Festival "Umetnost i ljudska prava" održaće se od 20. do 24. juna u Beogradu. Program je raznolik i može se ispratiti kroz pozorišne predstave, performanse, radionice, filmski program, vizuelne instalacije i mural na jednoj od lokacija u Beogradu, te kroz debatni program, tribine, razgovore i jedan koncert na samom kraju festivala, svestranog umetnika, aktiviste i borca za prava mladih, Marčela. Umetnici i aktivisti ove godine dolaze iz celog sveta pa ćemo biti u mogućnosti da vidimo šaroliki diverzitet različitih umetničkih poetika iz Argentine, Jermenije, Australije, Brazila, Danske, Nemačke, Holandije, Kosova, Norveške, Italije, Srbije i SAD. Povodom festivala i o svemu po malo, razgovaramo sa Ivanom Milošević Popović.

Otkud ideja za festival „Umetnost i ljudska prava“?

DAH Teatar, od samog osnivanja 1991. godine bavi se društveno angažovanim temama sa namerom da utiče na pozitivan razvoj društva.  Ovaj festival prositekao kao prirodni sled našeg rada sa idejom da kreiramo neku vrstu platforme koja, sada već treću godinu za redom, ima za cilj pokretanje i predstavljanje umetnika I umetničkih kolektiva sa domaće I međunarodne scene koji u prvi plan stavljaju i povezuju umetnost i ljudska prava. Ideja za festivalom je dugo postojala, ali smo je konkretizovali na jednom putovanju u Irsku 2018. godine. Povod je bio projekat koji se zvao “Umetnost za ljudska prava”, a koji je takođe rezultirao Festivalom pod istim nazivom naših saradnica i prijateljica is Smashing Times teatra iz Dablina. Sada imamo dva sestrinska festivala u Srbiji i Irskoj, što nam daje mogućnost šireg povezivanja i okupljanja umetnika u različitim zemljama sa istom misijom.  

Ovo je već treće izdanje festivala, šta nam možete reći o njegovoj temi i programu?

Ove godine smo bile inspirisane pesmom Martina Nimlera „Prvi su došli…“ sa ciljem da se građani podstaknu i osnaže da reaguju protiv nepravde nebitno da li se to njih direktno tiče ili ne, da preuzmu aktivnu ulogu u promenama u svojim zajednicama. Tema festivala “Zauzimanje za drugog je borba za nas same” poziva nas da unesemo više empatije i saosećanja u ovo vreme u kome svi živimo, postavljajući ljudskost ispred ličnih (sebičnih) potreba. Ideja je da pokušamo da podignemo svest da se ljudska prava više ne shvataju kao nešto što je nametnuto spolja, već da je odgovornost na svakom pojedincu da se angažuje.

Program je ove godine raznovrsan i bogat. Stižu nam gosti iz Argentine, Jermenije, Australije, Brazila, Danske, Nemačke, Holandije, Kosova, Norveške, Italije. Naravno sa nama su i naši domaći umetnici.  Oni će kroz različite umetničke forme: od koncerta, predstava, performansa, vizuelnih radova tj oslikavanja murala sa zajednicom, izložbe, razgovora, filmova i specijalnih programa, predstaviti svoje radove u kojima govore o solidarnosti, ljubavi između dva muškarca, kolonijalizaciji ženskog tela, nestalim bebama u Srbiji, empatiji, o moći umetnosti u radu sa zajednicom. Biće prikazani i primeri feminističke prakse povezivanja, mirnog rešavanja konflikta i saradnje onih koji po zvaničnom narativu pripadaju suprostavljenim grupama. Predstavićemo i radove koji se bave ekološkkim temama kao što je „brze mode“ i zagađenja okeana, važnosti drveća za čovečanstvo kao i pitanjima rodne ravnopravnosti i seksizma u svakodnevnom životu i medijima i odrastanju žena u Srbiji.

Fokus je svakako na solidarnosti, razumevanju i prihvatanju drugog i drugačijeg, posebno danas kada društvo lako zaboravlja ili čak aktivno tlači svoje najslabije članove.

