U utorak 10.10. od 19h u DKSG, mala sala. Erika su odgajali baba i deda. Da oni nisu „mama i tata" saznao je kad je imao 5 godina. U devetoj je sreo biološku majku, bila je ravnodušna prema njemu. Poslednji pokušaj da joj se približi napravio je u 17oj. Katastrofa je zacementirala osećaj usamljenosti i odbačenosti. Klepton je našao ponos i hrabrost u bluzu, za njega je tu uvek „jedan čovek protiv celog sveta", svira da ublaži bol. Prve poklonike je stekao kao solo gitarista The Yardbirds, dolazili su na nastupe samo zbog njega. Grupa se okrenula popu, a Erik je to doživeo kao izdaju bluza i smesta prešao kod Džona Mejla.

Uz majstora je našao svoj zvuk, čuveni vibrato,
a na zidovima kuća su se pojavili grafiti „Klepton je Bog".
Bluzbrejkerse je napustio da bi osnovao vlastiti bend, po ugledu na trio Badija Gaja.
Kako su se pitali i Džek Brus i Džindžer Bejker, Cream je svirao i bluz i rok i pop,
a temeljni princip na nastupima beše improvizacija.
U ovoj velikoj grupi Klepton se afirimisao i kao pevač i kao kompozitor.
Kada se grupa raspala, formirao je Blind Faith;
na jednom albumu te supergrupe potpisao je Presence of the Lord,
svoju najbolju do tada i u soloima ponovo našao konciznost.
To je promaklo kritičarima, koji su „pokopali" Blind Faith kao primer zastranjivanja roka.
Tako je Erik, posle svega što je uradio tokom šezdesetih,
u sedmu deceniju prošlog veka ušao još nestabilniji i nesrećniji nego pre slave.