Ljubitelji ritma i kvalitetne muzike i verna publika jedinog bubnjarskog festivala na Balkanu, Drum Dum Festa, i ove godine imaće priliku da bez finansijskih izdataka uživa u majstorijama najboljih bubnjara iz regiona jer, uprkos prepolovljenom budzetu, Festival će i ove godine biti na otvorenom i otvoren za sve koji vole muziku i, kao i do sada, organizatori (UG Muzička komunikacija) će publici ponuditi najbolje što Balkan ima kad su maestri za bubnjevima, ali i ostali muzičari, koji dolaze u njihovoj pratnji, u pitanju.
 
Tako će u dvorištu Šop-Đokićeve kuće Leskovčani i gosti iz drugih gradova, na drugoj festivalskoj večeri, 14.jula, imati prilike da uživaju u majstorijama jednog od najboljih – Dina Milosavljevića iz Skoplja, koji već osamnaest godina nastupa sa Vlatkom Stefanovskim. Sa njim na bini će biti i basista Đole Maksimovski, zajedno sa Stefanovskim, jednom od najvećih zvezda bivše Yu- rock scene i frontmenom grupe Leb i sol, koji je, inače, čest gost Leskovca u poslednjih par godina, i prijatelj našeg grada i ovdašnjih muzičara, tako da će prisna atmosfera, vrhunski kvalitet muziciranja i hitovi uz koje su odrastale generacije biti garancija za izvanredan muzički doživljaj.

U želji da vam bliže predstavimo Dina Milosavljevića, razgovarali smo s njim o njegovim počecima kao i o tome šta sada radi, kako sada doživljava muziku i nastupe i šta možemo očekivati 14.jula kad je njegov nastup u pitanju.

Kada i kako se desio sudbinski susret s bubnjevima?

DINO: Sa bubnjevima se susret dešava negde sa 16-17 godina... Potičem iz muzičke porodice, moj otac je bio poznati pevač, moja sestra ima klasično muzičko obrazovanje, a ja se nešto nisam uklapao u taj standardni muzički školski sistem i krenuo sam da učim pravo u srednjoj i posle na Pravnom fakultetu, ali sam ubrzo digao ruke od toga i posvetio se bubnjevima i muzici koja nije bila klasična. Ustvari su, možda, bubnjevi pronašli mene, nekako spontano, jer umesto da učim, ja sam stalno vrteo palice po rukama, udarao prvo u kante od eurokrema, jastuke i sl, što je, logično, oduševljavalo moje roditelje i naročito komšije, jer smo tada živeli u stanu. Na svu sreću, kada su stigli pravi bubnjevi, već smo se bili preselili u kuću tako da je podrum bio moj prostor, a komšije su tu već bile tolerantnije. I tako smo dva drugara i ja napravili bend i eto... počelo je.

Koja vrsta muzike je bila ta sa kojom si počeo svoje bubnjarsko putovanje?

DINO: Ko zna na šta je to ličilo... mi smo tada slušali Pixies i Police i slične bendove... pa smo ličili verovatno na njihove loše kopije (smeh). A malo kasnije sam počeo da posećujem svirke i upoznajem se sa klupskom scenom u Skoplju, počeo da upoznajem ljude koji su dolazili u klubove, koji su tu svirali, i nekako je sve išlo spontano. Spontano sam se uključio u sve to i prvi ozbiljniji bend koji me  pozvao da sviram sa njima bio je Seth (danas Sethstat). Osim što je to odličan bend, koji je i danas aktivan, druga odlična stvar sa njima je bila da kad sam ih pitao šta ja to treba da sviram oni su mi rekli – sviraj šta hoćeš! Dali su mi potpunu kreativnu slobodu i to je bilo super za mene.

Dakle, i pored toga što nisi imao neko formalno obrazovanje, ti si ipak postao jedan od najboljih bubnjara u Makedoniji, a i šire?

DINO: Uh, hvala, ali ne (smeh). Veliki kompliment, ali ako mene pitate, nije to baš tako.

Tako kažu oni koji su te slušali, i koji su, kao kolege, stručni da to procene.

DINO: Hvala puno klegama, ali nije moje da ja to govorim, a mislim da i nema šanse. (smeh)

Pa ipak, uprkos tvojoj skromnosti, nije slučajno da te za svoj bend izabrao Vlatko Stefanovski.

