da rade. Bilo je teško balansiranje između fikcije i dokumentarnog pa sam scenario za film i za seriju praktično ispisivao tokom snimanja i kasnije ga dokonstruisao u montaži . Na primer, postoji jedan omaž filmu “Taksista” koji je nastao u dokolici između dva snimajuća dana. Snimatelj zvuka Miloš Drndarević pitao je jednog od junaka da li je gledao Taksistu, pa pošto nije, dali smo mu da pogleda i on se oduševio. Tad mi je palo na pamet da snimimo scenu Milenkovog preuzimanja poznatog imidža glavnog junaka Skorcezeovog filma. Dosta toga je zaista nastajalo u hodu, to je komplikovana igra na oštrici između života i fikcije.

Nakon filma, očekuje nas i serija na RTS-u. Kako se razlikuje priča u filmu i seriji?

U seriji od dvanaest epizoda je dato više prostora razvoju likova, sporiji je tempo, ali su sve ključne tačke iste. Osnova zapleta je ista - njima se zakomplikuju životi u Beču kad Austrija uvede porez za taksiste, i oni taj problem pokušavaju da reše na različite načine, gledaoci će u filmu videti kako.

Kako si odabrao baš ove junake i kako si ih pronašao?

Ulaz u taj svet mi je bio roman “Sumrak u bečkom haustoru”, talentovanog pisca i pesnika Darka Markova, na osnovu koga je on napisao i monodramu koju izvodi po bečkim kafanama i alternativnim pozorištima. To mi je bio vodič kroz taj svet. Iako ovi likovi ne postoje u njegovom romanu, ja sam našao vrlo slične junake, i nekako se na kraju iskristalisalo da su glavni likovi trojica bečkih taksista i vračara kod koje oni često idu i sa kojom se konsultuju oko svakog bitnog životnog poteza. Imao sam malo veće muke da nađem odgovarajuću vračaru jer su me uglavnom odbijale. To je tamo strogo regulisano, da biste se bavili vračanjem morate da imate registrovanu agenciju zbog poreza, i one sve to rade takoreći na crno. Danju rade po nekim kancelarijama kao čistačice, a posle posla postaju gospodarice sudbina mojih junaka.

Kakva je uloga vračare u njihovim životima?

Vračare su u Srbiji prisutne u svim krajevima. Moji junaci su na neki način Srbiju spakovali i poneli u Beč, i to je pokušaj da se održi kontakt sa tradicijom, možda čak i prkošenje civilizacijskim dostignućima savremenog Zapada koji nikako da ih primi u svoje okrilje. Na taj način se oni vraćaju tom paganskom, potisnutom. Meni je to veoma slično kao odlazak kod psihijatra na zapadu, pošto tamo to nije tabu kao ovde. Primetio sam da je razlika samo u narativu, ali suština je ista - i vrač i psihijatar mogu da ti pomognu da budeš funkcionalni šraf društva, da možeš sutra da ustaneš i odeš na posao, ali u suštini ni jedan ni drugi ne rešavaju probleme. Možda ti ljudi i ne žele da im se reše problemi, možda im i prija nostalgija, ne žele da se liše te tuge.

Ovaj film prikazuje potpuno drugačiju sliku od onoga što smo navikli da čujemo o gastarbajterima.

Ja sam kroz ovaj film napravio demistifikaciju slike o tom “idealnom” gastarbajterskom životu. Ta priča nije realna, da oni zarađuju velike pare u inostranstvu i onda se pred kraj života vrate da žive lepo u Srbiji. Možda je to i bila realna slika sedamdesetih, do sredine osamdesetih, ali to se sad veoma promenilo. Kako oni žive u Austriji ne razlikuje se mnogo od života koji bi vodili u Srbiji, tako da se postavlja pitanje zašto su uopšte i otišli. Tu onda dolazimo do priče o mentalitetu, o ljudima koji beže od sebe i stvarnosti, putnicima koji žive u nekom limbu između zavičaja i tuđine, uvek na putu. To se uklapa i u priču o sudbini našeg naroda koji je često bio deo raznih seoba.

Čini se da je gastarbajterski san o sreći zapravo nedostižan. Gde je za njih sreća i da li uopšte vide negde kraj svog gastarbajterskog puta?

To je tema koju sam zapazio kao bitnu čitajući Darkov roman, oni su stalno u potrazi za srećom a nikad je ne nađu. To je dosta i do njih, kao da su deo kulture i kulta pesimizma koji je vezan za ovo balkansko podneblje. Zapravo možda i ne žele da pronađu sreću iako je traže, jer nisu navikli da žive u sreći. Možda je to deo mentaliteta. Ali očigledno je da je njihova sudbina da stalno tragaju, putuju i nikad se ne zaustave, nikad ne dostignu taj vrhunac sreće.

