Rade Šerbežija, posle skoro tri decenije nastupa pred beogradskom pozorišnom publikom na otvaranju ovogodišnjeg  28. Beogradskog letnjeg festival BELEF-a u predstavi „Antigona - 2000 godina kasnije" u izvođenju pozorišta Ulysses. Samo dan ranije, od 20. juna u bioskopima širom Srbije u distribuciju kreće fantastično filmsko ostvarenje u kome je Rade Šerbedžija nastupa tumačeći jednog od glavnih likova, dr. Dabrovskog u psihološkom trileru "Anđeo čuvar". Anđeo čuvar (Guardian Angel) je psihološki triler zasnovan na istinitom događaju o zapanjujućoj seriji ubistava pod hipnozom koji su se odvijali u Danskoj u 1950-ima; u režiji renomiranog finskog reditelja Arto Halonena i sjajnom međunarodnom glumačkom glumačkom postavkom predvođenom Radetom Šerbedžijom, Džošom Lukasom i Pilu Asbekom, film u distribuciji 2i Filma stiže u domaće bioskope 20. juna! Rade nam je u susret novom filmu, kome se domaća publika izuzetno raduje, odgovorio na nekoliko pitanja. 

Koliko je bilo zahtevno tumačiti lik doktora Dabrovskog, kako ste se pripremali za ulogu, koliko ste se posvetili istraživanju hipnoze?

Uloga dr. Dabrowskoga u filmu Guardian Angel bila je uistinu sjajno napisana i jako zahtijevna. Kao i uvijek kada snimam tako izazovne karaktere, pokušao sam se što bolje pripremiti. Razgovarao sam sa prijateljem ,koji je poznati zagrebački psihijatar, o hipnozi  i svemu onome što bih kao profesionalni psihijatar trebao znati. To mi je pomoglo u kreiranju toga interesantnoga lika. Osim toga naš režiser Arto Halonen je bio jako dobro pripremljen za film koji je snimao...

Film je baziran na istinitim događajima. Verujete li da je moguće čoveka u tolikoj meri izmanipulisati putem hipnoze, da se odluči na čin ubistva?

Teško je povjerovati da je to danas moguće činiti...Ali ako jeste, onda je to zastrašujuće....

Film je finsko-dansko-hrvatska koprodukcija, veliki deo članova tima na filmskom setu je bio iz Hrvatske, u filmu u epizodnim ulogama učestvuje niz hrvatskih glumaca, deo enterijera sniman je u Zagrebu. Da li je zbog toga na setu vladala domaća atmosfera, koliko vama to znači, kada na setu imate podršku “domaće”ekipe?

Ja u posljednjih 25 godina, rijetko snimam filmove sa domaćim filmskim radnicima. A kada se to dogodi uvijek se ponovo ugodno iznenadim i obradujem, jer shvatim i vidim koliko su naši filmski djelatnici dobri i profesionalni… I drago mi je što postoje neki pravi filmski vukovi poput moga prijatelja Igora Nole koji su odgojili jednu novu generaciju filmskih radnika u Hrvatskoj, koja je spremna i sposobna odraditi sve izazove i poslove koji se pred njih postavljaju. Zaista su tako spremni i spretni da se osjećam kao da sam u velikim Hollywoodskim filmskim projektima…

Koji su vam budući planovi, uskoro kreće nova sezona pozorišta Ulysses, da li spremate još nešto uskoro u Hrvatskoj i/ili inostranstvu? Poslednjih godina se spominje da ćete s rediteljem Artom Halonenom ponovo snimati film, ovoga puta o Nikoli Tesl. U kojoj je fazi projekat?

Trenutno se pripremam za nasu novu sezonu  Ullysses teatra na Brijunima. Radimo novu predstavu “Tko se boji Virginie Woolf“, a tu su i moje uloge u našim starim predstavama. Igraću 19-tu godinu zaredom Kralja Leara i četvrtu sezonu Kreonta u našoj predstavi „Antigona 2000 poslije”… Što se tiče filmova, vjerojatno ću snimati jedan umjetnički film u New Yorku slijedećeg septembra, a pripremam i ulogu u hrvatskom filmu “Brdo “ sa režiserom Brunom Gamulinom…Postoji i dalje dogovor sa Artom Halonenom oko njegova projekta “Nikola Tesla“.

Anđeo čuvar prati inspektora Andersa Olsena (Pilu Asbek) koji rešava slučaj pljačke i dvostrukog ubistva uz sumnju da je počinilac izmanipulisan zbog zloupotrebe hipnoze i tako naveden na spomenuti zločin. Priča se zasniva na istinitim događajima i šokantnoj kriminalističkoj istrazi koja je potresla Dansku 1950. U rešavanju istrage, Olsen traži pomoć čuvenog psihijatra specijalizovanog za hipnozu, Dr. Dabrovskog (Rade Šerbedžija), s kojim kreće u regresivan svet manipulacije uma.

