Odlukom petočlanog žirija Beogradskog festivala igre i kompanije Vip mobile, prestižna nagrada „Vip poziva“ pripala je Branislavu Henselmanu, izvršnom direktoru Baleta BC iz Vankuvera i predsedniku Kanadske asocijacije baletskih kompanija. Henselman će se sa BaletomBC iz Vankuvera, po prvi put predstaviti domaćoj publici 24. marta, na otvaranju 14. izdanja Beogradskog festivala igre, kada će mu i biti uručeno ovo priznanje. Sedmu godinu zaredom nagrada „Vip poziva“promoviše rad istaknutih baletskih umetnika sa naših prostora, koji su svojim raskošnim talentom već osvojili srca ljubitelja svetske plesne scene. Kompanija Vip mobile i Beogradski festival igre dodeljuju ovu nagradu sa ciljem da domaćoj publici približe umetničku igru kroz njene najsavremenije domete, dok istovremeno odaju priznanje domaćim plesnim stvaraocima koji afirmišu našu baletsku umetnost i van granica Srbije. Branislav Henselman, ovogodišnji laureat priznanja „Vip poziva“ je svakako jedan od njih.

Beograđanin Branislav Henselman, svoje prvo baletsko obrazovanje stekao je u Minhenu, odakle nastavlja školovanje u čuvenoj Rambert školi baleta i savremene igre u Londonu. Diplomu magistra lepih umetnosti stiče na Univerzitetu u Njujorku, nakon čega postaje umetnički kurator za Koreografski institut Njujork Siti baleta. Njegovo interesovanje i želja da što više doprinese zajednici vodi ga na mesto šefa programa i studija nacionalne plesne organizacije Dance East. Član je DAAD - nemačke akademske razmene i saradnik dekana Univerziteta u Njujorku, kao i nosilac titule uspešnog preduzetnika Vankuvera za 2014. godinu, među poslovnim ljudima mlađim od 40 godina. Nakon ispunjenja svog mandata izvršnog producenta u Kompaniji Majkla Klarka u Londonu, gde je producirao i putovao širom sveta sa brojnim pozorišnim radovima visokog profila i muzejskim instalacijama, Henselman se pridružio Baletu BC iz Vankuvera.

Vip mobile i Beogradski festival igre uspešno sarađuju već dugi niz godina kroz projekte kao što su nagrada „Vip poziva“, novinarska nagrada „Vip iskorak“, projekat za najmlađe „Vip talenti“, ali i kroz podršku Nacionalnoj fondaciji za igru, i kontinuirano doprinose popularizaciji umetničke igre i razvoju domaće baletske publike.
Četrnaesto izdanje Beogradskog festivala igre pod sloganom „Velika igra” biće održano od 24. marta do 11. aprila 2017. godine, u Beogradu i Novom Sadu.

Pre 25 god ste otišli iz Srbije u svet. Šta se dogodilo do sada? Koji gradovi i kompanije su obeležili vašu životnu karijeru od odlaska iz Beograda?
 
Otišao sam veoma mlad iz Srbije. U vreme kada sam živeo u Beogradu, uglavnom su me zanimale knjige, i želeo sam da postanem bibliotekar. Bilo je određene utehe u ideji da se okružim knjigama, i do današnjeg dana, knjige koje sam sakupio i dobijao su moje najveće blago. Iako sam sve vreme igrao, moja prva profesionalna težnja je bila da postanem naučnik, i tako, pre konačne odluke da krenem na konzervatorijum, studirao sam matematiku i biologiju u Minhenu, gde sam išao i u srednju školu. Na neki način, taj bibliotekar iz detinjstva i naučnik iz mladosti i dalje utiču na moje razmišljanje i moj pristup radu.
 
Kada ste ipak shvatili da je igra ono čime ćete se baviti?
 
Kada mi je ponuđeno mesto u londonskoj Rambert školi, jednom od najprestižnijih konzervatorijuma u Evropi pod tutorstvom čuvenog baletskog pedagoga Ričarda Glastona, apsolutno nisam mogao da odbijem. Po diplomiranju, igra me je odvela ponovo u Minhen, a zatim u Njujork, gde sam imao sreću da se sretnem, radim i učim od nekih od najplodnijih umetnika i istinskih prosvetitelja u mojoj oblasti, uključujući i Mersa Kaningema. Zapravo, sve vreme me je pratila sreća!  Počeo sam da studiram u Njujorku, i to paralelno igru i biznis. To me je vodilo do mog posla u Njujork Siti Baletu, najvećoj baletskoj organizaciji Severne Amerike. Koreografski institut Njujork Siti Baleta, gde sam radio kao umetnički kurator, je takođe, i mesto gde sam upoznao Emili Molnar, umetničku direktorku Baleta BC. Moje interesovanje za mogucnosti drustva i obrazovanje, učinilo je da prihvatim mesto Šefa edukativnih programa i programskih aktivnosti zajednice DanceEast u Engleskoj, gde sam bio supervizor svih projekata u vezi sa igrom na celom istoku Engleske. Nakon toga, sam se pridružio Kompaniji Majkla Klarka u Londonu, kao izvršni producent. Tamo sam inicirao, producirao i organizovao turneje brojnih celovečernjih radova visokog profila, u teatrima i muzejima širom sveta.
 
A kako ste stigli u Kanadu?
 
Na jednom prijemu u Donjem domu Parlamenta u Londonu, 2012. godine, ponovo sam sreo Emili Molnar.  Pričali smo o Baletu BC. Započeo sam saradnju sa ovom vankuverskom kompanijom kao njen izvršni direktor, već u julu te iste godine.
 
Ove godine na 14.  Beogradskom festivaluigrepredstavićete se srpskoj publici.Da li ste uzbuđeni zbog toga?
 
Strahovito uzbuđen!
 
Šta Vasa trupa donosi u Beograd ? Šta nas očekuje?
 
