Svetski dan džeza, 30. april, Dom omladine Beograda i Beogradski džez festival obeležiće ekskluzivnim koncertom Marčela i njegovog benda Napeti Kvintet, u sali Amerikana od 21 čas. Marčelo se očigledno nalazi u periodu kada nijedan izazov ne predstavlja nepremostivu prepreku, a za publiku će ovaj koncert biti prilika da na delu proveri koliko je sazreo jedan od najboljih domaćih autora mlađe generacije. Tim povodom popričali smo sa njim o predstojećem koncertu, ali i muzici i domaćoj sceni.

---

Ulaznice su u prodaji, po ceni od 600 dinara, na Blagajni Doma omladine Beograda i preko EVENTIM prodajne mreže.

Kako teku pripreme za koncert? Ovo je prvi put da se publici predstavljaš u sasvim drugom svetlu, odnosno uz pratnju džez kvinteta, kako je uopšte došlo do vaše saradnje?

 

Marčelo: Koketiranje sa džezom bilo je prisutno već u nekim pesmama sa drugog albuma, i u tih deset godina, od tada do ove pete ploče, džez je ostao dragi poznanik sa kojim se rado srećemo, s tim što Napet šou beleži naš najozbiljniji susret do sada: većina muzičara koji su nam pomogli da kompozicije i tekstove pretvorimo u prave, punokrvne pesme - jesu upravo iz džezerskog miljea, a Rade Sklopić, moj drug iz benda i naš glavni kompozitor, ponajviše je stvaralački okrenut upravo džezu. Tako intoniran kreativni štimung doneo nam je čak i kratko poznanstvo sa pokojnim čika Mišom Blamom, i teško nam je zamisliva veća čast od saradnje s njim na pesmi “Šankeru”. Naš novi bend sastavljen je mahom od ljudi koji su te pesme svirali i na samom albumu i izneli ih sa nama, te je ovo organski sledeći korak sjajnog druženja.

Publika je nestrpljiva da čuje i vidi kako će izgledati tvoj nastup sa Napetim Kvintetom na Svetski dan džeza u Domu omladine, možeš li da nam otkriješ neke detalje o tome kako je koncipiran koncept i ko će sve nastupiti sa tobom?

 

Marčelo: I mi smo prilično uzbuđeni:) Reč je o jednočasovnoj svirci koja uključuje pesme pravljene u “džezi” maniru, ali smo i neke koje originalno nisu takve za ovu priliku prearanžirali, potpuno uvereni da efekat “vidi šta smo ti uradili od pesme, publiko” neće otići u krivu stranu. Za klavijaturama je Aleksandar Jovanović Šljuka, Radetov profesor klavira i pravi dobri duh Napetog šoua; na basu je naš stari prijatelj Marko Fabri, sa kojim smo svirali u svom ranijem sastavu Shock orchestra; trubu će svirati Miša Nikolić, čovek koji je svu melanholiju pesme “Šankeru” svojim instrumentom dočarao daleko više nego ja rečima; bez violine Filipa Krumesa Napet šou je potpuno nezamisliv, pa tako i ovaj bend; sa Aleksandrom Cvetkovićem Dramom, divlje genijalnim bubnjarem, ranije nismo radili, ali je to defnitivno jedno od onih kapiranja na prvi takt. Zapravo, takva je čitava ova priča: došli smo na prvu probu i naprosto zasvirali.

Poznat si kao neko ko preferira živu svirku. Da li smatraš da svirka uživo, pa čak i snimljena, više „govori“ nego ona sintetetička, „kucana“ i zašto?

 

Marčelo: To je, naravno, stvar ličnog afiniteta – a naš je očigledno daleko više okrenut svirci. Pesmu “Muk” osećamo kao manifest onoga što ovde pokušavamo da izvedemo: sve što je iole alternativno kao da lagano ali sigurno odumire ovde kod nas, i uprkos onom čuvenom “ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži”, naše geslo glasi ako ne možemo da pobedimo, bar se nipošto nećemo pridružiti. Mislim da je upravo sklonost ka kompromisima predvorje svih problema u našem društvu, tu je muzika samo jedna od mnogih žrtava. No, da neko ne pročita pogrešno, to nije pitanje izbora između elektronike i ozbiljne žive svirke – svako neka radi kako voli – nego je reč o izboru između stvaralaštva i sopstvenog autorskog koncepta na jednoj i one sve odvratnije “daj ono što narod voli” filozofije na drugoj strani. Široke mase, i ne samo ovdašnje, po definiciji će biti daleko naklonjenije nečemu plitkom, i kad bi njihova potražnja bila realan izgovor, nijedno umetničko delo ne bi imalo razloga da nastane. Izgovor, dakle, nije realan, i kičem se bave samo oni čiji je lični džiberluk srećno udat za neukus širih masa, iako isprva izgleda kao da su teška srca napravili kompromis.