Šta se kasnije dešavalo sa junacima u stvarnom životu?

Darko i dalje izvodi svoju monodramu, i piše novi roman. Iako je Milenkova priča u filmu da se razočara Srbijom i vraća u Beč, istina je da se on zapravo vratio u Srbiju. Pokušao je da se ovde bavi ovčarstvom, ali to mu je propalo, i sad radi u komunalnom u okolini Šapca.

I da li je srećan?

Jeste, mnogo se bolje oseća ovde.

Koga možemo da očekujemo na premijeri od ekipe?

Ja se nadam sve junake.

Za kraj, reci nam nešto o svom novom filmu koji pripremaš.

Sklapamo finansijsku konstrukciju već nekoliko godina, i nedavno smo podržani od Euroimaža. Taj film ima dodirne tačke sa mojim prethodnim filmovima, čak i sa ovim o gastarbajterima. U pitanju su radnici bivše propale fabrike u jednom malom mestu, koji odbačeni od države i crkve utehu traže na tamnoj strani. Počinju da praktikuju prizivanje mrtvih i kasnije satanističke rituale, i pokušavaju na taj način da se osvete lokalnim vlastodršcima. Film snimamo u novembru i premijera bi trebalo da bude krajem sledeće godine, zavisi od festivala.

Reditelj Bob Bajington (Bob Byington) stiže u Beograd, kao specijalni gost 5. IndieBelgrade festivala, na kojem će imati srpsku premijeru svog najnovijeg, nagrađivanog ostvarenja „Frensis Ferguson“. Ovaj teksaški nezavisni autor, između ostalih priznanja dobitnik Specijalne nagrade žirija festivala u Lokarnu, održaće u Domu omladine i master-klas „Od scenarija do ekrana“. Peti Festival nezavisnog američkog filma „Indie Belgrade“ i dalje nastavlja da prati svoju jedinstvenu nit slobode, nezavisnosti, nepretencioznosti – u izboru tema, likova, načina pripovedanja i rediteljskih postupaka, te nam tako i ovog puta donosi sveži dah novog i nezavisnog američkog filma, uvek drugačijeg od onoga što je trenutno aktuelno na svim svetskim boks ofisima, u svim svetskim multipleksima, a dolazi iz najveće svetske „fabrike snova“: Holivuda. Svečano će biti otvoren u Domu omladine Beograda 12. decembra u 20 časova, srpskom premijerom filma  “UMETNOST SAMOODBRANE” / THE ART OF SELF-DEFENSE. Ova crna komedija (SAD 2019. / 104 min. / Režija: Rili Sterns) govori o smušenom knjigovođi Kejsiju koji se, nakon što dobije batine na ulici, prijavljuje u lokalnu školu karatea, u kojoj biva iniciran u zlokobno bratstvo nasilja i muškosti. Bob Bajington prisustvovaće svečanom otvaranju IndieBelgrade festivala, a srpska premijera njegovog novog filma, satire o seksualnoj napasnici, profesorki na zameni kojoj je život u braku toliko dosadan da je rešila da ga uništi vezom sa sedamnaestogodišnjim učenikom, zakazana je za 14. decembar u Velikoj sali DOB.

Filmski festival u Lokarnu nije poznat po komedijama. Ipak Vaš film “Neko me tamo gore voli” (“Somebody Up There Likes Me”) iz 2012. bio je na ovom festivalu ne samo prikazan, već i nagrađen Specijalnom nagradom žirija.

Bob Bajington: Da, ne prikazuju tamo baš mnogo komedije. Mislim da uspeh tog filma može da zahvali tadašnjem direktoru Olivije Pereu – on je shvatio šta ja to radim.
 
U Vašim filmovim porodica je uvek pomalo čudna: bebe ne rastu, žene bi radije u zatvor nego sa mužem, majke su bezosećajne. Bez obzira na stilizaciju Vaših priča, izgleda da postoji prilično realna teza da je američka ili generalno svaka porodica – disfunkcionalna…

Bob Bajington:  Slažem se. To je odlično zapažanje. Za mene je porodica zaista disfunkcionalna. Povodom mog prošlog filma “Zauvek beba” („Infinity Baby”) neko me je pitao – O čemu je taj film? Odgovorio sam mu: “Sedi za sto da večeraš sa svojom porodicom, pa ćeš videti”.
 
U filmovima “Registrovani seksualni napasnik” (“RSO”) kao i u najnovijem “Frensis Ferguson” (“Frances Ferguson”), glavni junaci su seksualni napasnici. Obe priče su ispričane iz njihove vizure i junaci se teško ponovo integrišu u društvo. Zašto Vam je ova tema tako važna?