Prvo izdanje se desilo u nezavidno vreme pandemije, kakva je bila organizacija i poseta i koliko/kako su se lokalni i svetski umetnici uključili u (krizni) festivalski model?

To je bila ozbiljna prepreka koju smo uspeli da prevaziđemo sa punom svešću i odgovornošću uz  pridržavanje zdravstevenih mera koje su u tom trenutku važile. Kada smo realizovali festival okupljanja su bila dozvoljena, nakon izolacije i dotadašnjih mera. Poseta je bila više od očekivane baš iz razloga što je ljudima bila potrebna živa reč i uživo izvođenje. Ta razmena koju pozorište omogućava je neprocenjiva i u tom trenutku je bila više nego neophodna. To se najviše videlo po broju publike koja je dolazila svakog dana sve više i više. Domaći umetnici su bili prisutni, večina stranih umetnka je gostovala onlajn, sa izuzetkom umetnika iz Brazila koju bili u Srbiji. Uspeh je bio izvan naših očekivnja I dalo nam motivaciju da nastavimo dalje.

Dah teatar već dugi niz godina ima vrlo jasan kulturni obrazac kroz angažovane predstave koje opažaju tekuća pitanja i probleme, ipak često se vraćate i u istorijska dešavanja, pa možete li nam nešto više reći o konceptu samog pozorišta?

DAH Teatar je osnovan iz potrebe za eksperimentalnim, istraživačkim pozorišnim radom. Međutim, te iste godine počeo je rat u Jugoslaviji, DAH Teatar se suočio sa suštinskim pitanjima: Kakva je odgovornost i dužnost umetnika u mračnim vremenima u vreme nasilja i ljudske patnje?  Predstava “Ova vavilonska pometnja” bazirana na pesmama Bertolta Brehta, bila je prva izvedena predstava DAH Teatra. Antiratna predstava koju je DAH Teatar izvodio na otvorenom prostoru u centru Beograda, u vreme kada nije bilo dozvoljeno da se rat pominje.
Prva predstava je sigurno odredila sudbinu DAH Teatra, oblikujući glavne postulate njegovog delovanja. Teme kroz koje DAH Teatar iskazuje svoju poetiku ostaju povezane sa odnosom pojedinca i društva i ulogom umetnika u “mračnim vremenima”.

Od tada pa sve do danas umetnici DAH Teatra uvek reaguju na trenutak u kome se nalazimo, povezujući prošlost sa sadašnjošću. Kroz svoje predstave, projekte i sve ostale aktivnosti stalno je u potrazi za otkrivanjem mehanizama koji su doveli do sadašnjeg stanja u društvu lokalno i globalno, inspirišući publiku na promišljanje i kritičko mišljenje.

Proslava 20 godina Dah teatra bila je vrlo intenzivna i prikazana nam je čitava retrospektiva vašeg plodnosnog stvaralaštva, koliko se unutrašnja struktura promenila od tada i zašto ste 30 godina proslavljali „Spajajući vekove“?

Biti nezavisni, profesionalni pozorišni kolektiv koji je osnovan u prošlom veku, a aktivan i danas predstavlja svojevrsni fenomen u našem društvu i ogroman izazov, to je moralo biti proslavljeno baš pod tim na nazivom „Spajajući vekove“.  

Bez kontinuirane podrške, bez svog prostora za izvođenje a opet delovanje na domaćoj i svetskoj sceni sa internacionalnom reputacijom već 32 godine, za nas predstavlja ogroman uspeh, pogotovo u našem društvu koje vrlo problematično na mnogim nivoima. Ono što je nas održalo jeste naša vizija u koju svi članovi i članice duboko veruju, ali i fleksiblinost u odnosu na različite društvene promene kroz koje smo prošli i još uvek prolazimo. Ta stalna neizvesnost nam ne dozvoljava opuštanje, a sa druge strane etika i disciplina koju svi posedujemo je nešto što nas sve drži na okupu, i podseća na smisao i neophodnost umetnosti i pozorišta kao načina otpora besmislu i destrukciji.

Nešto o vašem programu koji se bavi pedagoškim aspektima rada i edukacijom mladih.