Balet BC je kompanija zajedničkog interesa, neverovatno talentovanih pojedinaca – naših umetnika, službenika i članova Upravnog odbora iz Kanade i ostatka sveta – svih posvećenih baletu i igri danas. Kompanija je otelotvorenje svega što me je zanimalo tokom moje karijere, najpre kao igrača, a kasnije i kao kuratora i direktora; a uvek je sve bilo zasnovano na opstanku inovacije u umetnosti. Trupa kombinuje klasični integritet sa savremenim senzibilitetom. Naš rad se zasniva na strogosti i umetnosti klasičnog baleta, a ipak se fokusira i naglašava inovaciju i trenutak koji pripada 21. veku. Radovi koje ćemo prikazati na samom otvaranju 14. Beogradskog festivala igre, odnosno koreografkinje Kristal Pajt i Šaron Ejal, potvrđuju neverovatnu raznolikost umetnika Baleta BC, dok zatvaraju publiku u magični, poetični svet suštine ljudskog izraza, koji obe umetnice mogu da uhvate na tako veličanstveni način.
 
Šta mislite o nagradi Vip poziva?
 
Moj privatni i profesionalni život su toliko isprepletani, međusobno povezani i paralelni, da je teško povući granicu između njih. Posvetio sam se umetnosti, i ako je, u najboljem slučaju, umetnost odraz društva na širem planu, onda je jasno zašto je važno stalno opipavati puls svemu što je savremeno. Zaista, postoji ogroman osećaj ponosa, koji dolazi iz duboko ukorenjene, zajedničke kulture. Dok su na Beogradskom festivalu igre predstavljeni neki od najistaknutijih umetnika i plesnih kompanija, podjednako je važno da se prizna rad, strast i posvećenost toliko pojedinaca koji čine mogućim ono što mi radimo. Samo u posebnim trenucima zastanemo, napravimo pauzu u našem neumornom maršu napred, i pogledamo sve što je urađeno – i još važnije, ono što tek treba da bude urađeno. Nagrada Vip poziva je jedna od retkih, dragocenih mogućnosti koja, po svojoj čistoj prirodi, može da nas natera da zastanemo, napravimo pauzu i razmislimo.
 
Da li Vas je iznenadila vest da steupravo Vi njen laureat za 2016. godinu?
 
Umetnost igra suštinsku ulogu u oživljavanju naše zajednice, čineći je životnom i kreativnom. Ona neguje dijalog i toleranciju, ekonomski razvoj, ohrabruje turizam i kreira osećaj identiteta u okviru našeg globalnog, multi-kulturalnog okruženja koje se neprekidno razvija. Ovaj dijalog i društvena interakcija je u srcu svake saradnje – i svake saradnje koju Balet BC podržava. I kao sa svakom saradnjom, zahteva uključivanje mnogih, kako bi postigla uzvišeno i kako bi se uzvratila na smisleni način. Bio sam neverovatno dirnut i počastvovan kada sam saznao da sam laureat za 2017 godinu, jer za mene je sve uvek bilo zasnovano na kolektivnom radu, i da bi pogurali neku kompaniju unapred, i otkrili sav njen potencijal, potrebna je neverovatna količina energije mnogih posvećenih pojedinaca. Tako, kada me je Aja Jung pozvala da popričamo o nagradi, bio sam siguran da je htela da se konsultuje oko mogućih kandidata iz celog sveta, za nagradu. Zapravo sam počeo da joj izlistavam imena, i čak i kada me je prekinula, da me obavesti da zapravo misli na mene, i dalje nisam skroz shvatio da je govorila o nagradi i meni. Sve do sledećeg dana, kada sam se probudio, novosti nisu doprle do mene. Tako da je malo reći da sam bio iznenađen!
 
Šta bi poručili publici koja vas poznaje ,ali i onima koji bi trebalo da dođu i pogledaju nešto od festivalskog programa?
 
Rečima čuvene Marte Grem: “Postoji vitalnost, životna sila, energija, oživljavanje koje se kroz vas prevodi u akciju, i zbog toga što ste vi jedni jedini svih vremena, ovaj izraz je jedinstven. I ukoliko ga zaustavite, nikada više neće postojati ni kroz jedan drugi medij, i biće izgubljen. Svet ga neće imati. Nije vaša stvar da određujete koliko je dobar, ili koliko vredan, ili kakav je u poređenju sa drugim izrazima. Vaš zadatak je da ga čuvate za sebe, jasno i direktno, da držite kanal otvorenim. Ne morate čak ni da verujete u sebe ili svoj rad. Treba da ostanete otvoreni i svesni… Ne postoji apsolutno zadovoljstvo, u bilo kom vremenu. Postoji samo čudno, božansko zadovoljstvo, blagosloveni nemir, koji nas tera da korčamo, i čini nas življim od drugih.”  Veoma smo srećni što je Aja Jung uspela da stvori jedan od najuticjnijih, zaista uzvišenih kulturnih događaja na svetu. Beograd je jako srećan što ima BFI, i što slavi njegovo 14. izdanje naredne godine. Tako da ne oklevajte, krenite – ne, potrčite!  Da, pogledate SVAKU predstavu ovogodišnjeg programa Beogradskog festival igre. Što više vidite, više ćete razumeti, a što više razumete, više živi ćete biti.
 
Šta Vas vezuje za Beogradski festival igre?
 
I Beogradski festival igre i Balet BC su uspeli da se učvrste kao dve najinovativnije, dinamične i poštovane organizacije izvođačkih umentosti na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Za mene, duboke veze sa festivalom dolaze iz zajedničkog pragmatičnog pristupa izvrsnosti u igri, rezultujući kulturnom demokratijom i društvenim – i dalje – ekonomskim razvojem i održivošću, poput svetionika dobre prakse i primera na koji način umetnost i uloga umetnika u društvu može da evoluira.
 
