Srpski film "Nečista krv - greh predaka", u režiji Milutina Petovića, biće prikazan večeras u takmičarskom programu 14. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFE u Leskovcu, od 19 sati u Narodnom pozorištu u Leskovcu, i za tom projekcijom vlada ogromno interesovanje publike, a nakon projekcije uslediće dodela nagrada 14. LIFFE-a i zatvaranje festivala. U susret toj projekciji, šaljemo vam intervju sa rediteljem Milutinom Petrovićem. Leskovačkom premijerom filma "Nečista krv - greh predaka" Milutina Petrovića biće zatvoren 14. Leskovački internacionalni festival filmske režije LIFFE. Ovo ostvarenje, koje puni bioskopske dvorane ne samo u Srbiji već i šire, snimljeno je na osnovu davno izgubljenog scenarija Vojislava Voje Nanovića, koji je adaptirala Milena Marković.


Koliko dugo je u Vama ključala ideja da ekranizujete scenario Voje Nanovića?

Od onog trenutka kada sam pročitao prvu scenu, na prvoj stranici. Dobro, tad je počelo da se krčka, ali nekoliko sati kasnije kada sam završio čitanje svega, tada je baš ključalo.

Prilika da kao reditelj snimate ovakav film dešava se, kao što ste i ranije govorili, jednom ili nijednom u životu. Da li Vam je ova prilika zbog toga bila i opterećenje ili ipak samo uživanje?

Naravno uživao sam. Prilike se nekome dese, nekome ne, ali nema nikog ko takvu priliku ne priželjkuje. Zahvalan sam nebesima što mi se ovo desilo.

Šta Vam je kao reditelju bilo dragoceno u radu na filmu "Nečista krv - greh predaka"?

Rad sa A klasom profesionalaca. Inače sam veliki poklonik demokratizacije bavljenja filmom i uživam u činjenici da je danas na primer svako fotograf, a svaki mobilni telefon kamera nekog dokumentariste. Veselim se i radujem estetici koja je posledica te tehnološke revolucije. Uostalom sa Sašom (Radojevićem) i Jelenom (Marković) potpisnik sam neformalnog manifesta garažnog filma. Ipak rad sa vrhunskim autorima i saradnicima je izuzetno iskustvo. Negde čak i lagodno. Ili da vam ovako kažem - sviram na "epifon" gitari od 200 evra napravljenoj u Indoneziji i obožavam tu gitaru. Ali kada bi mi neko dao "gibson" iz šezdesetih od brazilske ruže ne bih imao baš mnogo zamerki.

Kako komentarišete veliku bioskopsku gledanost filma?

Znate, u vreme kada sam ja formiran, bioskopa je bilo neuporedivo više, a "velika gledanost" se merila milonima prodatih karata. Postojali su tapkaroši koji su prodavali karte po skupljoj ceni, zato što su ove na blagajni bile rasprodate. Svaka varošica je imala bioskop, a unutra su se grickale semenke, a ne kokice, što znači da su bioskopi živeli od prodatih karata, a ne od prodate coca-cole. Tako da sam ja u stvari veoma nezadovoljan stanjem u kome je publika u mom gradu i u mojoj zemlji. To je jedan od grehova predaka. I to onih koji su još uvek među nama. I voze skupe automobile.

Leskovački festival filmske režije okupio je neke od najuglednijih reditelja iz regiona. Kakvo je vaše mišljenje o regionalnoj kinematografiji danas?

Uglavnom sam veoma, veoma kritičan prema "mojima". Možda je to samo posledica mog karaktera, neki endemski oblik dorćolskog pogleda na svet. A može biti da je realna slika, da se pred našim očima dešava regresija ukusa, svetonazora i umetnosti filma uopšte. U svakom slučaju nisam od onih koji čestitaju na premijerama i imaju onu žvaku: "Čestitam serdare, jako je teško snimiti film, veliki je uspeh što ste film uopšte snimili". Lestvica postavljena na visinama "Tragača" Džona Forda i meni su sve visine ispod toga neki vašarski igrokazi.