Bob Bajington: Gledam na poteškoće koje Fransis (glavna junakinja filma) ima i poredim ih sa svojim. Hteo sam da smestim njen lik u socijalni centar, jer takvo okruženje, po meni, rađa neizbežno humor: “Ako si seksualni napasnik, idi sad skupljaj đubre”.

Teksas, odakle dolazite, postao je važno mesto za filmske produkcije i baza za mnoge talentovane nezavisne autore.

Bob Bajington: Mislim da su za to zaslužni reditelj Ričard Linklejter (Richard Linklater – autor filmova “Pre svitanja”, “Dečaštvo”) i filmsko društvo koje on osnovao početkom 90-ih. Tako su mnogi reditelji došli u Ostin, kao na primer, Endrju Bujalski (Andrew Bujalski).
 
Nik Oferman (Nick Offerman), glumac poznat i po seriji “Fargo”, igra ili je narator u svakom Vašem filmu…

Bob Bajington: On je izvanredan tip i velika inspiracija za mene. Srećan sam što ga poznajem.

Imate poseban dar za rad sa glumcima. Ako biste mogli da izaberete da radite sa nekim svetski poznatim glumcem, ko bi to bio?

Bob Bajington: Neko me je to pitao pre deset godina i odgovorio sam: Bred Pit. Dakle, reći ću ponovo: Bred Pit.

Intervju: Hristina Hadžiharalabus

Ulaznice za sve projekcije su u prodaji na Blagajni DOB, po ceni od 300 dinara.

Festival savremenog plesa i performansa Kondez održava se od 23. oktobra do 4. novembra na više lokacija u Beogradu. Ovogodišnje dvanaesto izdanje festivala u fokus interesovanja stavlja nekoliko ključnih tema, obrađenih kroz performanse, prezentacije, predavanja i razgovore. Posebna pažnja posvećena je predstavljanju njujorške savremene plesne scene, pitanju radnih odnosa i ženskog rada, kao i onima koja se bave rodnim identitetima i društvenim normama. Rita Gobi, koreografkinja iz Mađarske izvela je sinoć (u četvrtak, 24. oktobra) predstavu “Volitant” u okviru Festivala u Bitef teatru. Ovaj performans je zapravo priča o telu i predstavlja stanje između “već-ne-tu” i “još-ne-tu”, uvodeći nas u svet metamorfoze.

Govoreći o inspiraciji za svoj umetnički rad, Rita Gobi je istakla potrebu za slobodom:

„Prvenstveno me inspiriše da radim ono što dolazi iz mene, pa da tako probam da nađem nešto što će me dovesti do toga da razumem gde sam ja sad, šta me sad zanima i u kojoj tački svog života se nalazim.  Nemam cilj, samo želim da budem slobodna u svom radu.“

Muziku iz predstave komponovao je Dávid Szegő. Reč je o kompozicijama zasnovanim na akustičnim i elektronskim zvucima Morzeove azbuke i noiza, koja je postala landmark za plesnu izvedbu kreiranu minimalnim sredstvima koja dosežu do scenske punoće.

Sa predstavom „Volitant“ Rita Gobi nastupala je širom sveta, i prema njenim rečima, bez obzira na kulturološke razlike, publika iz svih delova zemlje je može razumeti jer je tema predstave univerzalna i nešto što je zajedničko svim ljudima:

„Za ove dve godine sam puno putovala sa predstavom, od Koreje do Meksika, i po Evropi. Shvatila sam da je svejedno gde si i gde je scena, gde je energija i gde je stvaram, samo je važno da si tamo. Još jedan lep utisak koji sam stekla je taj da je ceo svet kao jedan veliki grad jer je ova predstava priča o telu, a mi smo svi ljudi isti. U tom smislu, nema razlike u zemljama i kulturi, svi razumemo i možemo da proniknemo u sebe i tamo nađemo neka pitanja u vezi sa predstavom.“

Učešće na Festivalu savremenog plesa i performansa Kondenz je njen prvi nastup u Beogradu nakon deset godina, što je posebno raduje, kao i kontakt koji je ostvarila sa publikom:

“Pre deset godina sam imala predstavu u Beogradu i sad sam nakon toliko godina ponovo ovde, zbog čega se baš lepo osećam. Mislim da smo stekli nekakav kontakt sa publikom i drago mi je što su danas izdvojili vreme da budu sa mnom.“