Koliko poznajete baletsku scenu u Srbiji danas? Kako posmatrate baletsku scenu u Srbiji? Sta se promenilo od Vaseg odlaska do sada?
 
Balet, i savremena igra u Srbiji – i na Balkanu -  su, čini se, pod velikom senkom gorostasa današnje umetnosti, kao što je Marina Abramović, a zatim i potpuno nove generacije umetnika iz regiona. Nakon post-modernizma izgleda da postoji praznina u informacijama i razmeni ideja. Pitam se da li je u pitanju samo marketing, ili je ipak nedostatak obrazovanja u savremenoj igri i baletu doveo do stvarnog nedostatka koreografa i izvođača, koji se mogu takmičiti na međunarodnim scenama. Postalo je očigledno da je veoma malo nas koji radimo u oblasti igre širom sveta danas, za razliku od onoga kako je bilo nekad, kada je Beograd je bio jedan od najvećih rasadnika talenata... Jako se radujem da vidim da se ovaj trend menja, i nadam se da ću biti deo te promene.
 
 
 
 
 
 
 
 

U subotu, 10. decembra u 19 časova u okviru osmog Merlinka festivala biće prikazan austrijski dokumentarac „Braća noći“ u režiji Patrica Chihe. Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, a dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film na Međunarodnom filmskom festivalu u Kuritibi – Brazil. Film prati grupu mladih bugarskih Roma koji su došli u Austriju tragajući za slobodom i brzim novcem. Oni prodaju svoja tela kao da je to sve što imaju i novac šalju svojim ženama i porodicama u Bugarsku. Reditelj Patric Chiha predstaviće film na Merlinka festivalu i odgovarati na pitanja publike nakon projekcije. On je rođen u Austriji 1975. godine, a trenutno živi u Parizu. Prvi kratki film snimio je 2001. godine, a njegov prvi igrani film „Domaine“ iz 2009. godine premijerno je prikazan na Biennalu u Veneciji. Najveći uspeh doživeo je s filmom „Boys Like Us“ koji je imao i bioskopsku distribuciju.

Mladići koji su glavna tema filma „Braća noći“ su heteroseksualci, mnogi od njih su oženjeni, ali zarađuju bavljenjem prostitucijom u Beču. Ovde se o toj temi retko priča i pretpostavljam da o tome ne razgovaraju sa svojom porodicom u Bugarskoj. Kako si pristupio toj tabu zoni?

Naišao sam na njih tokom istraživanja za jedan drugi film na temu homoseksualnosti i imigracije. Jedne večeri sam se našao u jednom baru za žigole u Beču, oni su svi bili tu i proveo sam celo veče sa njima. Veoma brzo su razumeli da ja nisam ni mušterija niti žigolo - bio sam previše mlad za prvo, a previše star za ovo drugo. Odmah su mi se svideli, ali u kinematografskom smislu. Dugo u filmovima nisam video takva tela, vragolast način na koji se kreću, igraju, poziraju, tumaraju, i konstantno pričaju jedni sa drugima. Podsećaju me na prelepe i nepredvidive likove u filmovima Fasbindera, Kopole i Pazolinija. Za mene, težnja da se snimi film je bazirana na ljudima. Želeo sam da snimim te ljude. Zanimalo ih je šta ja to radim, ali prošlo je vreme dok nisu razumeli šta je meni u stvari bilo bitno. Kada su videli da ih ja poštujem, postepeno su počeli da mi veruju. Sa njima sam proveo godinu dana. Često smo izlazili zajedno, da bismo se upoznali i da bismo stvorili jednu atmosferu poverenja, i kako bih mogao da im ukažem šta tačno želim da radim sa njima. Stavljam akcenat na to „sa njima“. Nisam želeo da napravim film o njima, hteo sam da to bude sa njima.

Koliko je velika njihova zajednica u Beču? Kako bi to opisao?

Postojala su dva bara (noćna kluba) u Beču u kojima su se ovi ljudi sastajali. Jedan su zatvorili, ubrzo nakon početka našeg snimanja, tako da je ostao samo jedan koji je svake večeri bio pun. Tamo sam upoznao prvo Rumune, hteo sam da napravim film sa njima, ali su oni postepeno nestali. Tako je to u ovoj zajednici. Meni nije bilo lako da napravim film sa ljudima koji nisu želeli da me čekaju, kojima nisam bio potreban i koji su nestajali.
Rumuni su se stalno žalili na Bugare, posebno Rome iz Bugarske, zato što su se zbog njih cene smanjivale. Na kraju su ostali samo Bugari. To je jedna brutalna zajednica, sa grupama nalik na prave bande. Oni su prijatelji, braća ili rođaci, i bilo ih je previše za posao koji se nudio. Kada su novi i mladi, mogu imati dosta uspeha, ali on veoma brzo nestane.

Iskoristio si reč „brutalne“ kada si opisivao te bande. To je aspekt koji se odmah dovodi u vezu sa njima, ali mislim da se ni na jedan način to nije odrazilo u filmu.

To je dobar komentar. Ja sam takođe primetio, kada sam počeo da uređujem film, da nedostaje taj osećaj opasnosti koji sam iskusio kada sam prvi put izašao sam njima. Brutalnost nestaje istog trenutka kad počneš da snimaš. „Brutalnost“ je jaka reč, možda je bolje reći da su mi preneli osećaj straha. Bio sam fasciniran njima, a u isto vreme su me plašili, ali na kraju krajeva, ove dve stvari često idu zajedno. Ali nisam hteo da ponovo stvorim taj strah kada sam počeo sa snimanjem, to ne bi bilo fer prema njima. Shvatio sam tokom procesa snimanja da sam u stvari pravio film o deci. Njihova brutalnost u stvarnom životu je jednim delom gluma. Bilo mi je bitno da prikažem ljude i šta cenim, i zašto su mi interesantni. Kada počneš sa snimanjem postoji prijateljstvo i međusobno poverenje. Posle godinu dana zajedničke saradnje, postali smo kao braća.