DAH Teatar poklanja veliku pažnju pedagoškom aspektu rada u nastojanju da pruži mladima polaznu tačku za njihov razvoj u savremenom teatru i upoznaje ih sa ostalim granama umetnosti. Do sada smo imali veliki broj projekata koji uključuju decu i mlade, sa posebnim fokusom na decu i mlade iz marginalizovanih grupa u saradnji sa domaćim i međunarodnim organizacijama i pozorištima. Ovaj segment rada je jako važan jer želimo da razvijamo kod dece i mladih ideju zajedništva, tolerancije, razumevanja i kreativnog razmišljanja. Posebno bih izdvojila EU projekat u saradnji sa evropskim partnerima Prava za decu (Rights4Kids) čiji je cilj bio da se podigne svest o pravima deteta/mladih. U okviru ovog projekta Dah Teatar kreirao predstavu za mlade i odrasle pod nazivom  ”Za tvoje dobro” koja se igra i danas.

DAH Teatar je godinama realizovao svoju Internacionalnu školu za glumce i reditelje, koja je na žalost prekinuta zbog kovida, ali je u planu za sledeću godinu. Od 2001. godine škola se organizovala svake godine u trajanju od dve nedelje intenzivnog rada. U školi učesnici iz celog sveta istražuju principe režije i glumačkog prisustva, prevođenje različitih umetničkih formi u scensku formu kao i kako lične priče i biografije mogu da posluže kao baza za rad na predstavi.

Naš cilj je takođe da stvorimo mesto koje će biti snažna podrška našim učesnicama, učesnicima, publici, a posebno mladima u suočavanju sa problemima društva koje je u tranziciji.

Mislite li da je festival do sada već uticao na publiku i ima li nade da se ljudi u njihovim lokalnim zajednicama, više povežu u odbrani svojih prava?

Apsolutno! Ono što nama daje nadu jeste što nakon svake predstave u Srbiji, regionu ili šire vidimo promenu. Čak iako je ta promena vidljiva kod samog jednog čoveka to je za nas veliki uspeh. Pre svega umetnost je nas iz DAH Teatra promenila da budemo bolji i u profesionalnom smislu i lično, tako da nema sumnje da ono što radimo ima pozitivan uticaj na podizanje svesti o određenim temama, i taj komentar dobijamo svakodnevno. To je ono što nas ohrabruje i osnažuje da nastavimo uprkos svim preprekama i izazovima.

Izvor: Izlazak
 

Ove godine na Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac biće prikazan film pod nazivom “Topljenje snova” u Slovenačko-Austrijsko-Finsko koprodukciji, rediteljke Haidy Kancler (aka Maja Seneković). Selekcija Povetarac je zanimljiv segment Beldocs-a jer nam donosi raznobojne i šarolike priče o malim ljudima i njihovim sudbinama, koje su same po sebi veličanstvene. Takav je i ovaj film slovenačke rediteljke sa kojom u opuštenoj razmeni poruka ćaskamo o svemu po malo i posebno o ovom veoma interesantnom, dovitljivom, angažovanom filmu koji svakako vredi pogledati.

Reci nam nešto o sebi kao rediteljki?

Nikada nisam ni mislila da ću zavoleti da stvaram filmove, tek kada sam dobila šansu da radim kao novinar sa 19 godina na TV Sloveniji gde sam prvi put došla u susret sa snimanjem, kamerama, montažom i medijima uopšte, toliko sam uživala da sam shvatila da je to moj budući poziv. Pala sam prijemni na Fakultetu za film i upisala (drugi ali srodan) Fakultet za medije i komunikacije i već tada sam bila svesna da zbog velikih finansijskih zahteva za realizovanje jednog filma moram biti pametna. Oprema u početku nije bila dostupna kao danas i morao se uložiti veliki trud da bi se moglo stvoriti polje filmskog jezika. Srećom radila sam na TV Sloveniji sa kojom sarađujem i danas, koja podržava moju strast za filmom, gde sam stekla teorijsko i praktično znanje. Sada radim kao freelancer.

Šta te najviše inspiriše?