Poljski saksofonista Maćej Obara (Maciej Obara) aktivan je od sredine dvehiljaditih. Radio je sa sastavima ADHD i Power of the Horns, kao i predstavljao svoje autorske projekte u triju i kvartetu. Njegov vanserijski talenat nije promakao legendarnom producentu kuće ECM Manfredu Ajheru, koji ga je preporučio Tomašu Stanku, a nekoliko godina kasnije i pozvao pod svoje okrilje. Obara je već objavio desetak albuma pod svojim imenom sa kolegama iz Poljske i inostranstva, pri čemu poslednji među njima, Unloved, za ECM 2017. godine. Neposredno pred festival izlazi mu drugo ECM izdanje, Three Crowns u formaciji kvarteta (Dominik Vanja – klavir, Ole Morten Vogan – kontrabas, Gard Nilsen – bubnjevi). Njihovi koncerti blistaju sjajem njegovog improvizatorskog nadahnuća, kao i veštine njegovih partnera, u maniru plime i oseke, narastanja i opuštanja tenzije. U okviru 35. Beogradskog džez festivala nastupiće 24. oktobra u Domu omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko Ticket Vision mreže. 

Kada se osvrnete na početke svoje profesionalne karijere, šta je ono najbitnije što ste naučili i postigli kao umetnik do sada? Da li postoji nešto što biste promenili?

- Najbitniji su, definitivno, konzistentnost i vera u samoga sebe. Verovatno bih promenio pristup mogućnostima obrazovanja u Evropi, koje mi je moglo dati mnogo širu sliku onoga što se dešava u svetu, kada je muzika u pitanju. U vreme mog školovanja nisam imao mogućnost da učestvujem u Erasmus razmenama i drugim studentskim programima, Poljska se tek bila pridružila Evropskoj uniji i bilo je previše rano za neke mogućnosti koje su se kasnije otvorile mladim ljudima.

Kako je Manfred Ajher zapazio Vaš rad? Recite nam nešto više o tome kako se kretala Vaša karijera pre nego što ste snimili pri album za ECM.

- Snimak svog prvog albuma dao sam jednom prijatelju da presluša, a on svom rođaku, neznajući da ovaj radi za Manfreda. Tako je sve počelo, pre 10 godina. Kada mi je Manfred poslao prvu poruku, postao sam svestan svog novog cilja i on je bio veoma jasan. To mi je mnogo pomoglo u daljem muzičkom razvoju, koji je, naravno bio dug process. Osnovao sam internacionali kvartet i počeli smo da objavljujemo za poljsku etiketu “For Tune”. Svi snimci su bili live sessions i svake godine sam Manfredu slao svoju muziku. Ponekad bi mi poslao neki komentar. I to je bio jedan od pravaca na putu mog muzičkog razvoja. Još jedan od ključnih momenata u mojoj karijeri je bio kada sam se pridružio Tomašu Stanku u “New Balladyna” Kvartetu i sastavu Special Project.

Ovih dana izlazi Vaš novi album “Three Crowns”, drugo izdanje za ECM. Recite nam nešto više o ovoj ploči.

- “Three Crows” za mene predstavlja zvuk i sliku planina u Poljskoj. Baziran je na Lidijskoj lestvici koja je u osnovi poljske tradicionalne muzike. Tu su i dve kompozicije Henrika Mikolaja Goreckog, kao i dve pesme posvećene mom ocu i Tomašu Stanku, koji je preminuo pre nešto više od godinu dana.

Vaš kvartet “Unloved” čine muzičari iz Poljske i Norveške – molim Vas recite nam nešto više o vašoj saradnji. Koliko je u kreativnom procesu važna energija koju međusobno razmenjujete i energija koju razmenjujete sa publikom tokom nastupa?

- To je jedan vrlo spontan kvartet. I u našem radu se osećaju različiti muzički konteksti iz kojih dolazimo: od roka, preko džeza do klasike. Naš process rada predstavlja veoma otvorenu formu, u kojoj su kompozicije tačka susreta za međusobnu inspiraciju i dalju nadogradnju. Naravno, razmena energije je veoma važna i često se desi da koncerti odu potpuno nepredvidivim tokovima.

Šta ćete predstaviti publici 35. Beogradskog džez festivala?

- Izvešćemo kompozicije sa oba albuma: “Unloved” i “Three Crowns”.

Kako vidite džez u 21. veku i kako očekujete da će se menjati u budućnosti, u smislu kreativnosti, žanrovskih ukrštanja, publike…?

- Zvuk se menja, kao i publika. Obrazovanje je ključni faktor u stvaranju interesovanja publike za ovu vrstu muzike. Nije, na kraju, ni važno kako je zovemo, jer ona u sebi apsorbuje mnogo toga. Upravo zato ima toliko muzičara koji zvuče drugačije. To je za mene džez. Nadam se da ćemo kroz muziku imati priliku i da se, kao tako bliski susedi, bolje međusobno upoznamo.