Tvoji poslednji filmovi pripadaju kategoriji fikcije. Da li si ovde naišao na pitanje da li da priđeš temi na skroz fiktivan ili na dokumentarni način? Kako si razvio ovu hibridnu formu?

Uvek sam bio siguran da će ovo biti dokumentarac, ali sam u isto vreme bio siguran da postoji granica između dokumentarca i igranog filma. Tačna pozicija ove granice ostaje misterija. Istog trenutka kada se kamera uključi, sve postaje izveštačeno. Film je jedna veštačka forma. Braća Darden takođe prave veštačke filmove. Kada sam to shvatio, osećao sam se dosta slobodnije u svom poslu. Ta izveštačenost je moj put ka realnosti, ljudima i njihovim osećanjima. Takođe je bitna činjenica da su barovi u kojima oni rade veoma slični onim barovima iz Fasbinderovog filma „Kerel“: crveno svetlo, kič lampe, teatralna atmosfera, bugarska muzika sa turskom aromom. Ti barovi su tako izvan svog vremena: otrcani, a u isto vreme glamurozni. Kao da ste u odeljku za filmske kostime ili na pozorišnoj sceni. Momci u kožnim jaknama, sa gelom u kosi, pričaju kao Marlon Brando ili muškarci iz Pazolinijevih filmova. Realnost takođe može biti teatralna. Ovi momci uglavnom žive noću, a noć je svet veštačke svetlosti i iluzije. Postavljaju se pitanja kao što su: „Ko smo mi?“, „Koji igru igramo?“, „Koje uloge poprimamo?“.

Trejler: ovde

Ako pitate nekog fana treš metal zvuka za jedan od omiljenih albuma gotovo sigurno će među odgovorima biti i neki od albuma benda Sepultura. Ako to isto pitate fana ded metal zvuka, dobićete isti odgovor. Ako idete dalje, pa krenete u blek metal i sve do nu metala, a neretko i hardkora, odgovori će sigurno sadržati i Sepulturinu diskografiju. Ako se pitate kako je to moguće, odgovor je vrlo jasan. Radi se o možda najkreativnijim muzičarima koje je svetska ekstremna scena ikada imala. Pokretačku snagu cele te mašinerije oduvek su činili braća Max i Iggor Cavalera.

Danas, 20 godina nakon objavljivanja albuma Roots koji je pomerio sve moguće granice komponovanja i stvaranja ekstremne muzike, njih dvojica su se odlučili na potez koji je uzburkao fanove širom sveta: da odsviraju album u celosti i poklone ga svim svojim lojalnim fanovima. „Roots“ će u svoj svojoj slavi i veličini biti izveden 14. novembra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Ulaznice su u pretprodaji preko EVENTIM mreže po ceni od 2000 dinara.

Navršilo se 20 godina od kako je legendarni Roots album objavljen. Kako vam danas zvuči, nakon toliko vremena?

Maks: Meni je utisak daleko jači nego pre. Neverovatno je kako je taj album uspeo da odoli zubu vremena i kako i danas zvuči sveže, direktno i moćno. Toliko super stvari se desilo nakon što je album objavljen, inspirisao je mnogo bendova od nu metala pa sve do blek metal scene u Norveškoj.

Igor: Roots album zvuči kao da je juče snimljen, svež i nov. To dokazuje kvalitet koji poseduje, i dalje je jednako vredan i aktuelan.

Da li biste nešto promenili? Dodali neki deo ili nešto obrisali možda?

Maks: Oh da, promenio bih kraj pesme Roots Bloody Roots koji je po meni spor. Demo koji sam snimio za tu pesmu ima brži završetak i zvuči zaista odlično.

Igor: Nema šanse, ništa ne bih menjao. Sve je perfektno i na mestu gde treba da bude. Roots album je imao ogroman uticaj na metal i hardkor scenu, takoreći udario je prave temelje za mnogo novih pravaca i stilova. Da li vam se sviđa šta je sve nastalo kasnije? Mnogo bendova koji su danas vrlo popularni je kreiralo svoj stil baš prema Roots albumu.

Maks: Mislim da je album ozbiljno uticao na nu metal i bendove kao što su Slipknot ili System of a Dawn. Takođe na blek metal bendove Immortal i Enslaved, između ostalih. Tu su, takođe, i ekstremni metal bendovi kao Melechesh i Acyl koji su Roots album često navodili kao jedan od glavnih uzora.

Igor: Smatram da je najveće dostignuće Roots albuma što smo sa njim uspeli da pokrenemo ljude da totalno otvorenog uma krenu u istraživanje svojih muzičkih korena, prošlosti, tradicije. Od tog momenta više ništa nije isto i pokrenuta je prava lavina od nu metala pa do blek metal scene.

Dugo ste na sceni i propratili ste dobar deo evolucije metal zvuka, nastanka i nestanka mnogih stilova i trendva. Kako gledate na ekstremnu scenu danas, šta vam se dopada?

Maks: Ja baš aktivno pratim nove bendove i trudim se da pohvatam što više novih dešavanja na sceni. Jako mi se dopadaju: Homewrecker, Harmsway, Young And In The Way, Full of Hell, Code Orange, Mgla, Abbath, Benighted, Hour of Penance!

Igor: U ovom momentu širom sveta se stvara neverovatno mnogo kvalitetne muzike. Mnogo odličnih novih i mladih bendova pomera granice muzičke scene i to je fantastično. Sviđaju mi se bendovi kao što su: The Body, Code Orange, Full of Hell.

Svaki album Sepulture je različit od prethodnog i svaki donosi nešto novo u svom zvuku. Da li možete da za svaki album napišete jednu reč ili što kraći opis istoga? Nešto što opisuje vaša osećanja i razmišljanja o svakom od albuma?