Jelena Knežević

Slovenački reditelj Vinko Moderndorfer vratio se na Leskovački internacionalni festival filmske režije sa novim filmom "Zastoj" (u takmičarkom programu 14. LIFFE prikazuje se 20. septembra od 21 sat u bioskopu Leskovačkog kulturnog centra), prisećajući se važnih filmskih lekcija koje je dobio od profesora, reditelja Živojina Žike Pavlovića.


"Zastoj" se prikazuje na LIFFE-u i ovde ne učestvujete prvi put. Šta za Vas znači ovaj festival koji vrednuje i slavi filmsku režiju?

LIFFE Internacionalni festival filmske režije u Leskovcu je, koliko ja znam, jedini festival posvećen režiji. Na kojim su u prvom planu filmski reditelji, što smatram veoma dobrim. Pre svega, nagrada nosi ime pravog velikana filmske režije, pisca i reditelja Živojina Pavlovića, kojeg sam upoznao još kao student. Gospodin Pavlović je u Sloveniji režirao film "Doviđenja u sledećem ratu", gde sam učestvovao kao peti asistent student; bio sam zadužen za kolege glumce i za film smo pripremili scenu partizanskog pozorišta, koja je u drugom ili čak trećem planu pomagala u stvaranju atmosfere sekvence. Tada sam upoznao Živojina, koji je bio ljubazan prema nama studentima, čak pun poštovanja i nikako pokroviteljski. Za svakog od nas, a imali smo tada 21 godinu, nalazio je vreme. Usidrio se duboko u moje srce. Možda sam baš zbog njega još više zavoleo film. Kada sam na vašem festivalu osvojio nagradu za režiju koja nosi njegovo ime, učinilo mi se da sam tek tada postao reditelj.

Glavna ideja "Zastoja" i suština jeste empatija? Šta Vas je nateralo da se bavite tom temom?

Nažalost, već́ neko vreme živimo u svetu koji je svet mržnje, egoizma, ksenofobije i drugih vrsta neprijateljskih komunikacija među ljudima. Još od pada socijalizma, koji, naravno, nipošto nije bio besprekoran, kad su zavladali različiti nacionalizmi, a pre svega kapitalizam u svom najbrutalnijem i najnemilosrdnijem obliku, mi ljudi smo postali užasno sebični. Empatija, osećaj za bol drugog, osećaj za drugog uopšte, pao je čim je svet postao globalno trgovačko središte. Vrednosti su pale, postale su roba. Ljudi vide samo sebe i svoju korist. Dugo mi se činilo da moram da govorim o empatiji u svom stvaralaštvu. Bez empatije, đavo će odneti svet. U stvari, već́ ga uzima. Naravno, najveća empatija je moguća kada je pred nama pitanje života i smrti. Svaki život je važan. Svako ljudsko biće je važno. Toga moramo biti svesni kao pojedinci i kao ljudsko društvo. Empatija će spasiti svet. Spasiće ga ljudi, a ne političari. Ovo je takođe priča našega filma "Zastoj".

Vaše junake, sa različitih društvenih lestvica, smestili ste u surovi kapitalizam. Ima li nam spasa u takvom društvu? Vidite li svetlo na kraju tunela?

