Produkcija Kako vam drago i Dom omladine Beograda, uz podršku Sekretarijata za kulturu i Udruženja dramskih umetnika Srbije, predstavljaju vam predstavu “Upoznaj mog tatu” u režiji Staše Koprivice. Publiku očekuje napeta i dinamična komedija, u kojoj igraju Nina Janković, Andrija Daničić, Katarina Gojković i Andrej Šepetkovski. Scenografiju je osmislila Milica Stanković, a kostim Dara Mihajlović, dok je muziku za predstavu komponovala Ana Joševski. Premijera predstave zakazana je za 31. mart u 20h, dok su prve reprize 1. aprila u 20:30h i 8. aprila u 20h, u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Ulaznice se mogu kupiti preko EVENTIM mreže po ceni od 600 dinara.

Alen Ejkborn je 1964. godine napisao komad “Upoznaj mog tatu” koji ima odlično postavljenu osnovnu situaciju, sjajne obrte i zanimljive likove, i iznad svega, govori o stvarima koje ne mogu da zastare dokle god čovečanstvo postoji. Motivi su večni i univerzalni. “Zbog toga sam radnju i ostavila u šezdesetim godinama. Najviše promena pretpreli su dijalozi, jer su neke rečenice i fore malkice osetile zub vremena.”, rekla nam je Staša Koprivica. Osim što se bavi režijom Staša je aktivna blogerka, gejmerka i pevačica.

Kako teku pripreme za premijeru?

Naporno, ali produktivno. Mi smo veoma mala ekipa, ali srčana i puna entuzijazma. Baviti se pozorištem u Srbiji danas je izazov, a kada spremate predstavu izvan postojećih pozorišnih instutucija, taj izazvov je neuporedivo veći. Samim tim, verujem da će i slavlje nakon premijere biti srazmerno veselije.

Na koji način uopšte biraš tekstove i projekte na kojima ćeš raditi?

Možda zvuči kao kliše, ali tekstovi i projekti biraju mene. U ovom konkretnom slučaju mi se pre nekoliko meseci javio Andrija Daničić, glumac i producent i ponudio mi da pravimo ovu predstavu zajedno. U tekstu koji mi je poslao sam pronašla motive koji su me oduvek zanimali, a na sve to je sam komad komedija, a ja najviše volim da radim komedije.

Kakvu reakciju publike očekuješ nakon odgledane predstave „Upoznaj mog tatu“?

Nadam se da će posle predstave publika izaći zabavljena, ali i sa izvesnim dilemama. Iako je "Upoznaj mog tatu" komedija, ona ima neke mračne tonove u sebi, i mi ih u našem radu nipošto nismo izbegavali.

Osim što se baviš režijom, ti si i blogerka, gejmerka i pevačica. Kako je tvoja svestranost uticala na tvoj profesionalni razvoj i kako nalaziš vremena za sva svoja interesovanja?

Sva moja interesovanja, zanimanja i hobiji su zapravo jedno te isto. Sve je to na nekin način - pričanje priča. Da li ću priču ispričati kroz pozorište, scenario, tekst ili pesmu, potpuno je svejedno, sve dok ona nađe svoj put do onih kojima će ta priča značiti.

Kako je došlo do tvoje saradnje sa produkcijom Kako vam drago i Domom omladine Beograda?

Ta priča je vrlo jednostavna - kada smo tražili matičnu kuću za našu predstavu, Dom omladine Beograda nam je ponudio najbolje uslove i veliku pomoć u svakom smislu, pa nije postojala dilema oko toga gde će predstava igrati. Lokacija na kojoj se Dom omladine nalazi, kao i ljudi koje on okuplja savršeno odgovaraju ciljnoj grupi našeg projekta, pa se sve nekako složilo prirodno.

Sa Anom Joševski, koja je komponovala muziku za predstavu „Upoznaj mog tatu“, si već ranije sarađivala u bendu Fandango. Da li možeš da nam kažeš nešto više o tome?