Ovo nije prvi put da nastupaš u Domu omladine Beograda, kakva su tvoja iskustva i sećanja na dosadašnje nastupe na ovom mestu, kakav značaj zauzimaju u razvoju tvoje dosadašnje karijeri?

 

Marčelo: Ogroman. Verovatno najveći, jer smo upravo u DOB-u i stasavali: od nebrojenih nastupa u maloj sali, preko prvog koncerta sa bendom, koji se zgodio upravo u današnjoj Amerikani, pa do osvajanja donje, bioskopske sale. Ni na jednom drugom mestu nismo prošli takvu korak-po-korak evoluciju, niti ima mesta za koje smo, upravo iz tog razloga, više emotivno vezani: ako izuzmemo koncert u SKC-u, sve ono najvažnije desilo nam se upravo ovde.

Kako bi komentarisao rep scenu Srbije, a i muzičku scenu generalno? Ko su izvođači iz "stare garde" koji su ti bili uzor kada si počinjao, a koje i dalje rado slušaš? Da li postoje neki noviji, mlađi sastavi koji su ti skrenuli pažnu u poslednje vreme?

Marčelo: Istina, volim da pišem na ritam i obožavam da gramofon bude jedan od istrumenata na bini – ali van toga, veoma smo srećno razvedeni od žanra već godinama. Beše tu ljubavi na početku, posle mi je to više ličilo na porodično nasilje, pa je razlaz bio na obostrano zadovoljstvo. Svoje komentarisanje rep scene otuda ograničavam na pohvale onoga što mi se dopadne, pošto ono što se prelilo u narodnjake, dens iz devedesetih i prostakluk najčešće ne može ni da se objasni pristojnim rečnikom. Od sveže krvi izdvajam Kendija i Delkora; od onoga što me je kao klinca privolelo žanru spomenuo bih svakako Who is the best i Popaja: njihov odnos prema jeziku, sjajno igranje rečima, sve mi je to zvučalo odlično. Zanimljivi su mi Artan Lili i The somethings, a uvek je ohrabrujuće gledati doslednost Koje iz Discipline, jer je doslednost najređa tekovina ovdašnjih karijera. Kolju Pejakovića obožavam i neopisivo mi je žao što nisam bio tu nedavno kada je (napokon) napravio koncert. Na kraju, u rubrici “Ciganin hvali svoga konja”, moram da spomenem prvi kompozitorski, instrumentalni album mog saradnika Radeta Sklopića Raida, jer bi me njegova muzika očarala i kad ga ne bih poznavao; ovako me samo očarava još više, jer je bukvalno istočio dušu u te kompozicije. A to je sve o čemu se u umetnosti, zapravo, i radi: uvek se trguje organima, samo je pitanje da li ljudima daješ srce ili im prodaješ muda za bubrege.

Ovo je prva godina da FEST dodeljuje nagrade, a u nacionalnoj selekciji je bilo i velikih glumica poput Anice Dobre, Mirjane Karanović, Jasne Đuričić... Šta za tebe znači ova nagrada?
 
Nikada pre nisam razmišljala zaista šta moze da znači nagrada za jednog glumca. Sećam se dok sam bila na studijama bilo mi je često važno da mi neko kaže da li je nešto dobro ili loše, jer ne možeš  da glumiš i gledaš sebe u isto vreme, pa često čak ni kada je film u pitanju, i nekad je potrebno vreme da shvatiš ko je to koga ti treba da igraš I zato je potreban reditelj. Tako sam ja negde doživela i ovu nagradu. To je dobro Sonja, ok idemo sad dalje. Sledeći zadatak.

 

Na koju glumačku zvezdu se ugledaš i da li si prema nekome modelovala svoj lik u Tmini?
 