Uvek postoji rešenje. Moraćemo da ga pronađemo, ili nas više neće biti. Lično vidim rešenje za svet u pojedincu. A umetnost razumem kao sredstvo uticaja na pojedinca. Više pojedinaca može mnogo toga da promeni. Moramo biti svesni da je kapitalizam egoizam najgore vrste. Kapitalizam je u stvari bez osećaja, bez emocija. Umetnost koju proizvodi kapitalizam je umetnost namenjena zabavi. I to nekritičnoj, jeftinoj zabavi. U stvari, kapitalizam kakav danas živimo uopšte ne poznaje umetnost. Stoga i izbegava samu reč umetnost, radije koristi reč kultura, koja je mnogo šira. Kapitalizam proizvodi praznu zabavu, koja istrošenim radnicima stvara samo utisak kulture, u obliku takozvane industrije zabave TV serija, glupih komedijaških emisija. Nešto što konzumiramo uveče kad se umorni vratimo sa dvanaestočasovnog radnog dana i tržnih centara, a zatim sedimo ispred televizora, gde nam prikazuju jeftin smeh i jeftine filmove sa srećnim krajem koji nas ubeđuju da je život težak, ali lep. Mislim da se umetnošću moramo boriti protiv toga. Mislim da moramo da stvaramo filmove koji žele nešto da kažu, koji su kritični prema svetu, koji su zahtevni i ne lažu. To je rešenje.

Film ste realizovali u koprodukciji sa srpskim partnerom "Delirijum filmsom" i to nije vaša prva saradnja. Čini se da se dobro razumete sa Biljanom Prvanović i Srđanom Dragojevićem. Jesu li koprodukcije danas neminovnost?

Bojim se da je danas (barem u Sloveniji) vrlo teško napraviti pristojan i profesionalan film bez koprodukcijskog novca. Tako da sam lično veoma zahvalan Biljani i Srđanu, kao i koproducentima iz Makedonije što smo uspeli da snimimo naš "Zastoj" uz njihovu pomoć́. Međutim, moram reći da u slovenačkoj filmskoj produkciji trenutno vlada zastoj. Imamo vladu koja mrzi film. Koja u stvari želi da ga uništi, jer je filmska umetnost kritična baš prema takvoj vlasti kakva nam vlada u Sloveniji u ovom trenutku. Film razumem kao umetničko sredstvo borbe protiv fašizma.

LIFFE ove godine pokreće pitanja autorstva u kinematografiji i isplaćivanja naknada autorima - rediteljima - za prikazivanje njihovih filmova na kablovskim kanalima, televizijama i drugim platformama. Kako je to regulisano u Sloveniji?

Kablovska retransmisija i privatno kopiranje je po zakonu obavezno kolektivno upravljanje, za koje kod nas ima dozvolu kolektivna organizacija AIPA, osnovana 2010. godine, koja prikupljena sredstva odnosno naknade razdeli autorima, producentima i glumcima. EU je inače usvojila tzv direktive i za regulisanje internetskih platformi, koje bi već trebalo da se primenjuju u Sloveniji do juna ove godine, ali još uvek nisu, kao ni u većini evropskih zemalja.


Film "Oaza", u režiji Ivana Ikića, srpski kandidat za Oskara, biće prikazan večeras u takmičarskom programu 14. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFE u Leskovcu, od 19 sati u Narodnom pozorištu u Leskovcu.
U susret toj projekciji, šaljemo vam intervju sa rediteljem Ivanom Ikićem. Pobednik LIFFE festivala 2015. sa filmom "Vavari", reditelj Ivan Ikić dolazu na 14. Leskovački internacionalni festival filmske režije sa filmom "Oaza" (na programu 19. septembra od 19 sati u Narodnom pozorištu u Leskovcu), koji je srpski kandidat za nominaciju za nagradu Američke filmske akademije.


Kako ste primili vest da je "Oaza" srpski kandidat za Oskara? Koliko Vam to znači kao autoru?

Nisam očekivao takvu odluku i odluka komisije me je prilično iznenadila. Obzirom na sve kontraverze koje poslednje dve decenije prate ovaj izbor odluka da "Oaza" bude kandidat naše zemlje deluje prilično neverovatno, čak i nama koji smo je stvarali. Toliko je nevorovatno da je zbunilo i same medije koji su do sada uvek sa fanfarama pratili kandidate. Ovaj put nastao je muk a vest o kandidaturi je u novinama bila kraća od prosečne umrlice. Mene iskreno raduje ako je ovo početak diskontinuiteta i jedna nova šansa za naš film da se jednim ozbiljnijim pristupom uključimo u trku za Oskara i redefinišemo šta od te trke želimo, pošto put kojim smo do sada išli evidentno nije dao nikakve rezultate.