Ana i ja smo nerazdvojni partneri u svim muzičkim poduhvatima, to nije samo bend Fandango, već i YouTube duo "Snoop Bunny & Dr G", a ovo je već druga predstava za koju Ana komponuje muziku. Nas dve se savršeno dobro razumemo i brzo dogovaramo, pa je rezultat našeg zajedničkog rada uvek zabavan i odgovara onome što sam ja zamislila kao deo atmosfere predstave.

Izvor: DOB

Dom omladine Beograda i Big Bend RTS počinju intenzivnu saradnju, a na prvom u nizu planiranih koncerata naš najveći džez orkestar nastupiće 17. marta sa specijalnim gostom iz SAD, eminentnim bubnjarem Gregori Hatčinsonom. Koncert će biti održan u Velikoj sali Doma omladine, sa početkom u 20 časova, a cena ulaznice je 400 dinara. Tim povodom razgovarali smo sa Dragoslavom Fredijem Stanisavljevićem, urednikom džez redakcije Muzičke produkcije RTS-a.

Ove godine počinjete intenzivnu saradnju sa Domom omladine Beograda, šta sve planirate u narednim mesecima?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Koncert Big Benda RTS sa gostom Gregorijem Hatčinsonom otvara jedno novo poglavlje u saradnji između Doma omladine Beograda i našeg eminentnog ansambla. Nadamo se da ćemo ubuduće većinu naših koncerata prezentovati publici u Velikoj ili sali Amerikana u Domu omladine Beograda. Planiramo niz muzičkih radionica koje bi bile organizovane od strane inostranih solista koji su gosti Big Benda RTS i Muzičke Produkcije RTS-a kao i inostranih muzičara koji dolaze u organizaciji Doma omladine Beograda. Takođe, solisti iz našeg ansambla bi održavali muzičke radionice za studente sa džez odseka FMU i džez odseka srednje muzičke škole Kornelije Stanković. Big Bend RTS bi nastupao na Beogradskom džez festivalu, kao partner u saradnji sa Domom mladine i inostranim solistima koji nastupaju na našem najznačajnijem džez festivalu.Od izuzetnog značaja bi bilo da sam rad orkestra, svakodnevne probe, 'prenesemo' u prostorije Doma omladine Beograda i polako ostvarujemo saradnju na svakodnevnom nivou.

Big Bend RTS je krenuo izuzetnom uzlaznom putanjom u kvalitetu muziciranja (mišljenje inostranih solista) i mi bi voleli da Dom omladine Begrada bude novi mogući partner na tom putu. Mi smo mišljenja da Dom omladine ima tradiciju, kvalitet poslovanja, konkretnost i estetiku koja je izuzetno bliska nivou na kome se trenutno nalazi naš orkestar.

Na predstojećem nastupu kao vaš gost nastupiće i Gregori Hatčinson, jedan od najpoštovanijih bubnjara današnjice, kako je došlo do saradnje?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Saradnja sa gospodinom Hatčinsonom je sticaj povoljnih okolnosti. Izuzetno je važno da napomenemo činjenicu da Gregori Hatčinson trenutno živi i radi u Evropi i da je samim tim dostupniji u tehničkom smislu. Sa druge strane, naša koncertna aktivnost sa najznačajnijim imenima svetske džez scene donosi nam povoljne kritike i preporučuje nas kod svih inostranih umetnika kao vodeći orkestar u ovom delu Evrope.