Uvek postoji neko ko te inspiriše. Kada gledam dobre glumce na filmu oni me obično inspirišu da radim još više na sebi i istražujem, ali ljudi oko mene su oni koji me nadahnjuju kada pravim uloge. To je nešto što je  meni najzanimljivije u glumi. Moraš da budeš nenametljivo radoznao I da slušaš ljude i njihov ritam. Pratiš njihov pogled. Onda naučiš i da razumeš ljude. i da ne sudiš drugima. A u medjuvremenu otkriješ sve svoje vrline I mane. Iz ovoga proizilazi, da uvek imam nekog ko stoji iza mene kao neka senka pa tako i kada je u pitanju lik Marine u Tmini.

 

Kakva iskustva nosiš sa snimanja filma Tmina? Da li si očekivala da će ostvariti ovoliki uspeh, s obzirom da je u pitanju debitantski, diplomski film?
 
Nikada neću zaboraviti snimanje ovog filma. Svi smo znali da je to Lukin diplomski film I bili smo srećni što smo tu gde smo, što sad mi tu nešto pravimo, snimamo film, ambiciozan film. Svi smo u tom trenutku na početku i još učimo, istražujemo. Ali smo spremni. i uživamo slobodu. Stvaramo. Mislim da smo bili hrabri, jer ti nekad i ne znaš šta sve možeš dok ne probaš, dok se ne upustiš. Verovatno zato Tmina i ima ovako zanimljivu sudbinu, a ja se ne sećam da sam maštala o nekoj nagradi, a još manje očekivala da će neko tako prozvati moje ime na FEST-u. Sećam se da je ova uloga za mene bila izazov i prilika da isprobam odredjene glumačke tehnike.
 
Šta misliš o poziciji žena na filmu? Kakve se uloge nude glumicama danas?

 

Izgleda da je teško napisati dobru žensku ulogu, ne znam, uvek ih ima manje, to je činjenica. Ja sam to još mislila i dok sam bila na studijama. Dela sa 10 muških likova I jedna ženska uloga i to pojava. To je tako čudno, s obzirom da su žene vrlo dominatna i posebna bića. Ima onih reditelja koji glumice shvataju vrlo ozbiljno. Uloge za koje vas oni zovu su obično vrlo inspirativne za rad.

 

(Ako sam dobro razumela) karijeru si odlučila da gradiš van naše zemlje. S kojim se izazovima suočavaš i da li planiraš da snimaš i u Srbiji, kao mnoge naše glumice koje su otišle "preko"?
 
Uvek sam želela da radim sa odredjenim ljudima dok sam bila u Srbiji, pa I sada. Ništa se to kod mene nije promenilo. Za mene je gluma kao partija pokera. I kad dobijaš loše karte treba da ostaneš u  igri i da i dalje veruješ  da možeš da pobediš. Za to je potrebno strpljenje. A kad si mlad, svi znamo kako je to teško. Sve je obično samo pitanje tajminga. Verujem da će svi vredni, uporni, plemeniti I talentovani ljudi na ovom svetu dočekati svoj zlatni trenutak, šta god to za njih bilo. Ovde je jedan od najvećih izazova glumiti na stranom, odnosno engleskom jeziku. To je jedno sasvim novo iskustvo.

 

Na kojim projektima trenutno radiš i gde domaća publika uskoro može da te vidi?
 
O tome ću obavestiti kad dodje pravi trenutak.

Premijera predstave "Blitva i krompir" biće održana u ponedeljak 06. aprila od 20 časova u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Posetioci će biti u prilici da uživaju u urnebesnoj komediji rađenoj prema tekstu mađarskog pisca Egrešija Zoltana, koja je rađena u koprodukciji LUDENS-a i Doma omladine. Povodom premijere razgovarali smo sa Bojanom Žirovićem, koji je režirao predstavu, a pored Andreja Šepetkovskog i Nebojše Milovanovića, i igra jednu od uloga.

 

Ispod priče o trojici fudbalskih sudija koji se sastaju pred početak, na poluvremenu i na kraju uzbudljive utakmice visokog rizika, krije se nešto mnogo dublje. Kriju se životni, a ne samo poslovni neuspesi, izgubljene ljubavi, uništeni snovi o sreći, nemoć da uzmemo svoj život u svoje ruke, slabost da prevaziđemo prepreke koje su nas slomile. Autor scenografija za predstavu "Blitva i krompir" je Marko Crnobrnja, a muziku potpisuje Vladimir Pejković.

Bojan Žirović je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Arsenija Jovanovića 1994. godine i od tada je stalni član Pozorišta Atelje 212. Ostvario je niz zapaženih uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, dobitnik je nekoliko nagrada za glumačka ostvarenja.