Moje stvaranje izvire iz moga života i nekog unutrašnjeg glasa, potrebe, karaktera i radoznalosti... imam širok krug interesovanja i stalno istražujem nova polja, učim i probam nove stvari i ako pogledamo tematiku mojih filmova, želim percipirati nešto drugačije, suprotno od standardnig i često krećem od čoveka, kako živi i sa čim se suočava...

A ako razmišljaš o tvom rediteljskom razvojnom putu i o projektima koje si uradila do sada?

Interesantno je kada me pitaju šta sam uradila do sada, jer mislim da je interesantnije šta još nisam uradila. Uradila sam dosta korporativnih stvari reklama, rijalitija, live i informativnih emisija i strimova, nikada nije bilo stvari koje mi nisu bile zanimljive i mislim da nikada nije bio neki skript koji nisam uspela da realizujem. Interesovanja i teme su o individualcima koji mogu da podele svoja životna iskustva sa nama. Sport i umetnost... sve je eklektično, radila sam prošle godine dokumentarac o ljubljaniskim fabrigatima i u isto vreme priču o jednom veoma ekscentričom i svestranom slovenačkom umetniku...

Šta najviše utiče na tvoje stvaralaštvo?

Diverzivana sam osoba i umetnica sam, žanr dokumentarca je u mojim rukama jer mi TV daje igralište za njih. Tražim balans u strvarima koje se ne mogu kontrolisati i način da ih ispričam i ujedinim. Svirala sam violinu. Volim sport isto kao i umetnost. Generalno mislim da nam život otvara mnoge mogućnosti i zašto ih ne iskoristiti, a sport je upravo takav, ima tu dobru energiju za „move it forward and rolling“.

Ove godine na 23 Beldocs-u u okviru selekcije Povetarac koja upravo priča ushićujuće priče o malim ljudima,  je i tvoj dokumetarac Melting Dreams / Topljenje snova.

Malting dreams je film koji sam htela da uradim za širu publiku i potrebe međunarodne produkcije i kada sam našla priču, konkurisala sam za Master školu dokumentarnog filma (Documentary Campus Master School), gde sam počela da razvijam ideju. Realizacija filma je trajala pet godina i za to vreme se neka početna tema udaljila od prvobitne ideje. Interesantan deo u pravljenju dokumentarca je da volim kada se stvari menjaju na način na koji ne očekuješ.

Kako si došla na ideju za ovu priču?

Ovu priču sam čula od učiteljice Ines koja radi u Avganistanu, i prvo pitanje je bilo - koji je njen motiv? Kada sam upoznala avganistanske devojke učinilo je da ih jako zavolim. Ovde se otvara perspektiva o Avganistanu i njegovim ljudima koji menja naš zapadnjački način mišljenja. Takođe, događa se i kulturni šok i uvid kolika je razlika i koliko smo različiti. Prve dve godine sam putovala i snimala sama, a posle sam imala i ekipu. Htela sam da napravim film o Avganistanu iz njegove perspektive. Nisam htela da zauzimam strane, već da ostavim otvorene mogućnosti za obe strane, koje jednako nisu upoznate sa situacijom i šta znamo i ne znamo jedni o drugima. Bilo bi vulgarno da se zauzimaju pozicije jer gledaoci su dovoljno pametni da sami shvate poentu i tumače je kako njima odgovara.

Reci nam nešto o sadašnjim porojektima?

Sada radim na kratkim animiranim filmovima o biciklizmu. Pripremam scenarij da konkrišem za kratki animirani film.

Izraelski kompozitor, producent, filmski stvaralac i multinstrumentalista, Kutiman, će po prvi put nastupiti pred beogradskom publikom 31. maja 2023. godine u BitefArtCafe klubu. Na koncertima će predstaviti svoje šesto studijsko izdanje naziva "Open", koje je objavljeno u oktobru 2022. godine. Povodom koncerata u Beogradu razgovarali smo sa Kutimanom:

Kako je devetogodišnji period izolacije od ljudi uticao na vas i kakve beneficije ste stekli, a kakve negativne posledice ste iskusili u tom periodu?