Šta vas očekuje sada po pitanju promocije filma za članove Akademije?

To u ovom trenutku još uvek ne znam. To će zavisiti od sredstava kojima raspolažemo.

Film se prikazuje na LIFFE festivalu u Leskovcu koji vrednuje režiju. Je li vam utoliko draže učešće na LIFFE-u i šta ovaj festival predstavlja za vas?

Moj prethodni film "Varvari" je pobedio na festivalu 2015. i ja tada na žalost nisam bio u Leskovcu, tako da je ove godine prilika da se nadoknadi propušteno.

Jeste li namerno "Oazu" stvarali kao film o slobodi i kako je ta ideja sazrevala?

Ideja slobode se nužno nameće u filmu u kome junaci žive u jednom zatvorenom, gotovo logosrskom sistemu. Ona je čak i opasnost jer u tom kontekstu može da bude veoma suviše očigledna autorska ideja. U filmu sam tražio način kako ona kroz sitne pukotine u sistemu uspeva da izađe na površinu u jednom veoma iskrenom i bolnom obliku.

"Oaza" je film i o onome što skrivamo - emocijama koje bujaju, a koje potiskujemo eliminišemo danas. Vaš film je u tom smislu otrežnjujući?

Moja ideja je bila da gledalac makar tokom trajanja filma uđe u svet mojih junaka i proživi sa njima to vreme glajući na svet iz njihove perspektive. Onoliko koliko dopustite da vas film uvuče u sebe, toliko je snažna emotivna katarza kada se film završi. Ovo je film koji svakako ostavlja posledice na gledaoce i te posledice uopšte ne prolaze brzo i lako i uopšte nije bezbolno na kraju.

"OAZA" nije tipičan projekat, na ivici je eksperimenta. Kako ste se snalazili u tim nesigurnim vodama?

Ta nesigurnost i neizvesnost je ono što mene u rediteljskom smislu motiviše. Mislim da film nastaje u tom našem suočavanju sa napoznatim u trenutku kada svaki plan propadne i kada sve ono što smo mislili da kontrolišemo postane sasvim van naše kontrole. U toj situaciji se najbolje snalazim. To je moj prostor kojim najbolje vladam. Tu počinje režija.

U rediteljskom pristupa šta vam je bilo najvažnije tokom snimanja?

Najvažnije je bilo očuvati kontinuitet. Film se svakodnevno raspada pred vama na snimanju i vi kao reditelj pokušavate na sve načine da vratite u okvire vaše zamisli.

FOTO: Sense Production

Nakon nagrade za film "72 dana", zatim priznanja za najboljeg producenta za ostvarenje "Oslobođenje Skoplja" i učešča u festivalskom žiriju, hrvatski reditelj Danilo Šerbedžija je ponovo na LIFFE-u sa filmom "Tereza 37". Reč je o punokrvnoj, crnohumornoj drami koja govori o ličnoj borbi žene u patrijarhalnom društvu, o osvajanjima intimnih sloboda i dolasku do sopstvene istine, vrlo važnim temama za ove naše prostore.


"Tereza37" je film koji u fokus stavlja 37-godišnju ženu, koja pokušava da ostane u drugom stanju, i sve izazove sa kojim se ona suočava u jednoj malograđanskoj sredini, koja je u filmu u Dalmaciji, ali mogla bi biti bilo gde na ovim našim balkanskim prostorima. Šta Vam je kao reditelju bilo najlepše, a šta najteže u radu na ovom filmu?