DINO: Da, eto, tokom vremena ja sam postao vrlo aktivan na sceni ovde, tako da su me zvali mnogi da sarađujemo, i u jednom momentu, negde oko dočeka Nove 2000. god, Vlatko je menjao kompletnu ritam sekciju, i pozvao me njegov menadžer u to vreme, Ivo Jankovski, i pitao me da li bih hteo da sarađujem s Vlatkom... i normalno... (smeh) kako ne bih hteo... i tada je u tu novu ritam sekciju ušao i Đole Maksimovski, isto ultra – aktivan član muzičke scene u Makedoniji, i eto, od tog vremena, skoro osamnaest godina, haramo muzičkom scenom Balkana i šire (smeh)

Da li bi mogao da izdvojiš neke nastupe koji su na tebe ostavili najsnažniji utisak za tih osamnaest godina? Da li ti više prijaju veliki koncerti ili mali, klupski nastupi?

DINO: Uh... mnogo je koncerata i nastupa bilo. Svirali smo i pred 80.000 ljudi i pred stotinak ljudi u klubovima, ali sviranje sa Vlatkom je uvek nešto posebno... on je folder sam za sebe, on je legenda... tu je uvek toliko energije da je potpuno nebitno gde se nastupa. Zaista ovako ad hoc ne bih mogao da izdvojim neki nastup, mada svirati ispred 80 – 100.000 ljudi na velikim scenama jeste neverovatan doživljaj, ali one klupske svirke gde se oseti pojedinačna energija, gde vidiš lica publike, svaku emociju... to je meni ipak nekako bliskije.

Osim nastupa sa Vlatkom Stefanovskim, ti imaš još neke aktivnosti, sa još nekim bendovima, uglavnom džez orjentacije?

DINO: Da, imamo jedan autorski bend, sa Đoletom Maksimovskim, basistom koji takođe svira s Vlatkom, pomenuo sam ga malopre, i Zoranom Kostadinovskim, virtuozom na gitari. Bend se zove Kabadayas (Kabadahije) i nedavno smo izdali drugi album. Da, sviramo neke varijante džeza, tu je ta harmonija, taj pristup, taj jazz touch. Prvi album je bio malo drugačiji, radili smo ga u saradnji sa klarinetistom iz Bitole koji živi u Celju, zove se Goran Bojčevski, i tad smo zalazili malo i u etno zvuk, u kombinaciji sa fusion improvizacijama, a sada je to zvuk koji je bliži klasičnom džezu. To je jedan drugarski bend u kojem svi imamo upliv, gde je sve opušteno, spontano, kreativno...

Nakon svih tih godina sviranja, da li imaš neki svoj omiljeni žanr, nešto u čemu najviše uživaš?

DINO: Pa nije tu stvar u vrsti muzike, u žanru... više je stvar pristupa muzici. Onde gde nema tenzije, gde slobodno pristupaš muziciranju, meni je to najbolje. Uvek  zavisi od toga s kim sviraš, kakva je situacija u bendu, kakvi su odnosi. Dokle god je opušteno i imaš slobodu to daje najbolje rezultate.

Kroz tu prizmu posmatrajući, šta je ono što publika Drum Dum Festa može da očekuje od tvog nastupa, jer ćeš ovog puta ti biti u centru pažnje dok će ostali biti tu da isprate tvoje umeće za bubnjevima?

DINO: Nastupi s Vlatkom su uvek prepuni neke posebne energije, ima tu puno spontanosti, kreativnosti, opuštenosti, tako da znam da će da bude super i zaista jedva čekam taj koncert. Posebno zato što je to bubnjarski festival a naš, ovde... ta priča obično dolazi iz Amerike, eventualno Engleske, i onda imati bubnjarski festival tu, u komšiluku, naš, Balkanski, to je super, to postoji i ja ću tu da nastupam. Znam koja su tu sve imena bila, kakvi sjajni bubnjari, Džoni, Trut, Marko Đorđević... fenomenalno je da ta priča postoji i da se razvija sve više.

Dakle, 14.jula u Leskovcu možemo da očekujemo pravi energetsko - bubnjarski gruv?

DINO: Tako je, gruv sa prilično neparnim pristupima, to je ono što je meni uvek bilo interesantno... Jedva čekam i siguran sam da će da bude super koncert. Pozdrav svima i vidimo se 14.jula u Leskovcu!!!