Osim džez standarda na repertoaru imate i evergrin i filmsku muziku, kao i dela zasnovana na našem domaćem nasleđu. Da li smatrate da je upravo taj spoj kvalitetnih numera iz različitih žanrova ono što vaš čini jednim od najpoštovanijih i najpopularnijih srpskih orkestara?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Big Bend RTS uvek ima u ponudi različite aktuelne projekte. Trenutno smo u koncertnim aktivnostima vezano za naša dva poslednja kompakt diska 'Duško Gojković & Big Bend RTS – LATIN HAZE' i 'Big Bend RTS – BALKAN SOUL'. Pored ova dva projekta, izdvojili bi i 'Džez u vreme Velikog rata – Srpske i Savezniče pesme aranžirane za Veliki džez orkestar', zatim 'Big Bend RTS – THE BEATLES SONGBOOK', 'Big Bend RTS – Filmska Muzika 20. veka', 'Big Bend RTS – The Funky Music', i naravno neizostavne aranžmane velikana džeza: Sammy Nestico, Quincy Jones, Thad Jones, Tom Kubis, Neal Hefti, Lennie Niehaus, kao i naših domaćih aranžera: Ivan Ilić, Vladimir Nikolov, Vladimir Krnetić, Tihomir Jakšić, Uglješa Novaković.

Pre nekoliko godina je i FMU otvorio džez odsek, koliko smatrate da je to značajno za mlade muzičare i generalno za promociju džez muzike u Srbiji?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Otvaranje džez odseka na FMU u Beogradu je od izuzetnog značaja za muziku, umetnost i kulturu naše zemlje. Uz mnogo tehničkih nedostataka, nerazumevanja, inertnosti i svakojakih i svakodnevnih problema, taj odsek opstaje već treću godinu i bori se svim snagama da postane realnost a ne samo vid eksperimenta. Mislimo da bi višestruka saradnja između Big Benda RTS i Doma omladine Beograda bila od neprocenjive koristi i za džez odsek, jer bi isti imao dobar vetar u leđa i konkretnu pomoć do nekih sigurnijih dana. Važno je naglasiti da džez muzika u Srbiji mora da ima jasan cilj u vidu džez akademije jednog dana i da nije prihvatljivo da se najznačajnija umetnička muzika dvadesetog veka formuliše u našoj zemlji kroz jedan odsek. Sa druge strane, dobro je da je džez muzika krenula da se uči i izučava u visokom školstvu, makar i u obliku odseka pri FMU u Beogradu, ali se ne treba na tome zaustaviti i džez muzika mora da dobije svoje ravnopravno mesto sa svojom 'starijom i sve manje atraktivnom sestrom' klasičnom muzikom, kao što je to slučaj u svim prosvećenim zemljama u svetu.

Da li postoji nešto specifično u programu koji ste pripremili za publiku u Beogradu tokom ove sezone?

Dragoslav Fredi Stanisavljević: Big Bend RTS priprema koncetnu sezonu na godišnjem nivou i mi sada imamo konkretan plan i raspored zaključno sa decembrom 2015. Mogu za sada samo da najavim izuzetne inostrane soliste, festivalske nastupe, pripremu novog kompakt diska i puno trajnih studijskih snimaka. Primera radi, Big Bend RTS je u protekle 4 godine snimio preko 500 minuta profesionalnih trajnih snimaka.

«Ksenija» dotiče mnogo intrigantnih tema kao što su odrastanje, imigracija, ksenofobija i homoseksualizam; suštinski, o čemu biste rekli da je ovaj film?

Panos Kutras: Film počinje kao priča o jednom dečaku koji kreće na put, što se ubrzo pretvara u priču o dva dečaka koji zajedno idu ka nekom cilju; film govori o njihovom odnosu, o stvaranju nekakve veze između njih. To je priča o traganju za identitetom, da, ali je i mnogo više od toga, ovde govorimo o dva dečaka koja je napustio otac, ali koje je napustila i majka, takođe imigrant, koja je napustila svoje snove i time i svoju decu. Oni zapravo treba da nađu jedan drugog i ideja formiranja zajednice je veoma važna.

Zaista, u nekom trenutku se čini kao da oni zapravo prestaju da traže svog oca koji je bio inicijalni razlog za kretanje na put.

