Ove godine na Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac biće prikazan film pod nazivom “Topljenje snova” u Slovenačko-Austrijsko-Finsko koprodukciji, rediteljke Haidy Kancler (aka Maja Seneković). Selekcija Povetarac je zanimljiv segment Beldocs-a jer nam donosi raznobojne i šarolike priče o malim ljudima i njihovim sudbinama, koje su same po sebi veličanstvene. Takav je i ovaj film slovenačke rediteljke sa kojom u opuštenoj razmeni poruka ćaskamo o svemu po malo i posebno o ovom veoma interesantnom, dovitljivom, angažovanom filmu koji svakako vredi pogledati.

Reci nam nešto o sebi kao rediteljki?

Nikada nisam ni mislila da ću zavoleti da stvaram filmove, tek kada sam dobila šansu da radim kao novinar sa 19 godina na TV Sloveniji gde sam prvi put došla u susret sa snimanjem, kamerama, montažom i medijima uopšte, toliko sam uživala da sam shvatila da je to moj budući poziv. Pala sam prijemni na Fakultetu za film i upisala (drugi ali srodan) Fakultet za medije i komunikacije i već tada sam bila svesna da zbog velikih finansijskih zahteva za realizovanje jednog filma moram biti pametna. Oprema u početku nije bila dostupna kao danas i morao se uložiti veliki trud da bi se moglo stvoriti polje filmskog jezika. Srećom radila sam na TV Sloveniji sa kojom sarađujem i danas, koja podržava moju strast za filmom, gde sam stekla teorijsko i praktično znanje. Sada radim kao freelancer.

Šta te najviše inspiriše?

Moje stvaranje izvire iz moga života i nekog unutrašnjeg glasa, potrebe, karaktera i radoznalosti... imam širok krug interesovanja i stalno istražujem nova polja, učim i probam nove stvari i ako pogledamo tematiku mojih filmova, želim percipirati nešto drugačije, suprotno od standardnig i često krećem od čoveka, kako živi i sa čim se suočava...

A ako razmišljaš o tvom rediteljskom razvojnom putu i o projektima koje si uradila do sada?

Interesantno je kada me pitaju šta sam uradila do sada, jer mislim da je interesantnije šta još nisam uradila. Uradila sam dosta korporativnih stvari reklama, rijalitija, live i informativnih emisija i strimova, nikada nije bilo stvari koje mi nisu bile zanimljive i mislim da nikada nije bio neki skript koji nisam uspela da realizujem. Interesovanja i teme su o individualcima koji mogu da podele svoja životna iskustva sa nama. Sport i umetnost... sve je eklektično, radila sam prošle godine dokumentarac o ljubljaniskim fabrigatima i u isto vreme priču o jednom veoma ekscentričom i svestranom slovenačkom umetniku...

Šta najviše utiče na tvoje stvaralaštvo?

Diverzivana sam osoba i umetnica sam, žanr dokumentarca je u mojim rukama jer mi TV daje igralište za njih. Tražim balans u strvarima koje se ne mogu kontrolisati i način da ih ispričam i ujedinim. Svirala sam violinu. Volim sport isto kao i umetnost. Generalno mislim da nam život otvara mnoge mogućnosti i zašto ih ne iskoristiti, a sport je upravo takav, ima tu dobru energiju za „move it forward and rolling“.

Ove godine na 23 Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac koja upravo priča ushićujuće priče o malim ljudima,  je i tvoj dokumetarac Melting Dreams / Topljenje snova.

Malting dreams je film koji sam htela da uradim za širu publiku i potrebe međunarodne produkcije i kada sam našla priču, konkurisala sam za Master školu dokumentarnog filma (Documentary Campus Master School), gde sam počela da razvijam ideju. Realizacija filma je trajala pet godina i za to vreme se neka početna tema udaljila od prvobitne ideje. Interesantan deo u pravljenju dokumentarca je da volim kada se stvari menjaju na način na koji ne očekuješ.