Izvor: DDF18

Bojana Vunturišević je ozbiljno ime savremene srpske pop scene, sveža ženska snaga na njoj i autorka nekih od najpevljivijih pesama u poslednje vreme. Njen debi album „Daljine“ (Mascom), koji se pojavio krajem prošle godine, s pravom je privukao dosta pažnje publike i kritike zaraznim hitovima, kakvih dugo nije bilo na našem tržištu. Ova mlada dama vrsnog vokala, ali i jedinstvene harizme, koja se manifestuje kroz sada već prepoznatljiv nastup u kome kombinuje lični šarm, nesvakidašnje originalne plesne pokrete i koreografiju koja uvek prati koncertno izvođenje pesama, ne ostavlja nikog ravnodušnim. Veliki koncert u sali Amerikana Doma omladine Beograda, u subotu 19. maja od 21 čas, biće prilika da se i najšira publika uveri u činjenicu da je domaća  scena dobila jedan pravi moderni pop biser.

Opširnije...

Film “Dugo putovanje u rat” reditelja Miloša Škundrića, majstorski dokumentarac snimljen u tradiciji najboljih BBC programa, imaće svetsku premijeru u petak, 30. marta od 21 čas u Velikoj sali Doma omladine Beograda, na 65. Martovskom festivalu. Uzbudljiviji od političkog trilera, napetiji od akcionog filma, ovaj istorijski dokumentarac nam, kroz autentične priče iz prošlosti, pomaže da razumemo zašto je Prvi svetski rat počeo. Miloš Škundrić (1977, Beograd) scenarista, producent i reditelj filma, diplomirao je na katedri za filmsku i TV režiju FDU Beograd. Nagrađivan više puta na Martovskom festivalu za svoje kratke igrane i dokumentarne radove. “Dugo putovanje u rat” je njegov prvi dugometražni bioskopski film. 

Šta Vas je navelo da ispričate priču o uzrocima koji su doveli do početka Prvog svetskog rata?

- Krenuo sam u celu priču još 2012. godine i to kao producent, koji je shvatio da nailazi stogodišnjica početka rata 2014. Onda sam kao scenarista/reditelj, onako štreberski krenuo da kopam po temi i našao neke podatke o kojima nisam imao pojma kao neko ko je završio osnovnu, srednju školu i fakultet i to u zemlji koja je u tom ratu izgubila oko 20% populacije. Istovremeno su izašle i knjige Krisa Klarka, Šona Mekmikina i sličnih, koje odgovornost za do tada najveću katastrofu pripisuju upravo Srbiji. Ne može se dovoljno naglasiti kolika je to glupost, tako da je tu pored fascinacije otkrićem jednog celog novog sveta, proradio i inat.

Po čemu se Vaš film razlikuje od drugih ostvarenja o tematici Velikog rata?

- Ovo je film o uzrocima Prvog svetskog rata, ne o samom ratu. I tema uzroka je za istoričare mnogo značajnija, tako da je tokom ovih 100 godina objavljeno dosta knjiga i tekstova, ali ne i filmova. Od onoga što bi zaličilo na film, autori se uglavnom bave 1914. godinom, da pokažu kako je Gavrilo Princip izazvao svetski rat. Tako da možemo da kažemo da je ovo prvi pravi film o uzrocima Prvog svetskog rata.

I po prvi put imamo okupljene istoričare iz onih zemalja koje su najznačajnije za razumevanje uzroka: Nemačke, Austrije, Francuske, Rusije, Velike Britanije i Srbije. Mene je začudilo da se ranije niko toga nije setio. Nekoliko meseci nakon mog snimanja austrijski ORF je snimio TV emisiju sa nekoliko “mojih” sagovornika. Čak su mi "maznuli" i naslov u engleskoj verziji (“The road to war”) iako je originalno na nemačkom “Put u propast” (Der Weg in den untergang). Iako sam shvatio da izlazimo sa nekoliko godina zakašnjenja ja zbog toga nisam hteo da menjam naslov.

I konačno ovo je pravi dugometražni bioskopski film. Urednici festivala su ga najavili kao napeti istorijski triler. To je upravo bilo ono što sam želeo da napravim i činjenica da je to prepoznato meni kao reditelju veoma imponuje.