Maks:
Besial Devastation / Morbid Visions = Početak. blek/ded metal koreni.
Schizophrenia = treš uticaji, tehnička svirka
Beneath The Remanis = izalak u svet i šire krugove
Arise = Perfektna kombinacija ded i treš zvuka
Chaos A.D. = početak eksperimentalnog komponovanja i tribalizma
Roots = dominacija tribalizma

Igor: Ja mislim da je to evolucija stvarana nekolicinom vrlo svesnih i otvorenih muzičara. Tako je najadekvatnije da se opiše sta šmo radili, i šta radimo.

Maks je svirao mnogo puta u Beogradu, ali nikada zajedno sa Igorom. Da li će za vas ovo biti poseban koncert, pošto ćete nastupiti po prvi put zajedno kod nas?

Maks: Da, mi jako volimo Srbiju i ja lično imam posebne konekcije sa srpskim plemenima. Biće to magično metal veče za pamćenje!

Igor: Oh da, ja sam jako uzbuđen što ću prvi put u životu svirati zajedno sa mojim bratom u Beogradu. To će biti događaj epskih razmera!

Ako bi vaši fanovi širom sveta organizovali glasanje i sakupili milion glasova sa zahtevom da snimite ponovo Roots album, da li bi pristali na to?

Maks: Uh, morao bih da razmislim o tome. To je baš veliki izazov, mada pošto ja volim izazove mislim da bih verovatno pristao na to.

Igor: Sigurno, obožavam izazove!

Hvala na ovom finom razgovoru. Srećno na turneji i jedva čekamo da čujemo koncert u Beogradu.

Maks: Super, hvala i tebi i vidimo se svi!

Igor: Hvala tebi!!!

(Intervju pripremio: Milan Rakić)

Jedan od najvažnijih evropskih džez umetnika, norveški pijanista i kompozitor Tord Gustavsen postavio je nove standarde u džez muzici udružujući melanholiju severa Evrope, skandinavsku duhovnu tradiciju i ECM-ovsku umetničku filozofiju. Posle trilogije trio albuma u sastav je ubacio iskusnog saksofonistu Torea Brunborga koji predstavlja prirodni nastavak Gustavsenovog rada sa trijom, dodajući bitan, svetliji valer muzici. Na 32. Beogradskom džez festivalu publici će se predstaviti zajedno sa svojim kvartetom, u petak, 28. oktobra od 23 časa u sali Amerikana Doma omladine Beograda.

Imate imspresivnu karijeru džez muzičara, umetnički izraz sa specifičnom lepotom, intezitetom emocija i melanholičnim prizvukom – šta su glavni uticaji i inspiracije na Vašem profesionalnom i ličnom putu?

Tord Gustavsen: Prvi uticaji došli su od mog oca, često je svirao klavir kod kuće dok sam bio dete i zajedno smo improvizovali muziku još kad sam imao svega dve - tri godine. Svirali smo himne, uspavanke i zajedno izmišljali pesme – veoma sam zahvalan što sam na ovaj način „ušao u muziku“, a ne kroz klasičan način vežbanja, fokusiran na sviranje „pravih nota“ i izbegavanje grešaka na uštrb slobode ličnog izraza… Kasnije, mnogo toga je uticalo na mene i inspirisalo me je, nemoguće je nabrojati, ali muzičari i pevači sa kojima sam kasnije svirao su svakako među važnijima, posebno Jarle Vespestad, Mats Eilertsen, Kristin Asbjørnsen, Solveig Slettahjell, Tore Brunborg, Simin Tander. Naravno, neki od muzičara koji su mi važni uzori i inspiracija su veliki pijanisti Kit Džeret i Bil Evans, kao i Džejms P. Džonson, skandinavski pijanisti Jon Balke i Jan Johanson. Takođe, tu su i džez izvođači, izuzetne melodičnosti I emotivnosti, naraočito Besi Smit, Bili Holidej, Vejn Šorter, Arve Henriksen… Ne smem da zaboravim ni Baha, Ravela i Šostakovića, kao ni tradicionalne muzičare iz različitih muzičkih nasleđa… Mnogo ih ima.
 
Svirali ste i svirate u bendovima različitih formacija – kako različiti ansambli (ne)prisustvo određenog instrumenta ili vokala utiče na kreativni proces i menja muziku?

Tord Gustavsen: Osećam da postoji jasna linija razgraničenja između svih mojih projekata. Jedni u fokusu imaju melodičnost i kontemplativnost, u drugima dominira potraga za ogoljenom suštinom i “nezaslađenom” lepotom, dok u nekim drugim tragam za prostorima gde senzualnost, širina i monumentalnost mogu da koinzistiraju. Takođe, uloga klavira u različitim postavama benda donekle se menja u zavisnosti od toga da li je prisutan vokal ili saksofon, ali moj osnovni odnos prema sviranju je isti. Jednako vrednujem uzajamno dejstvo i međusobno praćenje među muzičarima u bendu, kao i solo sviranje. Svi muzičari i instrumentalisti sa kojima sarađujem jednako kao i ja poštuju pravilo “vise slušaj nego što sviraš”.

Vaš najnoviji album “What was said” objavljen je ove godine u saradnji sa izuzetnom džez pevačicom Simin Tander i bubnjarem Jarle Vespestadom i na izvestan način u Vašu muziku uvodi neke nove momente, elektroniku i sint-bas elemente. Recite nam nešto vise o ovom projektu.