Kako si došla na ideju za ovu priču?

Ovu priču sam čula od učiteljice Ines koja radi u Avganistanu, i prvo pitanje je bilo - koji je njen motiv? Kada sam upoznala avganistanske devojke učinilo je da ih jako zavolim. Ovde se otvara perspektiva o Avganistanu i njegovim ljudima koji menja naš zapadnjački način mišljenja. Takođe, događa se i kulturni šok i uvid kolika je razlika i koliko smo različiti. Prve dve godine sam putovala i snimala sama, a posle sam imala i ekipu. Htela sam da napravim film o Avganistanu iz njegove perspektive. Nisam htela da zauzimam strane, već da ostavim otvorene mogućnosti za obe strane, koje jednako nisu upoznate sa situacijom i šta znamo i ne znamo jedni o drugima. Bilo bi vulgarno da se zauzimaju pozicije jer gledaoci su dovoljno pametni da sami shvate poentu i tumače je kako njima odgovara.

Reci nam nešto o sadašnjim porojektima?

Sada radim na kratkim animiranim filmovima o biciklizmu. Pripremam scenarij da konkrišem za kratki animirani film.

Izraelski kompozitor, producent, filmski stvaralac i multinstrumentalista, Kutiman, će po prvi put nastupiti pred beogradskom publikom 31. maja 2023. godine u BitefArtCafe klubu. Na koncertima će predstaviti svoje šesto studijsko izdanje naziva "Open", koje je objavljeno u oktobru 2022. godine. Povodom koncerata u Beogradu razgovarali smo sa Kutimanom:

Kako je devetogodišnji period izolacije od ljudi uticao na vas i kakve beneficije ste stekli, a kakve negativne posledice ste iskusili u tom periodu?

Nije bila potpuna izolacija od ljudi... Živeo sam u maloj zajednici daleko od grada, pa sam viđao ljude, ali iste ljude svakog dana. Prednost je bila mirno okruženje i jeftiniji način života nego u gradu, što mi je dalo privilegiju da skoro potpuno radim ono što želim kreativno, jer se nisam morao da brinem o stanarini. Nedostatak je izostanak novih iskustava... Kao što sam rekao, vidite iste ljude i iste lokacije svaki dan... to može suziti vaš svet nakon nekoliko godina…

Možete li da navedete neke ključne tačke u vašoj diskografiji?

Prva bi bila putovanje u Jamajku sa mojim dobrom prijateljem Sabboom 2003. Proveli smo 9 meseci snimajući i stvarajući muziku... sve što smo imali sa sobom bio je laptop i neki uzorci (to je bilo pre Ableton vremena) bez instrumenata bilo koje vrste i stvorili smo mnogo muzike samo sa tim nekoliko uzoraka... bila je to duboka lekcija o muzici za mene... tamo sam zaista naučio "seckaj i lepi".

Kako ste otkrili Bernarda Purdiea i što vas je inspiriralo da stvorite projekat ThruYOU koristeći video zapise muzičara sa YouTubea?

Volim učiti, ali nikad nisam uspeo učiti u ustanovi. Otkriće YouTubea bilo je za mene velika stvar. Tada sam gledao puno muzičkih tutorijala kako bih poboljšao svoje vlastite muzičke veštine, a jedan od njih bio je sat bubnjanja od velikog Bernarda Purdiea. Otvarao sam različite lekcije na različitim tabovima i ponekad ih puštao zajedno samo radi zabave, što me dovelo na ideju da možda s malo uređivanja mogu stvoriti glazbu s YouTube video zapisima.

Pošto su vam ovo prvi koncerti u Srbiji, da li ste upoznati sa srpskom kulturom i jeste li čuli za neke srpske jazz/soul muzičare s kojima biste želeli sarađivati?