Nije bila potpuna izolacija od ljudi... Živeo sam u maloj zajednici daleko od grada, pa sam viđao ljude, ali iste ljude svakog dana. Prednost je bila mirno okruženje i jeftiniji način života nego u gradu, što mi je dalo privilegiju da skoro potpuno radim ono što želim kreativno, jer se nisam morao da brinem o stanarini. Nedostatak je izostanak novih iskustava... Kao što sam rekao, vidite iste ljude i iste lokacije svaki dan... to može suziti vaš svet nakon nekoliko godina…

Možete li da navedete neke ključne tačke u vašoj diskografiji?

Prva bi bila putovanje u Jamajku sa mojim dobrom prijateljem Sabboom 2003. Proveli smo 9 meseci snimajući i stvarajući muziku... sve što smo imali sa sobom bio je laptop i neki uzorci (to je bilo pre Ableton vremena) bez instrumenata bilo koje vrste i stvorili smo mnogo muzike samo sa tim nekoliko uzoraka... bila je to duboka lekcija o muzici za mene... tamo sam zaista naučio "seckaj i lepi".

Kako ste otkrili Bernarda Purdiea i što vas je inspiriralo da stvorite projekat ThruYOU koristeći video zapise muzičara sa YouTubea?

Volim učiti, ali nikad nisam uspeo učiti u ustanovi. Otkriće YouTubea bilo je za mene velika stvar. Tada sam gledao puno muzičkih tutorijala kako bih poboljšao svoje vlastite muzičke veštine, a jedan od njih bio je sat bubnjanja od velikog Bernarda Purdiea. Otvarao sam različite lekcije na različitim tabovima i ponekad ih puštao zajedno samo radi zabave, što me dovelo na ideju da možda s malo uređivanja mogu stvoriti glazbu s YouTube video zapisima.

Pošto su vam ovo prvi koncerti u Srbiji, da li ste upoznati sa srpskom kulturom i jeste li čuli za neke srpske jazz/soul muzičare s kojima biste želeli sarađivati?

Iskreno, nisam imao prilike da se upoznam sa srpskom kulturom, ali veoma sam uzbuđen što ću predstaviti svoj album publici u Beogradu. Nisam veliki istraživač muzike, ali bih rado čuo neke preporuke za srpske jazz/soul muzičare koje biste mi preporučili. Nadam se da će se publika lepo osećati na koncertima i da ćemo zajedno stvoriti nezaboravnu atmosferu.

Ulaznice za koncert su u prodaji na svim biletarnicama tickets-a, kao i online na sajtu tickets.rs.

Docent Svetislav Mijatović, Fizički fakutlet: Potrebno je objasniti nauku i njene osnovne principe kroz praktične stvari i primere kojima se ljudi služe!
Stotine naučnica i naučnika, sadašnjih i budućih, udružilo je snage u organizaciji najveće naučne zabave u regionu – Festivala nauke, koji će se održati od 4. do 6. maja u svom prepoznatljivom formatu, na Beogradskom sajmu u Halama 3 i 3a, na više od 6.000 m2. Uzbudljivi eksperimenti koji razbijaju mitove, postavke koje će vas naterati da preispitate brojne (pseudo)istine, druženja koja će vam otkriti zabavno lice nauke. I sve tu uz koračanje kroz vreme, skakanje sa meridijana na meridijan, pa čak i putovanje daleko izvan granica naše planete. Fizički fakutlet Univerziteta u Beogradu za Festival nauke priprema poseban program pod nazivom „Plazma, top i razigrane munje“ u okviru kojeg će nam pokazati kako kod kuće možemo da demonstriramo centrifugalnu silu ili pak naduvamo balon u mikrotalasnoj pećnici. O tome smo razgovarali sa docentom Svetislavom Mijatovićem.

Kako ste se odlučili za ovaj program i šta izdvajate kao najzanimljivije za posetioce?