Tord Gustavsen: Ovaj projekat je bio za mene važno putovanje u muzičkom, ličnom, ali i duhovnom smislu. Razvili smo repertoar sa interpretacijama bliskim sofizmu i prevodima starih, norveških, hrišćanskih pesama na drevni avganistanski, paštuanski jezik (što je maternji jezik oca pevačice Simin Tander). Te crkvene pesme uz koje sam odrastao – koje su veoma važne za moj muzički i duhovni temelj, postavili smo u formu dijaloga i mantra način pevanja, čineći ih tako relevantnim i van hrišćanske teologije. Istakli smo ono što ujedinjuje liberalnu, otvorenu spiritualnost u svim religijama, umesto traženja stvari koje nas razdvajaju.
Sa druge strane, u muzičkom smislu počeo sam donekle da se služim elektronikom u poslednjih nekoliko godina, što nisam verovao da će se ikada desiti. Dodavanje suptilnih sint deonica, elektronskih, harmonskih efekata, bas sintova i slično, postalo je važan deo mog sviranja. U projektu sa Simin i Jarleom odsvirao sam bas deonice na ovaj način, umesto da imam klasičan bas kao instrument u bendu, otvarajući vise prostora za klavirska sola, ali i za mnogo dublji, glasniji i prisutniji bas zvuk nego što bi bio da je sviran akustično. Rad na ovom projektu za mene kao umetnika bio je veoma plodan i osećam da sam se i kao pijanista značajno razvio radeći na njemu. Uveo sam malo elektronike i u svoj akustični kvartet (gde još uvek imamo tradicionalni kontrabas), ali na znatno drugačiji i manje dominantan način.
 
Bili ste gostujući predavač na Institutu za muzikologiju Univerziteta u Oslu – kako ste se snašli u pedagoškom radu, koliko Vam je bilo teško da svoje znanje, iskustvo i muzičku filozofiju prenesete mlađim kolegama?

Tord Gustavsen: To je bilo veoma interesantno i korisno iskustvo, ali nažalost nisam se tamo dugo zadržao zbog velikog broja nastupa i turneja koje mi oduzimaju većinu vremena.
 
Studirali ste psihologiju, sociologiju i teologiju – kako doživljavate povezanost ovih oblasti sa muzikom? Napisali ste i stručni rad na temu “Dijalektički erotizam i improvizacija”, recite nam nešto vise o tome.

Tord Gustavsen: Moj rad je o osnovnim paradoksima izazova koji se javljaju jednako u intimnom životu, kao i u stvaranju muzike. Izazov između potrebe za intenzitetom emocija sa jedne, i osećaja kontrole sa druge strane; potrebe za proživljavanjem trenutka, a u isto vreme za sagledavanjem šire slike; nagon za trenutnim postizanjem zadovoljstva, nasuprot želji da tokom vremena postepeno razvijamo intenzitet i doziramo energiju… U ovim oblastima mislim da teorija o međuljudskim odnosima i muzikologija mogu dosta da nauče jedna od druge, a moj rad je bio doprinos uspostavljanju teoretskih razmatranja na ovu temu.
 
Postoji izvesna specifičnost u zvuku muzike sa Skandinavske džez scene, u njenom jedinstvenom umetničkom izrazu i emociji koju donosi slušaocima – kako Vi gledate na ovaj fenomen?

Tord Gustavsen: Za mene je raznolikost projekata koji dolaze sa Skandinavske scene mnogo upečatljivija od sličnosti. Sa druge strane, činjenica je da mnoge moje skandinavske kolege, bar kada je reč o norveškim umetnicima (nisam siguran za muzičare iz Švedske i Danske, moram priznati), dele izvesnu naklonost ka minimalizmu i osećaj za sviranje sa “prazninom” kao konstitutivnim elementom muzike, pokušavajući na taj način da istaknu ono što je suštinsko u muzici, radije nego da konstantno pokazuju sve ono što znaju i umeju.
 
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “Planeta Džez” – da li mislite da je danas džez na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

Tord Gustavsen: Moj odgovor bi mogao da obuhvati mnogo više nego što može da stane u ovaj intervju, ali da pokušam: džez je globalizovana, ali i veoma višeslojna muzička porodica. Sve, od paradnih bendova iz Nju Orleansa, do hard kor atonalnih, slobodnih improvizacija, pripada toj porodici i nema svrhe pokušavati da se postave striktne granice u džezu kao što je slučaj sa definicijama world jazz, pop jazz, savremena klasična muzika sa improvizacijama i sl. Svi možemo učiti jedni od drugih i najvažnije je truditi se da sviramo ono što zvuči iskreno, autentično i što je suština muzike ovde i sada. Svako od nas daje jedinstven pečat muzici u skladu sa mestom svog porekla, načinom odgoja, uticajima i iskustvima u životu. Ako su ljudi u stanju da to prenesu na muziku, svaki podžanr ima svoju visoku vrednost. I muzičari čiji su koreni u američkoj džez tradiciji, jednako kao i muzičari – poput nas – koji vuku korene iz tradicionalnih muzičkih izvora, evropske klasične ili duhovne muzike, te ih povezuju sa džez senzibilitetom, pripadaju istoj sceni, mogu svirati jedni sa drugima i međusobno se poštovati.
 
Ovo će biti Vaš drugi nastup u Beogradu i Srbiji – čega se sećate od prošlog puta? Da li poznajete rad nekog džez (ili drugog) muzičara iz Srbije?

Tord Gustavsen: Zaista se veoma radujem ponovnom dolasku u Beograd, prošlo je dosta vremena od moje poslednje posete. Tada sam nastupao sa prethodnim bendom u kojem je bas svirao Harald Džonson, koji je nažalost vrlo mlad preminuo pre nekoliko godina. Ne mogu se pohvaliti da dovoljno poznajem muzičku scenu u Srbiji, ali bih veoma voleo da ovom prilikom čujem neke od vaših muzičara.
 
Koji program ćete izvesti pred publikom Beogradskog džez festivala?

Tord Gustavsen: Sviraćemo numere sa nekoliko mojih albuma, ali u novim verzijama, kao i nekoliko sasvim novih kompozicija. Umesto bubnjara koji inače svira u mom kvartetu, ovom prilikom sa nama će nastupati jedan drugi vrsni norveški bunjar i perkusionista - Rune Arnesen, tako da će postava za koncert u Beogradu biti sasvim jedinstvena. Predstavićemo se sa dodatnim gruvom i donekle manje minimalizma nego uobičajeno, ali jednako fokusirani i sa meditativnim kvalitetom.