U glavnoj ulozi nastupa trenutno jedan od najpopularnijih danskih glumaca mlađe generacije, Pilu Asbek. Svoju karijeru započeo je svetski priznatom i nagrađivanom danskom serijom Borgen, glumio je u nizu izuzetno uspešnih naslova (Lucy Luka Besona, u za Oskara nominovanog A war, The Ghost in the Shell uz Scarlett Johansson, Woodshock uz Kirsten Dunst), a široj publici svakako je trenutno najpoznatiji po ulozi Eurona Greyjoya u poslednje tri sezone Igre prestola. Ulogu psihijatra odigrao je Rade Šerbedžija, a u ulozi kriminalca Bjørna S. Nielsena koji hipnozom manipuliše i navodi pojedince na ubustva nastupa Džoš Lukas, jedan od najrelevantnijih američkih glumaca svoje generacije, koji je nastupao u nizu svetski poznatih i uspešnih naslova.

Anđeo čuvar nastao je kao finsko-dansko-hrvatska koprodukcija, sniman je u Hrvatskoj i Danskoj, hrvatsku produkciju potpisuje Igor Nola iz kompanije Mainframe Production. U bioskope širom Srbije stiže od 20. juna.

Distribucija: 2i Film

The Black Lips su savremeni “kraljevi” psihodeličnog underground garage rokenrola. Osnovani su 1999. u Atlanti, počeli su da sviraju kada su imali po 15 godina, a do danas su nastupali širom sveta i postali alternativne legende. Iako već odavno nisu klinci, uporno čuvaju srednjoškolsku eksplozivnu energiju divljih rokenrol nastupa. Premijerni nastup u Srbiji imaće 13. juna u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Tim povodom razgovarali smo sa Džaredom Svilijem (Jared Swilley), jednim od osnivača benda The Black Lips.

Recite nam nešto više o počecima benda – šta je bila vaša najveća inspiracija (u muzici i van nje) da osnujete The Black Lips?

Džared Svili: Mislim da je naša glavna inspiracija krenula od svega i svakoga što je oličavalo antiautoritet. Oduvek smo prezirali sistem. Političare, profesore, policiju. I roditelji su nas smarali, ali roditelje volimo.
 
Postoji li nešto što bi se moglo okarakterisati kao globalna alternativna zajednica danas? Kako vidite mesto The Black Lips i sličnih rok bendova na globalnoj sceni? Ima li uopšte nekog ko je sličan vama?

Džared Svili: Možda Fat White Family imaju sličnosti sa našim stavom. Mislim da u ovim godinama više ne volim revoluciju. Ovde smo da bi nam bilo lepo, a to neće dugo trajati. Samo želim da svi budu OK i da svako može da radi šta želi u životu.

Da li na aktuelnoj muzičkoj sceni postoji neko koga smatrate svojim herojima? I da li nekoga ne podnosite?

Džared Svili: Moji trenutni muzički heroji su moji prijatelji. Srećan sam kada ljudi koje volim i poštujem stvaraju i uspešni su u tome. King Khan, Shannon Shaw, Quintron and Miss Pussycat, Mark Sultan, The Coathangers. Naša životna misija je stvaranje muzike, to je ono što radimo i što ćemo uvek raditi. Ništa me ne čini srećnijim nego kada vidim da su moji prijatelji uspeli u tome. To i mene pokreće i motiviše. Sigurno da ima onoga što mi se ne sviđa, ali ne mrzim nikoga. Toliko toga dobrog ima u mom životu, nemam razloga da mrzim bilo koga ili bilo šta. Nemam ni vremena za to, a i mržnja izjeda čoveka.

Šta vam je važnije, nastupi uživo ili rad u studiju?

Džared Svili: I jedno i drugo nam je važno. Živim za turneje i priliku da na koncertima vidim srećne ljude koji se dobro zabavljaju. To je ravno religijskom iskustvu. Ali, volim da budem i u studiju i stvaram neke fenomenalne stvari.  Zapravo, ne mogu ni da uporedim ta dva iskustva.

Dom omladine Beograda ovaj koncert organizuje u saradnji sa Pop Depresijom i Kišobranom.

Ulaznice su u pretprodaji preko Ticket Vision mreže, po ceni od 1400 RSD. Na dan koncerta cena ulaznice će iznositi 1600 RSD.