Iskreno, nisam imao prilike da se upoznam sa srpskom kulturom, ali veoma sam uzbuđen što ću predstaviti svoj album publici u Beogradu. Nisam veliki istraživač muzike, ali bih rado čuo neke preporuke za srpske jazz/soul muzičare koje biste mi preporučili. Nadam se da će se publika lepo osećati na koncertima i da ćemo zajedno stvoriti nezaboravnu atmosferu.

Ulaznice za koncert su u prodaji na svim biletarnicama tickets-a, kao i online na sajtu tickets.rs.

Docent Svetislav Mijatović, Fizički fakutlet: Potrebno je objasniti nauku i njene osnovne principe kroz praktične stvari i primere kojima se ljudi služe!
Stotine naučnica i naučnika, sadašnjih i budućih, udružilo je snage u organizaciji najveće naučne zabave u regionu – Festivala nauke, koji će se održati od 4. do 6. maja u svom prepoznatljivom formatu, na Beogradskom sajmu u Halama 3 i 3a, na više od 6.000 m2. Uzbudljivi eksperimenti koji razbijaju mitove, postavke koje će vas naterati da preispitate brojne (pseudo)istine, druženja koja će vam otkriti zabavno lice nauke. I sve tu uz koračanje kroz vreme, skakanje sa meridijana na meridijan, pa čak i putovanje daleko izvan granica naše planete. Fizički fakutlet Univerziteta u Beogradu za Festival nauke priprema poseban program pod nazivom „Plazma, top i razigrane munje“ u okviru kojeg će nam pokazati kako kod kuće možemo da demonstriramo centrifugalnu silu ili pak naduvamo balon u mikrotalasnoj pećnici. O tome smo razgovarali sa docentom Svetislavom Mijatovićem.

Kako ste se odlučili za ovaj program i šta izdvajate kao najzanimljivije za posetioce?

Ljudi su se oduvek divili i plašili munja i gromova. I svakako da postoji veoma dobar razlog za to. Munje predstavljaju jedan od najfascinantnijih prirodnih fenomena. Toliku količinu energije koju priroda skladišti u vidu razlike električnog potencijala između površine zemlje i oblaka čovek bi mogao da iskoristi za dugotrajno napajanje gradova strujom. Naša gradska mreža radi na naponima od oko 230V, dok kod munja bez problema možemo da pričamo i o naponima od nekoliko desetina ili stotina miliona volti. Naravno, uz toliku snagu, munje mogu da imaju i potencijalno razorne efekte. Odatle dolazi istovremeno i divljenje i strah od ove neverovatne prirodne pojave. Jedna od propratnih stvari koju munja izaziva jeste grom, odnosno zvučna pojava koja prati munju. I munja kao električni fenomen i zvuk kao akustični, predstavljaju neki vid prenosa energije kroz prostor. Zbog toga smo želeli da pokažemo na umanjenim verzijama munja (koje nazivamo varnice) kako i na koji način sve može električno pražnjenje da proizvede zvuk. I taj zvuk uopšte ne mora da bude neprijatan, poput groma, nego čak i dopadljiv i prijatan.

Zbog čega je važno da deca i mladi vide vašu postavku? Kakvo znanje će oni poneti kući nakon festivala?

Nauka je osnov za tehnološki i tehnički napredak društva. Bez bazične nauke nemoguće je napraviti pomak u bilo kakvom razvoju u tehnologiji. Zbog toga je od presudnog značaja da mladi budu upoznati sa naukom na primamljiv način, tako da im bude i zanimljivo, a što je još bitnije i da nauče iz toga. U današnjem svetu se mnogo radi na reklami i lepom prezentovanju stvari. Sa naukom postoji problem što je nemoguće tek tako samo napraviti dobru reklamu, nužno je i razumeti suštinu. Zbog toga je veliki izazov današnjice pred naučnicima da, pored bavljenja naukom, nađu i prigodne načine da tu nauku približe mlađim naraštajima. Pored zanimljivih i interaktivnih eksperimenata, mladi će na našoj postavci moći i da nauče osnove o naelektrisanju i zvuku, kao jednim od osnovnih prirodnih fenomena. Takođe, deo eksperimenata je moguće realzivati i u kućnim uslovima, tako da će moći i da ih ponove u svojoj sobi.