---

Kako je došlo do saradnje sa ostatkom ekipe koja organizuje predstavu „Blitva i krompir“?

Bojan Žirović: Do saradnje sa našim organizatorima, kućom Ludens i Domom omladine Beograda, došlo je jer naše zadovoljstvo što smo napravili i igramo ovu predstavu želimo da podelimo sa publikom. Predstavama koje nastaju van institucija treba pomoć i podrška da bi se za njih čulo. Ljudi iz Ludensa i iz Doma omladine Beograda smatraju da naša predstava zavređuje pažnju i žele da rade sa nama na njenoj promociji. Verujem da će naša saradnja sa Ludensom, kao i sa Domom omladine biti duga i plodonosna.

Tumačiš lik siromašnog, zajedljivog gubitnika, kako si se snašao u toj ulozi? Možeš li nam nešto više reći o svom liku?

Bojan Žirović: Snašao sam se mnogo bolje nego kada bih tumačio nekog bogatog, blagog pobednika. Lik tranzicionog gubitnika, čoveka koji traži krivca za lošu situaciju u kojoj se nalazi i koji želi da se osveti da bi se bar negde neka pravda ispunila, veoma mi je blizak. On je bivši muž, bivši fudbaler, bivši glavni sudija, ogorčen i željan osvete.

Kako su tekle probe, da li je bilo nekih zanimljivih anegdota koje bi podelio sa nama?

Bojan Žirović: Situacija u kojoj bez početne podrške producenta i distributera ulazimo u rad na predstavi, pre više od godinu dana, sama po sebi predstavlja anegdotu. Radili smo dugo, sa čestim prekidima zbog drugih obaveza. Da bi se u takvim uslovima napravila predstava neophodno je da učesnicima bude jako prijatno da rade zajedno. Nama je bilo zadovoljstvo da sarađujemo i jako smo se dobro zabavljali pripremajući ovu predstavu.

Istovremeno si i režiser i glumac ove predstave, kako si se snašao u obe uloge? Da li je bilo naporno režirati i ispuniti glumačke zadatke?

Bojan Žirović: Uslovi u kojima smo radli onemogućili su nas da na tako dug period nađemo nekog reditelja. Silom prilika prihvatio sam se da koketiram sa režijom na ovoj predstavi. Ne znam kako sam se snašao ali u nekim prilikama jako mi je prijalo da učestvujem u procesu sa rediteljske strane. Bilo je veoma naporno ali i veoma osvežavajuće.

Možeš li nam nešto više reći o tekstu Egrešija Zoltana? Kakvu poruku želite da pošaljete publici?

Bojan Žirović: "Blitva i krompir" jedan je od najizvođenijih komada u istočnoj Evropi proteklih godina. Mnoge predstave dočekale su i stoto izvođenje, što bih jako voleo da se i nama desi. Priča je o trojici fudbalskih sudija. Pratimo ih u tri faze pre, na poluvremenu i posle utakmice. Utakmica je važna, za opstanak u ligi, ocenjuje se i suđenje zbog prelaska na viši rang takmičenja, a publika je onakva na kakvu smo navikli. Jedan je tranzicioni pobednik, drugi gubitnik, a treći je pesnik. Ljubav prema fudbalu, osveta, ljubav, guraju likove u mnoštvo neočekivanih situacija i komičnih obrta. Poruka predstave je da je život lep i da ljubav ima smisla, koliko god to otrcano zvučalo danas.

Kome će ova predstava najpre biti zanimljiva, koji profil publike očekuješ i kakve reakcije?

Bojan Žirović: Očekujem da dođu svi i da se jako dobro zabave!

Kakvi su dalji planovi sa predstavom "Blitva i krompir", nakon premijere, kada su sledeća izvođenja i da li imate neke festivale i gostovanja u planu?

Bojan Žirović: O životu naše predstave sada brine dosta ljudi, tako da očekujem sledeća beogradska izvođenja i turneju po Srbiji. Za početak 27. aprila smo u Aleksincu, a 8. maja u Paraćinu.

Na kojim projektima pored ove predstave trenutno radiš?

Bojan Žirović: Pripremam predstavu "Novi Zavet i dar-mar", Nila la Bjuta, u režiji Marka Misirače, koja će imati premijeru na maloj sceni Ateljea 212, 9. aprila. Tu su i uloge u filmu "Smrdljiva bajka" i seriji "Čizmaši".