Koliko je bilo teško napraviti napet dokumentarni triler sastavljen od razgovora sa istoričarima, animacija starih mapa i arhivskih snimaka?

- Bilo je poprilično teško, jer kao što znamo film kao medij postoji tek od kraja 19. veka. To znači da filmskih materijala iz perioda koji film obrađuje ima užasno malo u poređenju sa npr. vremenom pred Drugi svetski rat ili sada... A ja sam sa tako ograničenim sredstvima želeo da film ima ugođaj bioskopskog, praktično igranog filma. Zato je film tako dugo montiran i u njemu je upotrebljena bezmalo celokupna upotrebljiva filmska arhiva do 1914. a koja se odnosi na pojedine ličnosti, događaje ili lokacije bitne za priču. Zanimljivo je koliko malo ili nimalo filmova zapravo postoji sa npr. Nikolom Pašićem ili nemačkim ili engleskim premijerom, austrijskim ministrima illi generalima. A to su najbitniji likovi u našem filmu. Skoro pola arhive smo morali da kupimo u inostranstvu gde je poprilično skupa, a sredstva osvojena na fondovima smo dobili sa mesecima zakašnjenja – bile su one teške poplave po Srbiji. Sa druge strane i dalje mi deluje neverovatno koliko sam dobru ekipu istoričara uspeo da sakupim i kako smo ih lako organizovali za snimanje u njihovim državama.

Koje je za Vas najveće i najznačajnije saznanje iz istorije do kojeg ste došli radeći na filmu?

- Teško bih mogao da izdvojim neki poseban momenat. Ali mogu da kažem da je ono što me je fasciniralo istoriografija - kako istoričari rekonstruišu prošlost, možda još više zato što sam mrzeo taj predmet u osnovnoj i u gimnaziji... Imao sam prilike da vidim koliko je to naporan, zanimljiv i odgovoran posao na ličnom primeru. Leta 2014, proveo sam desetak dana u političkom arhivu ministarstva spoljnih poslova u Berlinu, gde sam u stvari otišao da fotografišem unapred određena originalna dokumenta. I to sam završio za dva dana. Ostatak vremena proveo sam kopajući po drugim dokumentima i mislim da sam možda pronašao i neke nove, neobjavljene stvari.

Istovremeno, pokušao sam da verifikujem sve informacije koje sam napisao u scenariju (a na osnovu sekundarne, tj. istorijske literature) ili šta su sagovornici izjavili pred kamerom i tu sam uspeo da pronađem direktne dokaze za preko 95%.
"Dugo putovanje u rat" će svetsku premijeru imati na 65. Martovskom festivalu - kakva su Vaša očekivanja u pogledu reakcija publike i kakvi su dalji planovi za život filma?

- Lično mi mnogo znači što će premijera biti baš u okviru Martovskog festivala, jer sam na njemu osvojio prve nagrade kao student. Iako je prošlo dosta godina, tu se i dalje osećam kao kod kuće i vrlo me raduje da vidim da se ovaj festival vratio na ono mesto koje mu oduvek pripada u našoj kinematografiji. Želeo bih da i druge dobre stvari traju toliko u ovoj zemlji, a to je nažalost retko.

Čujem da je potražnja za kartama velika i naravno, imam tremu da ne izneverim interesovanje i očekivanja.

Za sada znamo da će film biti prikazan u okviru festivala “Zlatni Vitez” 2018. a postoji i interesovanje naših bioskopskih distributera (Artvista), iako znamo da dokumentarci nemaju naročito veliku bioskopsku posetu.

RTS je otkupio TV prava i gledaoci će moći da ga vide verovatno u novembru.

Da li pripremate sledeći film?

- Ima nekoliko stvari koje bih voleo da radim u najskorije vreme, a najizvesnije je da će uskoro krenuti snimanje igranog filma pod nazivom “Šifra Vuk”, koji se bavi jednom krajnje neobičnom epizodom iz burne istorije Ratnog vazduhoplovstva i PVO SFRJ.

TREJLER: OVDE
www.martovski.rs

Jedan od najzauzetijih mladih glumaca u ovom trenutku sigurno je Uroš Jovčić. Pričamo sa njim o glumačkom pozivu, lepim uspomenama sa Akademije umetnosti u Beogradu, neprocenjivim reakcijama dece dok igra u pozorištu Boško Buha, velikom iskustvu koje je stekao kao istaknuti član glumačke postave filma (i serije) “Montevideo, Bog te video!” i “Montevideo, vidimo se!”, kao i o projektima na kojima trenutno radi.