Koji je to idealan balans između “zabavnog” i “ozbiljnog” kada govorimo o načinu na koji predstavljamo nauku, i kako ste vi pristupili ovom pitanju?

Za sada nema idealnog rešenja. Kao što piše u prethodnom odgovoru, to je jedan od izazova pred kojima se nalaze naučnici širom sveta. Realnost je da nauka nije nešto što može tek tako da se savlada. Potrebno je uložiti određeni trud. Privlačiti ljude ka nauci samo tako što im se pokažu zanimljivi eksperimenti nije ispravno, jer će da steknu sliku o nauci kao o nečemu u šta ne treba ulagati vreme i trud. Sa druge strane, ne treba nauku ni predstavljati kao da je bauk, što i nije, nego je potrebno približiti je ljudima, pre svega mladima, da shvate da je to nešto što nas svakodnevno okružuje i sa čim se služimo i baratamo. Potrebno je objasniti nauku i njene osnovne principe kroz praktične stvari i primere kojima se ljudi služe. U našoj postavci je akcenat na dve stvari koje su sveprisutne, a to je naelektrisanje i zvuk. Nadamo se da ćemo krzo to uspeti da prenesemo osnonvne ideje nauke, kao i da zainteresujemo malde da joj se više posvete.

Kako vidite značaj samog Festivala nauke u širem smislu, u kontekstu saradnje s obrazovnim sistemom i/ili privredom?

Promocija nauke je dobra i poželjna. Ono o čemu bi valjalo povesti računa, kao što je napomenuto iznad, jeste da ne treba nauku banalizovati i komercijalizovati i gledati samo kako da se privuče publika, bez suštinskog pristupa nauci. Tako nešto ne donosi nikakve trajne dobiti ni za pojedince ni za društvo.

Tema ovogodišnjeg Festivala nauke je NOVO DOBA koje nam je ubrzano došlo zahvaljujući svetskoj pandemiji. Festival ovim sloganom želi da ukaže na promene koje su nam se dogodile tokom godina izolacije - na percepciju sveta oko nas, a najviše nauke i naučnih dostignuća. Više o programu festivala pročitajte na linku: https://festivalnauke.rs/

U susret velikom solističkom koncertu grupe Eyot, povodom 15 godina njihove autentične umetničke karijere, razgovarali smo sa Dejanom Ilijićem, pijanistom, kompozitorom i liderom ovog jedinstvenog savremenog srpskog džez benda. Koncert će biti održan 10. marta od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, a ulaznice su u prodaji putem Ticket Vision mreže i onlajn, po ceni od 1500 RSD.

Kada se danas osvrnete na sve što ste postigli, a u pitanju je veoma uspešna karijera ne samo u domaćim, već i u međunarodnim okvirima, da li biste nešto drugačije, da li postoji nešto što ste priželjkivali a nije se do sada desilo, ili nešto čemu se niste nadali a desilo se?

Dejan Ilijić: Postoji dosta toga u oba slučaja. Možda su snovi na početku karijere bili i veći, ali iz ove perspektive gledano, kada znamo sva pravila igre, apsolutno smo zadovoljni ostvarenim. Na primer, da smo 2013. ostali u nemačkom Neuklangu, verovatno bismo ostvarili značajniji uspeh u toj zemlji, ali sa druge strane ne bismo ostvarili saradnju sa Džimom Barom, koja nam je pored prijateljstva donela i puno poslovnih uspeha. Karijera nam je prožeta tim dualnim izborima i nikada nećemo znati šta bi bilo kad bi bilo. A možda se na kraju dođe do istog mesta, bez obzira na put. Još uvek smo tu i radimo.