Ulaznice za premijeru predstave "Blitva i krompir" po ceni od 800 dinara su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Produkcija Kako vam drago i Dom omladine Beograda, uz podršku Sekretarijata za kulturu i Udruženja dramskih umetnika Srbije, predstavljaju vam predstavu “Upoznaj mog tatu” u režiji Staše Koprivice. Publiku očekuje napeta i dinamična komedija, u kojoj igraju Nina Janković, Andrija Daničić, Katarina Gojković i Andrej Šepetkovski. Scenografiju je osmislila Milica Stanković, a kostim Dara Mihajlović, dok je muziku za predstavu komponovala Ana Joševski. Premijera predstave zakazana je za 31. mart u 20h, dok su prve reprize 1. aprila u 20:30h i 8. aprila u 20h, u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Ulaznice se mogu kupiti preko EVENTIM mreže po ceni od 600 dinara.

---

Alen Ejkborn je 1964. godine napisao komad “Upoznaj mog tatu” koji ima odlično postavljenu osnovnu situaciju, sjajne obrte i zanimljive likove, i iznad svega, govori o stvarima koje ne mogu da zastare dokle god čovečanstvo postoji. Motivi su večni i univerzalni. “Zbog toga sam radnju i ostavila u šezdesetim godinama. Najviše promena pretpreli su dijalozi, jer su neke rečenice i fore malkice osetile zub vremena.”, rekla nam je Staša Koprivica. Osim što se bavi režijom Staša je aktivna blogerka, gejmerka i pevačica.

 

Kako teku pripreme za premijeru?

 

Naporno, ali produktivno. Mi smo veoma mala ekipa, ali srčana i puna entuzijazma. Baviti se pozorištem u Srbiji danas je izazov, a kada spremate predstavu izvan postojećih pozorišnih instutucija, taj izazvov je neuporedivo veći. Samim tim, verujem da će i slavlje nakon premijere biti srazmerno veselije.

 

Na koji način uopšte biraš tekstove i projekte na kojima ćeš raditi?

 

Možda zvuči kao kliše, ali tekstovi i projekti biraju mene. U ovom konkretnom slučaju mi se pre nekoliko meseci javio Andrija Daničić, glumac i producent i ponudio mi da pravimo ovu predstavu zajedno. U tekstu koji mi je poslao sam pronašla motive koji su me oduvek zanimali, a na sve to je sam komad komedija, a ja najviše volim da radim komedije.

 

Kakvu reakciju publike očekuješ nakon odgledane predstave „Upoznaj mog tatu“?

 

Nadam se da će posle predstave publika izaći zabavljena, ali i sa izvesnim dilemama. Iako je "Upoznaj mog tatu" komedija, ona ima neke mračne tonove u sebi, i mi ih u našem radu nipošto nismo izbegavali.

 

Osim što se baviš režijom, ti si i blogerka, gejmerka i pevačica. Kako je tvoja svestranost uticala na tvoj profesionalni razvoj i kako nalaziš vremena za sva svoja interesovanja?

 

Sva moja interesovanja, zanimanja i hobiji su zapravo jedno te isto. Sve je to na nekin način - pričanje priča. Da li ću priču ispričati kroz pozorište, scenario, tekst ili pesmu, potpuno je svejedno, sve dok ona nađe svoj put do onih kojima će ta priča značiti.

 

Kako je došlo do tvoje saradnje sa produkcijom Kako vam drago i Domom omladine Beograda?

 

Ta priča je vrlo jednostavna - kada smo tražili matičnu kuću za našu predstavu, Dom omladine Beograda nam je ponudio najbolje uslove i veliku pomoć u svakom smislu, pa nije postojala dilema oko toga gde će predstava igrati. Lokacija na kojoj se Dom omladine nalazi, kao i ljudi koje on okuplja savršeno odgovaraju ciljnoj grupi našeg projekta, pa se sve nekako složilo prirodno.

 

Sa Anom Joševski, koja je komponovala muziku za predstavu „Upoznaj mog tatu“, si već ranije sarađivala u bendu Fandango. Da li možeš da nam kažeš nešto više o tome?

 

Ana i ja smo nerazdvojni partneri u svim muzičkim poduhvatima, to nije samo bend Fandango, već i YouTube duo "Snoop Bunny & Dr G", a ovo je već druga predstava za koju Ana komponuje muziku. Nas dve se savršeno dobro razumemo i brzo dogovaramo, pa je rezultat našeg zajedničkog rada uvek zabavan i odgovara onome što sam ja zamislila kao deo atmosfere predstave.

 

Izvor: DOB