Ovogodišnji Festival subverzivnog filma biće otvoren u petak, 7. juna (21:00) debitantskim celovečernjim igranim filmom „Vidar Vampir“, horor komedijom koja može biti priča o svakom od nas – o ljudima koji žele da budu posebni, drugačiji, i o tome šta im se dešava kada to odjednom postanu. Očajnički želeći da raskrsti sa svojim zapuštenim i dosadnim životom Vidar Har se moli bogu da mu podari drugačiji život, život bez ograničenja. Želja mu biva uslišena i on se budu kao Princ Tame. Sada mora da se prilagođava svom novom vampirskom životu. Film prikazuje norvešku kulturu i religiju, ali mnogo više i dublje govori o ljudskoj prirodi i društvu u kome živimo. Iako su teme kojima se film bavi ozbiljne, autor ih suptilno obrađuje, unoseći dozu humora i zabave. Nakon projekcije filma razgovor sa Tomasom Bergom vodiće Nenad Bekvalac i Aleksandar Radivojević. Tomas Aske Berg je svoj filmski zanat pekao u Americi, tačnije na Njujorškoj nezavisnoj filmskoj sceni (Circle in the Square Theatre School), odakle se vratio u rodnu Norvešku i osnovao nezavisnu producentsku kuću UFOh! Pre celovečernjeg igranog filma „Vampir Vidar“ (2017), kao scenarista, producent i reditelj, realizovao je više kratkih filmova i muzičkih spotova. Njegovo ostvarenje „BELIEVEtheDANCE“ (2012), fantazi-horor-plesna komedija, sa uspehom je prikazano na više svetskih festivala i osvojilo je nekoliko nagrada za najbolji kratki film.

U susret gostovanju na 4. Festivalu PLAN B u Domu omladine, porazgovarali smo sa Tomasom Aske Bergom o filmu „Vampir Vidar“, nezavisnom filmu u Evopi i SAD, o vampirima i umetnosti…

Da li su, po Vašem mišljenju, vampiri pozitivni ili negativna bića?

Tomas Aske Berg: Na filmu, vampiri mogu biti i pozitivni i negativni. Zavisi od toga kako je kreiran lik i kakav je njegov odnos prema okruženju u kojem je. Neki vampiri su prikazani kao „dobri“, neki kao „loši“, a ostali su negde između – slično kao i mi, smrtnici.

Ko su vampiri danas? Da li postoje?

Tomas Aske Berg: Generalno, mislim da su ljudi vampiri današnjice. Živimo u komercijalizovanom svetu, u kojem su ljudi konzumenti više nego ikad. Čini se da naša žeđ za novcem, moći, statusom, seksom, zabavom i „gedžetima“ ničim ne može biti utoljena. Ljudi su postali najveći paraziti na planeti, a šta je vampir drugo nego parazit?

Koliko je teško snimiti nezavisan film u Norveškoj i da li je „Vampir Vidar“ nezavisan film?

Tomas Aske Berg: Snimiti film, bilo da je nezavisan ili ne, izuzetno je teško, posebno ako želite da snimite dobar film. Potrebno je mnogo napornog rada i neverovatna količina discipline i snage. Proveo sam osam godina kreirajući ovaj film, od pisanja, preko produkcije, do konačnog pojavljivanja pred publikom, koje je podrazumevalo i godinu dana promotivne turneje i prikazivanja na međunarodnim filmskim festivalima. „Vidar“ je verovatno urađen najnezavisnije moguće. Sam sam ga finansirao, a budžet je bio oko 60.000 dolara.

Pored svih poslova koje ste obavljali u pripremi i realizaciji filma, režirali ste ga i igrate glavnu ulogu u njemu. Kako je izgledalo to iskustvo?

Tomas Aske Berg: Skakanje iz uloge reditelja u ulogu glumca, zapravo je bilo lakši deo, jer sam znao sve Vidarove osobine i predistoriju, budući da sam i napisao scenario. To mi je dalo mogućnost da iznesem scene kao glumac koji gleda očima reditelja. A imao sam i neprocenjivu pomoć mog ko-reditelja Fredrika Valdelanda (Fredrik Waldeland). Ipak, kada na sve ove uloge dodate i producentsku, može da postane teško da se fokusirate samo na jedan zadatak, pa čovek lako može da napravi grešku ili da zaboravi neki važan aspekt celog procesa.

Kakva su Vaša iskustva rada na filmu u SAD?

Tomas Aske Berg: Studirao sam glumu u Njujorku i radio kao glumac u Njujorku i Los Anđelesu, od 2003. do 2009. godine. Igrao sam i glavne i sporedne uloge, uglavnom u (ne tako poznatim) nezavisnim filmovima, ali sam igrao i epizodne uloge u velikim Holivudskim produkcijama, kako bih zaradio novac.

Koji su Vaši omiljeni filmovi? Šta volite od muzike i književnosti?