Jedan od vodećih austrijskih muzičara mlađe generacije, pijanista i kompozitor David Helbok (David Helbock), dvostruki je pobednik najprestižnijeg evropskog pijanističkog konkursa u Montreu 2007. i 2010. godine, gde je dobio i nagradu publike. Osim autorskog programa, ovaj virtuoz je realizovao i izuzetno uspešno džez čitanje Prinsovog muzičkog opusa. Neposredno pred koncert na 32. Beogradskom džez festivalu, izašao mu  je novi album, kao premijerno ostvarenje za jednog od najprestižnijih evropskih izdavača, nemački ACT Music & Vision, a našoj publici će ga uživo predstaviti, zajedno sa svojim triom, 27. oktobra od 23 časa u Domu omladine Beograda.

Ovih dana objavili ste novi album "Into the Mystic" – recite nam nešto više o njemu i kreativnom stvaralačkom procesu.

David Helbok: Sa ovim albumom želeo sam da uronim u mistični svet. Za mene je mistika uvek potraga ili staza do vašeg unatrašnjeg JA - nešto što vas dotiče iznutra na mističnom nivou. Muzika to može da postigne, ali takođe to može i mitologija, priče iz celog sveta – to mi je takođe bila velika inspiracija za novi album. Stare priče, kao što su persijske legende propovednika Hefesa ili pesnika Sufija iz 14. veka, ili grčki mitovi, poput onog o bogu Erosu. Sve ovo zajedno inspirisalo me je da napišem muziku za novi album.

Imali ste priliku da učite od velikog džez pijaniste Pitera Medsena u periodu od 2000. do 2008. godine - koja je najvažnija lekcija koju ste od njega naučili? Postali ste i prijatelji, koliko je on bitna ličnost u vašem profesionalnom životu?

David Helbok: Mogu reći da je njegovo podučavanje bilo veoma motivišuće. Upoznao sam ga kada sam imao oko šesnaest godina, jednom prilikom na čas doneo sam svoj omiljeni džez CD, a Piter mi je ispričao zanimljive priče i lična iskustva o saradnji sa većinom muzičara čije su kompozicije bile na tom CD-u. Mnogo smo razgovarali, ne samo o muzici, već i o životu, filozofiji, o tome zašto sviramo muziku, o muzičkom biznisu uopšte...

U Vašoj oficijelnoj biografiji postoji rečenica "Helbok nije samo odličan pijanista, već i veoma individualni mislilac, koji ulaže ne samo spretnost, već i veliku količinu moždane aktivnosti u svoje projekte". Možete li nam reći nesto više o tome?

David Helbok: Tu rečenicu o meni je napisao jedan novinar, pa mi je malo neobično da je sam analiziram. Pretpostavljam da je mislio da volim da svaki novi CD ili novi projekat imaju određenu temu. Inspirišu me različite stvari: knjige, priče, filmovi, emocije... Moj poslednji album tematski je vezan za mistiku i mitologiju, prethodni je bio o bojama, jedan se bavio brojevima, i tako dalje.

Jedno od najvećih kreativnih dostignuća u oblasti komponovanja je knjiga od preko 600 muzičkih stranica pod nazivom "Personal Realbook" iz 2010. godine. Knjiga sadrži po jednu Vašu kompoziciju za svaki dan u godini. Koliko Vam je bilo teško da imate kontinuitet inspiracije za jedan tako dugačak projekat? Kako ste uopšte došli na ideju za ovo delo?

David Helbok: U pitanju je ideja velikog Hermeta Paskala koji je istu stvar uradio 1998. godine. Želeo sam da uradim nešto slično i trudio sam se da se ne ponavljam suviše. Ovo je za mene bila i velika lekcija, jer sam se nakon nekoliko meseci osetio zaista prazno, kao da mi nije preostala nijedna ideja. Tada sam započeo veliku potragu za novom inspiracijom, isprobavao sam najrazličitije tehnike komponovanja, ispirisao se ljudima poput Džona Kejdža, notama, i tako dalje.

Tokom karijere dobili ste mnogo nagrada i priznanja - na šta ste najponosniji?

David Helbok: Nisam ponosan na te nagrade, one mi samo pomažu – mogu da ih stavim u biografiju što dodatno zainteresuje koncertne promotere. Ipak, mislim da je muzika vrlo individualna stvar i ne može se uporediti jedna sa drugom na takmičenju. Naravno da je lepo kada je vaš rad primećen i priznat, posebno kada vam nagradu ili priznanje dodele drugi muzičari koje poštujete.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je "Planeta Džez" - da li mislite da je danas džez na globalnom nivou univerzalni jezik ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

David Helbok: Džez svakako nije isti jezik svuda, ali muzika jeste. Postoje hiljade formi različitog džeza, a opet ako se sastanu muzičari iz različitih zemalja – verovatno neće moći lako da komuniciraju verbalno, jer nemaju svi isti maternji jezik, ali će moći da komuniciraju muzikom na mnogo dubljem nivou od onog koji bi ikada mogli verbalno da dostignu.

Šta znate o Beogradu i Srbiji? Da li poznajete neke džez ili drugi muzičare iz naše zemlje?

David Helbok: Zapravo, ne znam mnogo o srpskoj muzici i veoma sam zainteresovan da saznam više, posebno o srpskoj izvornoj muzici. Naravno, znam za Duška Gojkovića, kao i za nekoliko srpskih džez muzičara koji žive u Beču, na primer Vladimira Kostadinovića, koji je nastupao na prošlogodišnjem Beogradskom džez festivalu.

Koji program ćete predstaviti publici Beogradskog džez festivala na koncertu sa Vašim triom?

David Helbok: Sviraćemo novi program sa našeg aktualnog CD-a “Into the Mystic” koji je ACT Music objavio ove jeseni.