Ljudi su se oduvek divili i plašili munja i gromova. I svakako da postoji veoma dobar razlog za to. Munje predstavljaju jedan od najfascinantnijih prirodnih fenomena. Toliku količinu energije koju priroda skladišti u vidu razlike električnog potencijala između površine zemlje i oblaka čovek bi mogao da iskoristi za dugotrajno napajanje gradova strujom. Naša gradska mreža radi na naponima od oko 230V, dok kod munja bez problema možemo da pričamo i o naponima od nekoliko desetina ili stotina miliona volti. Naravno, uz toliku snagu, munje mogu da imaju i potencijalno razorne efekte. Odatle dolazi istovremeno i divljenje i strah od ove neverovatne prirodne pojave. Jedna od propratnih stvari koju munja izaziva jeste grom, odnosno zvučna pojava koja prati munju. I munja kao električni fenomen i zvuk kao akustični, predstavljaju neki vid prenosa energije kroz prostor. Zbog toga smo želeli da pokažemo na umanjenim verzijama munja (koje nazivamo varnice) kako i na koji način sve može električno pražnjenje da proizvede zvuk. I taj zvuk uopšte ne mora da bude neprijatan, poput groma, nego čak i dopadljiv i prijatan.

Zbog čega je važno da deca i mladi vide vašu postavku? Kakvo znanje će oni poneti kući nakon festivala?

Nauka je osnov za tehnološki i tehnički napredak društva. Bez bazične nauke nemoguće je napraviti pomak u bilo kakvom razvoju u tehnologiji. Zbog toga je od presudnog značaja da mladi budu upoznati sa naukom na primamljiv način, tako da im bude i zanimljivo, a što je još bitnije i da nauče iz toga. U današnjem svetu se mnogo radi na reklami i lepom prezentovanju stvari. Sa naukom postoji problem što je nemoguće tek tako samo napraviti dobru reklamu, nužno je i razumeti suštinu. Zbog toga je veliki izazov današnjice pred naučnicima da, pored bavljenja naukom, nađu i prigodne načine da tu nauku približe mlađim naraštajima. Pored zanimljivih i interaktivnih eksperimenata, mladi će na našoj postavci moći i da nauče osnove o naelektrisanju i zvuku, kao jednim od osnovnih prirodnih fenomena. Takođe, deo eksperimenata je moguće realzivati i u kućnim uslovima, tako da će moći i da ih ponove u svojoj sobi.

Koji je to idealan balans između “zabavnog” i “ozbiljnog” kada govorimo o načinu na koji predstavljamo nauku, i kako ste vi pristupili ovom pitanju?

Za sada nema idealnog rešenja. Kao što piše u prethodnom odgovoru, to je jedan od izazova pred kojima se nalaze naučnici širom sveta. Realnost je da nauka nije nešto što može tek tako da se savlada. Potrebno je uložiti određeni trud. Privlačiti ljude ka nauci samo tako što im se pokažu zanimljivi eksperimenti nije ispravno, jer će da steknu sliku o nauci kao o nečemu u šta ne treba ulagati vreme i trud. Sa druge strane, ne treba nauku ni predstavljati kao da je bauk, što i nije, nego je potrebno približiti je ljudima, pre svega mladima, da shvate da je to nešto što nas svakodnevno okružuje i sa čim se služimo i baratamo. Potrebno je objasniti nauku i njene osnovne principe kroz praktične stvari i primere kojima se ljudi služe. U našoj postavci je akcenat na dve stvari koje su sveprisutne, a to je naelektrisanje i zvuk. Nadamo se da ćemo krzo to uspeti da prenesemo osnonvne ideje nauke, kao i da zainteresujemo malde da joj se više posvete.

Kako vidite značaj samog Festivala nauke u širem smislu, u kontekstu saradnje s obrazovnim sistemom i/ili privredom?

Promocija nauke je dobra i poželjna. Ono o čemu bi valjalo povesti računa, kao što je napomenuto iznad, jeste da ne treba nauku banalizovati i komercijalizovati i gledati samo kako da se privuče publika, bez suštinskog pristupa nauci. Tako nešto ne donosi nikakve trajne dobiti ni za pojedince ni za društvo.

Tema ovogodišnjeg Festivala nauke je NOVO DOBA koje nam je ubrzano došlo zahvaljujući svetskoj pandemiji. Festival ovim sloganom želi da ukaže na promene koje su nam se dogodile tokom godina izolacije - na percepciju sveta oko nas, a najviše nauke i naučnih dostignuća. Više o programu festivala pročitajte na linku: https://festivalnauke.rs/