Panos Kutras: Da, kao što sam i rekao, priča je o formiranju zajednice i bratskoj ljubavi, otac u nekom trenutku postaje nevažan isto kao što je nevažno da li je stariji brat prošao dalje na takmičenju za zvezdu Grčke – on je pobedio u očima svog brata.

Vaši junaci su imigranti, a jedan od njih je i homoseksualac. Jesu li ovi problemi zaista tako živi i okrutni u Grčkoj? U kojoj meri je situacija loša za manjine?

Panos Kutras: Da, Grčka je veoma zatvorena i homofobična zemlja, naravno da ima homoseksualaca, ali niko se ne usuđuje da govori o tome. Na neki način je to neko licemerno stanje, ali Dani, junak u mom filmu je dvostruka manjina, homoseksualac koji je Albanac, te je njemu kao takvom duplo teže. Međutim, on ne prestaje da se bori i uvek uzvraća udarac, to je njegova najveća vrlina.

Pop reference su izuzetno bitna stvar za ovaj film, između ostalog zec koji istovremeno podseća na film «Doni Darko» kao i na «Alisu u Zemlji čuda», zatim brojne muzičke reference... Mislite li da je za približavanje mladima zgodno priču posmatrati kroz prizmu pop kulture?

Panos Kutras: Verujem da je pop kultura jako važna jer ona povezuje ljude i uopšte nije banalna kao što neki misle. Čini se, dakle, da su te neke stvari trivijalne, recimo televizijski šou u kom sam prvi put video Pati Pravo, ali za mene je on u tom trenutku predstavljao direktnu kulturnu vezu između Grčke, Italije i Albanije. Za mene je pop kultura izuzeno značajan deo svetske kulture i nadam se da je mladima danas pop kultura isto toliko bitna.

Recite nam nešto i o italijanskoj pevačici Pati Pravo koja zauzima najznačajnije mesto među pomenutim pop referencema. Zašto baš ona?

Panos Kutras: Pati Pravo je veoma značajna jer je ona bila neka vrsta uzora za majku dvojice dečaka, tako da na neki način ona oličava ono što je njihova majka želela da bude. Morate imati u vidu da je pre 1991. godine, kada je bila smena režima u Albaniji, tamo bila jedna vrlo zatvorena zajednica u koju ništa nije prelazilo preko granice. Međutim, radio je mogao da pređe ovu barijeru i postoje čitave generacije koje su sedamdesetih i šezdesetih odrastale upravo na italijanskoj pop muzici. U tom smislu verujem da je ovo vrlo dirljivo i znakovito za tu određenu grupu ljudi.

Vaša estetika, donekle napadna, podseća na neke mlade stvaraoce poput Ksavireja Dolana, odnosno, pre bi se reklo da njegova podseća na Vašu jer duže stvarate...

Panos Kutras: (Smeh) Ne znam, čujem to ponekad, ali ja sam gledao samo jedan njegov film! U svakom slučaju, moj način pričanja priče, drečav i šaren, odnosi se zapravo na vizuru Denija u ovom filmu: sve što vidi gledalac vidi iz njegove perspektive i svet je onakav kakav ga on kao adolescent zamišlja.  

Vi ste se školovali u inostranstvu, u Londonu i Parizu, i kao veoma mladi otišli ste iz svoje zemlje. Da li mislite da je ova vrsta «imigrantskog» života presudno uticala na Vaš rad?

Panos Kutras: Apsolutno, u inotranstvu se uvek više nauči. Ja sam bio takozvani deluks imigrant, nisam otišao iz egzistencijalnih razloga, hteo sam da putujem, upoznam ljude i druge kulture, ali sam između ostalog otišao iz Grčke jer sam se tamo osećao nekako potisnuto. Bila je to mala sredina sa nekim lošim stavovima.

U nekom od intervjua ste rekli da ne verujete kako film može da promeni svet, ali «Ksenija» govori o nekim veoma važnim temama koji se tiču upravo savremenog društva. Šta očekujete od Vašeg filma, odnosno od njegove publike?