Tomas Aske Berg: Što se tiče filma gledam sve u svim žanrovima, ako je film dobar, sa sjajnom pričom i odličnom glumom. Neki od mojih omiljenih filomva su „The Big Lebowski“, „The Grand Budapest Hotel“, „Pulp Fiction“, „Bladerunner“ „There Will Be Blood“, „The Witch“, „Intouchables“… Isti slučaj je i sa muzikom – slušam sve od elektronike, preko hip-hopa, do blek metala i džeza, ako su mi kompozicije i produkcija interesantni (to uglavnom podrazumeva pesme koje nisu na top-listama). Što se tiče književnosti, uglavnom čitam nefikciju. Trenutno je to knjiga „Screenwriting 434“, koju je napisao Lew Hunter.

Šta očekujete od posete Beogradu i gostovanja na festivalu Plan B?

Tomas Aske Berg: Obično se trudim da ne očekujem ništa, jer tada obično budem pozitivno iznenađen. Ipak, siguran sam da ću upoznati jedan lep grad sa bogatom istorijom, da ću gledati subverzivne filmove sa „oštricom“ i, nadam se, upoznati neke nove, interesantne prijatelje.

Da li radite na nekom novom projektu?

Tomas Aske Berg: Trenutno pišem scenario za svoj drugi dugometražni film. Ne mogu još uvek mnogo da otkrivam, ali biće to mešavina fantastike i horora, zasnovana na norveškom folkloru.

Autor kultnog filma Careva vojska i dalje maršira, japanski dokumentarista Kazuo Hara gost je ovogodišnjeg Beldocsa. Ovo je njegova prva poseta Beogradu tokom koje će Hara u sklopu festivala u subotu, 11. maja od 16 časova u Jugoslovenskoj kinoteci (Sala Makavejev) održati masterklas kao jedno svojevrsno putovanje kroz njegovo osvajanje autorske slobode. Sastavni deo Beldocs programa je retrospektiva njegovih filmova o kojima je čuveni japanski reditelj govorio na konferenciji za medije u Domu omladine Beograda.

Od njegovih pet filmova, Hara je kao najdraži izdvojio film Ekstremno privatni eros: Ljubavna pisma 1974:

“Film Ekstremno privatni eros: Ljubavna pisma 1974 govori o meni, iako je kamera bila okrenuta od mene. Glavni lik je moja supruga sa kojom sam proveo tri godine bračnog života, tokom kojih su se dešavale neke stvari koje izazivaju stid. Okrenuvši kameru ka njoj mnoge intimne stvari, od kojih me je bilo stid, izašle su na videlo, a ja sam morao da se sučeljavam sa tim. “

Kazou Hara dodao je da su mu svi filmovi veoma bliski i dragi, a da je razlog zbog koga izdvaja Ekstremno privatni eros: Ljubavna pisma 1974 taj što je film nakon završetka bio najpribližniji njegovoj ideji kako treba da izgleda:

“Uglavnom kada počinjem da pravim dokumentarne filmove imam neku sliku kako bih hteo to da izgleda, i uglavnom je to nakon montaže daleko od onoga što je bila moja prvobitna zamisao. Od mojih pet filmova jedini film koji je bio najbliži onom što sam želeo bio je Ekstremni privatni eros: Ljubavna pisma 1974 i u tom smislu mi je on možda malo više draži od ostalih.”

Na koferenciji za medije, čuveni reditelj najavio je novi film o ekološkoj katastrofi Minamato koji je nakon petnaest godina u procesu montaže, a o kome je takođe američki glumac Džoni Dep snimao film u Beogradu.

Retrospektiva njegovih dostupnih dokumentarnih filmova broji pet dela od kojih su u okviru Beldocsa do sada prikazani filmovi Ekstremno privatni eros: Ljubavna pesma 1974, Posvećeni život (1994), i Zbogom CP (Goodbye CP) (1972), film koji će imati još jedno reprizno prikazivanje tokom festivala.

Od danas će publika moći da pogleda filmove Careva ogoljena vojska i dalje maršira (1987), i Azbestno selo u Japanu (Sennan Asbestos Disaster) (2016), koji će po prvi put biti prikazani u Srbiji.

Careva ogoljena vojska i dalje maršira je remek delo o Japancu Kenzu Okazakiju, netipičnom veteranu Drugog svetskog rata, jednom od samo 30 preživelih pripadnika puka koji se kao okupacijska vojska borila u Novoj Gvineji. On biva angažovan na otkrivanju zavere koju su njegovi sunarodnjaci počinili tokom rata, poput ubijanja saboraca, pa čak i kanibalizma.

Trejler – Careva ogoljena vojska i dalje maršira: ovde

U dokumentarcu Azbestno selo u Japanu reditelj slika napore nekadašnjih radnika fabrike azbesta u Osaki da na sudu dobiju japansku vladu, tražeći naknadu štete zbog narušenog zdravlja.

Trejler –Azbestno selo u Japanu: ovde