Kao i na svakom filmu, fokus reditelja je na svemu, od glume, kamere, scenografije, zvuka... Reditelj je poput dirigenta koji sve to uštimava, daje ritam, ukus i miris. "Tereza 37" je moj najzreliji film. Dugo smo ga pripremali, imao sam vremena da sa Lanom Barić, scenaristkinjom i glavnom glumicom, dobro pripremim scenario, da osmislim kadrove s Mirkom Pivčevićem i da sve to izvežbam sa divnim glumcima kojima sam raspolagao. Najlepše je upravo sve to što sam nabrojao. Rad s talentovanim i pravim profesionalcima. Najteže je sigurno bilo pristati ponekad na kompromis, a taj trenutak, verujte mi, dođe svakom redatelju. Umeće režije je znati na vreme odustati od nemogućeg i naći jednako kvalitetno rešenje.

Porodični odnosi su tako jasno prikazani, da na trenutke imate utisak da gledate dokumentarni film. Kako biste opisali žene, a kako muškarce iz "Tereze 37"?

Hvala na komplimentu. Zaista smo se trudili da prikažemo te odnose što tačnije. Hteli smo, kao u životu, da svi likovi imaju vrline i mane. Svi mi smo donekle slični, krvavi ispod kože, krivi, tvrdoglavi, svadljivi, nežni, nemogući i najbolji na svetu. I žene i muškarci iz "Tereze" smo svi mi. Niko ne iskače nekom genijalnošću niti herojstvom. Tereza mi ponekad jako ide na živce, njen karakter. Namerno smo je prikazali nesavršenom. Tako i ostale likove. Od brbljive i površne, ali brižne sestre do roditelja koji pomalo podcenjivački gledaju na Terezu, ali opet sa mnogo ljubavi.

Film je odlično prošao na Festivalima, a u bioskopskoj distribuciji?

Nažalost i festivali i bioskopi su taoci ove lude krizne virusne situacije kojoj se ne vidi kraj. Iako su sve grane industrije osim farmaceutske propatile, filmska industrija je posebno pogođena. Prvo, otežano je samo stvaranje filmova zbog raznih ograničenja, zatim je jako razređena mreža festivala koji se održavaju i na kraju je itekako otežana i distribucija. Bioskopi malo rade, malo ne rade, ljudi se boje otići u zatvorene prostore, a letnjih bioskopa je sve manje. Teško je prihvatiti da nakon što stvaraš film sedam godina, na kraju ga ne možeš plasirati onako kako on zaslužuje.

Leskovački internacionalni festival filmske režije, okuplja autore iz regiona, koji će iskoristiti priliku i da u okviru Skupštine reditelja razgovaraju o izazovima autorstva danas. Koji su to izazovi po Vašem mišljenju i kako ocenjujete filmsko autorstvo u regionu?

Mislim da je odlična stvar što organizatori uvek pozivaju reditelje iz regiona na festival. Ti razgovori i razmene iskustava su veoma bitne. Pogotovo kad govorimo o autorskim pravima, o izmenama zakona, usklađivanju istih s EU direktivom, i o položaju autora. I dalje se na naknadu za autorska prava u našem regionu često gleda kao na namet, što je izuzetno pogrešno. Zatim, veliki problem je nepostojanje standardizovanog rediteljskog ugovora. Reditelji su često u poziciji uzmi ili ostavi, pa na kraju uvek, na uštrb sebe idu ka lošijoj odluci, a sve zbog ljubavi prema umetnosti. Pristaju na uslove koji su često daleko ispod nivoa. Vrlo je bitno da se ujedinimo što više, da se cehovski pomažemo, na kraju, spaja nas zajednička baština, baze filmova su vrlo isprepletene međusobno, ne samo filmovi pre devedesete nego i noviji, koji bez koprodukcija ne bi ni nastali. Uz sve te probleme i uz veoma skromne budžete moram reći da imamo sjajnih filmova i autora u regionu. Svake godine me oduševi nekoliko filmova. Verujem da ćemo tako i nastaviti.

Jelena Knežević

<<  Septembar 2021  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
  
   

Putopisi, Intervjui..