Panos Kutras: Ja mislim da film, umetnost uopšte, nisu u stanju da promene svet, oni nisu direktan način da se napravi neka promena, mislim, kad izađete iz bioskopa ništa se nije promenilo, zar ne? Ono što film radi i zbog čega je značajan je činjenica da postavlja pitanja i tera na razmišljanje. Svet menjaju pokreti i revolucije, ne umetnost, ali ona može donekle da utiče na takve vrste pobuna, da ih ojača ili možda podstakne. Umetnost pomaže da se neke stvari bolje uoče, ali sama za sebe ne predstavlja medijum koji nešto menja.

Izvor: FEST press

"Budućnost filma je u prošlosti. Ono što smo imali pre blokbastera će se vratiti." Oskarovac Ričard Drajfus (Richard Dreyfuss), gost 43. FEST-a. Drajfus je publici najpoznatiji po kultnim ulogama u filmovima Američki grafiti (American Graffiti) - koji će biti prikazan u okviru programa FEST klasik ,  i Ajkula (Jaws), kao i po Oskarom nagrađenoj ulozi u filmu The goodbye girl. Večeras će mu pred projekciju filma Čovek ptica biti dodeljena nagrada Počasni Beogradski pobednik.

- Danas kada čitate scenarije i razgovarate sa producentima, na osnovu čega pristajete na uloge?

Drajfus: Pristajem zbog novca, i ako je to jedna seksi, neodoljiva, romantična glavna uloga, ali to nisam imao u poslednjih 25 godina.

- Kad se osvrnete na svoju bogatu karijeru, šta se izdvaja kao ključni utisak, šta vas je obeležilo?

Drajfus: Za početak, imao sam jednu ambiciju, a to je da nemam jedan tip uloge ili jednog reditelja s kojim ću sarađivati, nego da imam jedno životno delo koja će oslikavati moje principe i ideale, i to sam i uradio. Gluma je za mene bila ispunjenje jedne vrlo specifične unutrašnje slike o sebi. Imao sam priliku da igram savršenog oca pre nego što sam postao otac, igrao sam najboljeg ljubavnika pre nego što sam postao odličan ljubavnik. To je nešto što mi pruža veliko zadovoljstvo. Takođe, mnogo mi je prijatnije u lovu, u pokušaju da se dokažem, nego da ljudi pretpostavljaju da ja to sve mogu. Godine gladi, pokušavanja da uspem, su me mnogo više ispunjavale nego godine uspeha.

- Danas se često vode polemike oko toga da li su blokbasteri zavladali kinematografijom. Kakva je budućnost umetničkog filma?

Drajfus: Budućnost filma je u prošlosti. Ono što smo imali pre blokbastera će se vratiti. Blokbasteri su određena vrsta distribucije koja preptostavlja da će svi u svakoj kulturi dobro reagovati na film i da će zaraditi mnogo novca. To je zato što su Ajkula i Ratovi zvezda uspeli u tome. Ali pre jedno 4 godine pročitao sam članak u Njujork tajmsu, i autor je rekao da nam ponestaje ideja za filmove koji mogu da utiču na ljude širom sveta, tako da ćemo morati da se vratimo na suštinu koja je činila Američki film- da napravimo film o Kanzasu i molimo se Bogu da će se ljudima u Nigeriji dopasti. To je ključna razlika, ranije se nismo trudili da se dodvorimo svima, samo smo snimali filmove.

- Kritičari izdvajaju film Američki grafiti kao ostvarenje koje je veoma uticalo na kinematografiju. kako vi danas doživljavate taj film?