Autentičnost vaše muzike, visok umetnički kvalitet i brižljivo građen odnos sa publikom su zaštitni znak grupe Eyot, koji su sigurno dobrim delom doprineli vašoj popularnosti i prepoznavanju na međunarodnoj sceni. A kako biste Vi definisali ključ uspeha vašeg benda?

Dejan Ilijić: Kombinacija talenta, rada, tvrdoglave upornosti, čuvanje originalnosti, iz čega mora da proistekne kvalitet. Plus sreća. To je verovatno generalni ključ uspeha, mada nije lako doći do njega. Talenat i sreća su neophodni, ali i van našeg direktnog uticaja, a na ostalo može da se utiče.

Vaš prethodni studijski album „557799" objavljen je u oktobru 2020. za Ropeadope, jednu od vodećih nezavisnih izdavačkih kuća u Americi, sa distribucijom širom sveta, i dobio je sjajne kritike. Da li radite na novom albumu i da li će ponovo biti u pitanju inostrani izdavač? U kom pravcu se kreću nove pesme, možemo li očekivati "klasičan" zvuk Eyota, ili će biti nekih iznenađenja?

Dejan Ilijić: Naš sledeći album će izdati PGP – RTS. Plan je da to se to desi krajem oktobra u vreme Beogradskog džez festivala. PGP je naš najveći izdavač, uveren sam da možemo na pravi način da iskoristimo njihove kapacitete, ali i da album ostvari veliki uspeh na međunarodnoj sceni. Ja sam kao klinac izdao dve ploče za PGP, 1990. i 1992. godine, ovo je za mene simbolični povratak. Radimo nove kompozicije i sve do sada zvuči odlično. Kao i uvek, pokušaćemo da dodamo nove elemente u izraz, čuvajući osnovu Eyot zvuka. Takođe, PGP nam ostavlja mogućnost da album izdamo i u Americi. Ipak, ja bih voleo da to ostane apsolutno domaće izdanje sa distribucijom širom sveta koju možemo dobiti u saradnji sa Ropeadope. To je plan.

Jedan ste od naših koncertno najaktivnijih džez bendova u inostranstvu, ali u Srbiji vas možemo čuti samo kada za to ima nekog povoda – novi album, obeležavanje jubileja... Ne spadate u bendove koji sviraju često na "domaćem terenu", posebno ne u klupskim prostorima. Zašto je tako?

Dejan Ilijić: Iako tako izgleda, jer pravimo velike pauze između koncerata u istom gradu, kada pogledam domaći spisak gradova u kojima smo svirali, to i nije tako loše. Svirali smo širom zemlje. Prvenstveno su to bili džez festivali ili kulturne manifestacije, centri kulture, itd. U klubovima smo retko svirali. Tehnički i finansijski uslovi svakako figuriraju. Suma sumarum, kad je naša zemlja u pitanju, svirali smo na glavnim festivalima, uživo na RTS-u, bili smo maltene u svim kulturnim radio i TV emisijama i na neki način ostvarili maksimum. Ali postoji i ovo: ostavljamo prostora publici da se uželi. Kad se nakupi ta energija koncert uvek bude poseban.

Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije dodelilo vam je „GODUM" nagradu za najbolji džez sastav godine 2022. Šta za vas znači ovo priznanje, posebno jer dolazi od kolega?

Dejan Ilijić: Zato je ta nagrada izuzetna. Drago nam je da su nas kolege prihvatile i priznale EYOT kao bend, ali i naš trud i muzičko nasleđe. Na kraju krajeva, borimo se na istoj strani i trudimo se da publici pružimo alternativni izbor većini toga što nas okružuje, u muzičkom smislu. Dakle, i u društvenom smislu. Ovo je takođe i prva nagrada za nas u Srbiji, baš smo zadovoljni što smo je dobili.