Šta je uticalo da upišete glumu? Šta vas najviše privlači kod ovog poziva?

Još kao mali sam voleo da se maskiram, pretvaram da sam neko drugi, snimam filmove sa zamišljenom kamerom i glumcima, recitujem, pa mi je i nekako prirodno došlo da pokušam da se bavim glumom. Kod glume me najviše privlači razmena energije na sceni, istraživanje i proživljavanje nekih drugih života, mogućnost da budete neko drugi i nagrada da usrećujete i zadivljujete ljude oko sebe.

U jednom intervjuu ste izjavili „Kad se mlad glumac nađe u poziciji da bira projekte, onda je uspeo!“. Moramo ovde da kažemo da ste vi već na kraju prve godine Akademije umetnosti u Beogradu, 2009, dobili ulogu u "Đavoljoj varoši" Vladimira Paskaljevića. Dakle, pored talenta, veliki rad i posvećenost su vas doveli u tu poziciju. Šta biste savetovali mladim glumcima koji su na početku studija ili onima koji tek žele da upišu glumu?

Budućim studentima glume i kolegama na početku karijere bih poručio da postave sebi visoke ciljeve i nikako ne odustaju od njih, da se uvek trude da budu bolji i usavršavaju svoje glumačko znanje, da pokušaju da budu orginalni, poštuju i pomažu kolegama i konstruktivno primaju savete.

Koliko je značajno iskustvo da kao mlad glumac na samom početku karijere imate priliku da budete deo velike produkcije kakav je film „Montevideo, vidimo se!“? Šta biste posebno istakli iz ovog iskustva?

„Montevideo“ je za mene iz više razloga jedan od najznačajnijih projekata koji sam imao u svojoj karijeri. Pored velikog glumačkog i životnog iskustva koje sam stekao, posebno bih istakao putovanja na koja smo išli za potrebe snimanja, druženja i prijatelje koje sam stekao za ceo zivot, upoznavanje svoje sadašnje devojke na snimanju drugog dela filma i mogućnost da učim od velikih glumačkih imena, što je privilegija za mladog glumca.

Član ste glumačkog ansabla Pozorišta „Boško Buha“, igrate u nekoliko predstava: u „Uspavanoj lepotici“ ste Mačak, Princ u „Pepeljugi“, Toto u Čarobnjaku iz Oza... Kako izgleda igrati za decu? Opišite nam molim vas neku povratnu reakciju koja vam se posebno urezala u pamćenje.

Jako je lepo igrati predstave za decu. Pogotovo ako im se svidi to što gledaju pa je povratna reakcija iskrena što svakog glumca motiviše da na sceni da što više. Deca su iskrena publika i bez rezerve pokazuju svoja osećanja. Po njihovim reakcijama se najbolje vidi kakav je ritam predstave. Bilo je dosta povratnih reakcija u predstavama u kojima igram ali jednu izdvajam: u publici su bila deca prvog razreda koja su počela da plaču u trenutku kada me je u predstavi „Čarobnjak iz Oza“, u kojem igram psa Tota, zla veštica pretvorila u loptu.

Pored rada u pozorištu, trenutno se emituju i serije „Komšije“ i „Ubice mog oca“ u kojima igrate, navedite nam molim na kojim novim projektima vas možemo videti u bliskoj budućnosti?

Trenutno snimam četvrtu sezonu serije „Komšije“, igram predstavu „Boje šteka“ u Akademiji 28, u svom pozorištu Boško Buha spremam se za početak proba predstave za decu „Robin Hud“ i sa nestrpljenjem iščekujem početak emitovanja mapet emisije za decu „Kukuriku show“.

Kakva sećanja nosite (iz studenstkih dana) sa naše Akademije? Šta smatrate da je najvažnije što ste naučili?
 
Sećanje na studentske dane u meni budi lepe uspomene. Na Akademiji su nas učili timskom radu, upornosti, strpljenju. Najvrednije što sam poneo sa Akademije jeste saznanje da nije važno samo biti dobar glumac već je važno biti dobar čovek.