Drajfus: To nije ključni momenat u mojoj karijeri. To su bila tri filma: The apprenticeship of Duddy Kravitz, Ajkula i Američki grafiti. Ajkula je imala veći uticaj na američki film, mislim, svi se plaše ajkula. Ali Američka kultura je predstavljena celom svetu zahvaljujući filmu Američki grafiti. Sjajna stvar u vezi sa filmom, ili možda čak užasna, je to što film nije umetnička forma, više je kao virus koji je zahvatio sve druge umetničke forme i svi ljudi širom sveta žele samo da snimaju. Niko neće da bude vajar ili slikar ili da pleše, svako ima scenario koji želi da snimi.

- Čini se da danas nema toliko bioskopske publike i da ljudi sve više gledaju filmove na internetu...

Drajfus: Nažalost, nikad više nećete videti film kao što je Lorens od Arabije, više nikad neće praviti zaista velike filmove, praviće filmove pune specijalnih efekata. A ideja da idete u mračnu prostoriju, religiozno, kao u crkvu, gde sedite sa strancima i pogledate u ekran gde vidite hiper-realnost, to će uskoro postati prošlost. A to je užasna stvar jer su filmovi pravljeni za to , da stranci sede zajedno i doživljavaju iskustva ljudske rase. Danas imamo velike ekrane, ali niko ne pravi filmove koji su veliki, epski, i oduzimaju dah.

- Najavljena je vaša uloga u seriji o Berniju Medofu. Televizije sve više ulažu u produkcije, da li vam se čini da time uzimaju jedan deo filmskih priča.

Drajfus: Postoje određene prednosti, na filmu možete d anapravite veliki spektakl koji ne možete na televiziji, ali na televiziji možete da prikažete dužu verziju priče. Obe forme imaju svoje prednosti. Ta serija će biti iz 4 dela, i biće to priča o američkom jevrejinu čije su žrtve bili samo američki jevreji. To je priča koja treba da bude ispričana.

- Bili ste najmlađi glumac koji je osvojio Oskara, šta je za vas značilo to iskustvo?

Drajfus: To je bilo sjajno veče, fantastično veće, ali iz ove perspektive, mislim da je došlo prerano. Ali nekako me je oslobodilo pritiska, jer više nisam morao da govorim „Jednog dana ću osvojiti Oskara“. Osim toga, to je jedno sjajno veče u celom životu punom sjajnih večeri. Godinu nakon moje pobede osvojio sam puno novca kladeći se da ljudi neće moći da pogode ko je prošle godine osvojio Oskara za glavnu mušku ulogu. Sedeo sam ispred ljudi, ja sam bio odgovor, a oni nisu znali. Osvojio sam stvarno mnogo novca jer se ljudi ne sećaju takvih stvari, to je samo prolazni trenutak.

- Čujemo da se starije glumice žale kako nema uloga za njih, da li to važi i za glumce?

Drajfus: Generalno, reditelj raspolaže sa određenim sredstvima. Ranije su to bili priča, zatim sjajan scenario i dobri likovi, a na kraju su bili specijalni efekti, montaža, itd. Sad se to preokrenulo, specijalni efekti su na prvom mestu, priča nije važna, scenario je užasan, a posebno kada pravite film o mehaničkim zverima koji žive na dnu okeana. Sve što se traži od glumaca je da upru prstom i kažu „Pogledajte ono!“. Tako da život glumaca više uopšte nije zanimljiv, a ja vrlo nestrpljivo iščekujem da počnu da prave bolje filmove.

- Da li ste ikad razmišljali da režirate neki film?

Drajfus: Ne, nemam nikakve ambicije da se bavim time. Ja nisam reditelj, jednom sam režirao kratak film i predstavu i bio sam ona vrsta reditelja koje sam uvek mrzeo. Fizički sam pomerao ljude okolo, terao sam ih da imaju mnogo čitajućih proba, nisam imao nikakav osećaj. Ja sam glumac, to je ono što radim najbolje, a svi ostalim glumcima koji pokušaju da se bave režijom želim svu sreću, blago vama. Ja nemam takve ambicije.

Izvor: FEST press