Poslednjih nekoliko godina aktivni ste i kao solo pijanista, a dodatno ste se školovali i u domenu filmske muzike. Recite nam nešto više o tom segmentu vaše karijere.

Dejan Ilijić: Zapravo sam uporedo sa EYOT karijerom razvijao i solo karijeru, ali laganijim tempom. Do sada sam objavio 6 albuma, i biće ih još, nema kraja stvaralaštvu. Filmskom muzikom se aktivno bavim od 2006, ali sam 2021. godine rešio da se usavršim, pa sam upisao specijalizaciju za kompoziciju i orkestraciju na Berkliju koju završavam za mesec dana. Uspeo sam i da osvojim stipendiju koja je poprilično olakšala transakciju. Ta moja odluka dalje znači da sam se pokrenuo na raznim mestima gde se bez muzike ne može, pa sam aktivan i u pozorištu, pišem dela za gudače, simfonijski orkestar. Zvuči kao mnogo posla, ali ja baš uživam u toj oblasti, sviđa mi se da učim nove stvari, a imam i ambicije neke, reklo bi se :)

Kao muzičar koji se bavi pedagoškim radom, ali ima i dugo, bogato iskustvo na sceni kao autor, izvođač, delom i menadžer sopstvenog benda, možete li dati neki savet mlađim kolegama? Šta je ono najvažnije da bi se ostvario uspeh i opstalo na sceni, pored talenta?

Dejan Ilijić: Naš put je jasan, nije neka misterija. Pored opisanog sa početka intervjua, potrebna je i ludačka strast prema stvaranju i deljenju stvorenog. Ali je potrebna i spremnost da se izložite javnosti, znači i raznolikim, utemeljenim i manje utemeljenim mišljenjima, savetima, očekivanjima, i u svoj toj "buci" ipak strastveno verovati, braniti i zadržati svoju viziju. Potrebno je želeti da spoznate i biznis stranu muzičkog sveta, koja uopšte nije romantična. Sopstvene granice, ali i ograničenja. Kao i to da naš pasoš često, zapravo, može da znači "super ste, ALI" i ne dozvolite da zbog toga izgubite želju da ponovo (i ponovo) pokušavate. Verujem da svako mora da nađe svoj ključ, jer imamo različite prioritete, različite živote.

Kako vidite Eyot za narednih 15 godina?

Dejan Ilijić: Bilo bi lepo da za 15 godina još uvek budemo aktivni kao bend. Da krenemo za sada od novog albuma, verujem da će on, kao i svaki do sada, odrediti vreme trajanja karijere. Voleo bih da snimimo nešto sa simfonijskim orkestrom, možda i big bendom. Da kupimo kuće na moru i pecamo do kasno u noć. Uz povremene turneje.

Prethodni album Eyota koncertno je promovisan 2021. u Domu omladine, za koji ste izjavili da je verovatno vaš omiljeni koncertni prostor – zašto volite da svirate u DOB-u i šta pripremate za rođendanski nastup 10. marta ove godine?

Dejan Ilijić: Pored 15 godina benda, možemo da proslavimo i 10 godina od našeg prvog nastupa na Beogradskom džez festivalu, koji nam je doneo puno toga. Kao i 10 godina albuma "DRIFTERS". U Domu omladine se osećamo kao kod kuće, naročito u Velikoj sali. Svaki nastup do sada je bio vrlo emotivan i buran, uz sjajne reakcije publike. To su jedinstvena iskustva i osećanja koja ostaju u nama. Ništa manje ne očekujem ni ovoga puta. Kada decibelaža u stomaku koja dolazi od publike krene da se pojačava.. to treba doživeti" Svesni smo sreće što iznova dobijamo priliku da proživimo tu buru. Kao i publika od nas. To je svakako jedna od suština bavljenja ovim, nazovi, poslom. Još uvek sklapamo set listu, ali pokušaćemo da odsviramo i nekoliko kompozicija koje sviramo vrlo retko u poslednje vreme.

www.domomladine.org