U ponedeljak, 31. oktobra od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, domaća publika će imati ekskluzivnu priliku da po prvi put prisustvuje nastupu čuvene kanadske grupe L’orchestre d’hommes-orchestres (LODHO), koja izvodi muziku legendarnog Toma Vejtsa (Tom Waits). U vidu performansa i izazovnog pozorišnog doživljaja, uz pomoć skoro sto objekata i izmišljenih instrumenata na bini, šest multiinstrumentalista kombinovanjem stilova i prilagođavanjem aranžmana međusobno razmenjuju instrumente i vokale i kreiraju nezaboravan umetnički doživljaj. Popularnost ovog sastava dokazuju brojni nastupi na festivalima i pozorištima širom sveta, a LODHO će se našoj publici premijerno predstaviti šarenolikim repertoarom od devetnaest Vejstovih pesama. U susret koncertu razgovarali smo sa članicom benda Gabrijel Butilje (Gabrielle Bouthillier).

Vaš orkestar eksperimentalne muzike postoji preko 10 godina, a ono što radite obično definišu kao stvaralaštvo multidisciplinarnog muzičkog opusa. Kako vi kao grupa definišete muziku koju stvarate i izvodite?

Gabrijel Butilje: Obično kažemo da izvodimo “muziku za gledanje“, to je termin kojim objašnjavamo naš interdisciplinarni pristup. Zbog našeg imena koje podseća na orkestar i zbog muzike koja je bila centralni element u našim prvobitnim projektima, naše stvaralaštvo lako može da se poveže sa čisto muzičkim delom. Po mom mišljenju, to nije slučaj. Muziku koristimo kao osnovu, pored drugih umetničkih jezika i izraza. Svaki muzički pravac nam može prijati u određenom trenutku stvaralaštva. Ono što nas karakteriše je više način na koji muzika i njen kontekst ostvaruju međusobno dejstvo tokom stvaralačkog procesa.
 
Poznati ste po specifičnim nastupima, koji više podsećaju na karneval ili muzički cirkus nego na tipičan koncert. Možete li nam reći nešto o procesu odabiranja ideja za orkestar, o načinu rada na projektima, ali i o načinu saradnje između članova orkestra?

Gabrijel Butilje: Kreativni proces je dug i promenljiv. Ukratko, može se reći da prvo osmislimo mnoštvo elemenata različitih kategorija koji se vrte oko centralne tačke projekta na kojem radimo: performans, tekstove i ideje, muziku, objekte. U početku ovi elementi mogu, ali i ne moraju biti međusobno povezani.  Kada sakupimo dovoljno elemenata, pustimo ih da utiču jedni na druge i posmatramo očekivane i neočekivane rezultate. Zatim odaberemo najupečatljivije kombinacije i koristimo ih kao ’magnet’ za ostale elemente. Na početku je haotično i zbunjujuće, ali kada se dođe do krajnjeg rezultata, što se u nekom trenutku uvek desi, izaziva veliko zadovoljstvo.
 
Recite nam nešto više o programu muzike Toma Vejtsa koju ćete izvoditi u Beogradu? Koje pesme će biti na repertoaru i zašto ste baš njih odabrali?

Gabrijel Butilje: Tokom dugogodišnjeg kreativnog procesa, došli smo do 36 pesama Toma Vejtsa koje izvodimo. One koje su na kraju odabrane za koncert predstavljaju najmoćniju interakciju sa performansima, a ujedno održavaju svoju moć interpretacije. To su: It Rains On Me, Underground, Black Wings, I'll Shoot The Moon, 16 Shells From A Thirty-Ought Six, Jesus Gonna Be Here, Chocolate Jesus, Please Wake Me Up, Cold Water, I Don't Wanna Grow Up, I Never Talk To Strangers, Barber Shop, All The World Is Green, Big Black Mariah, Black Market Baby, God's Away On Business, Dirt In The Ground, Lucky Day, Make It Rain.
 
Brojni projekti, koncerti i pozitivni komentari kritičara i publike su nešto što je članovima LODHO-a dobro poznato. Šta bi mogao da bude sledeći izazov za vaš orkestar?

Gabrijel Butilje: Izazov ne predstavlja obavezu za nas, jednako kao ni ambicija ili uspeh. Pokušavamo da, što je više moguće, ostanemo blizu linije gde su život i umetnost jedno te isto. Zadivljujuće je biti svedok našim umetničkim promenama uzrokovanim promenama naših ličnosti. Moj cilj mogao bi da bude prihvatanje transformacije i posmatranje onoga što ta transformacija donosi.
 
Kako biste opisali muziku 21. veka?

Gabrijel Butilje: Čak i kad bih mogla, provela bih ceo život opisujući je. Muzika je pratila čovekovo delanje od početka i ono čemu mi danas imamo pristup ne samo da nosi celu istoriju, nego i naznake muzike koja tek treba da bude stvorena. To je suviše kompleksan fenomen. Radije ne bih da zalazim u njegovo objašnjavanje.
 
Možete li nam reći nešto o muzičkoj sceni u Kanadi?

Gabrijel Butilje: Moje poznavanje kanadske muzičke scene je veoma ograničeno, budući da se moj privatni i profesionalni život nalaze veoma daleko od tog univerzuma muzičke industrije. Radim na lokalnom nivou i pokušavam da povratim vezu između muzike i umetnosti koja se ne definiše kao potrošački marketing, već kao zajedničko iskustvo. Ali zato vam mogu reći nešto o muzičkoj sceni u mojoj kuhinji. :)
 
Ovo će biti vaš prvi nastup u Beogradu – znate li nešto o srpskoj muzičkoj sceni?

Gabrijel Butilje: Ne znam ništa o savremenoj muzičkoj sceni u Srbiji, ali sam veoma zainteresovana za svu balkansku tradicionalnu muziku, a posebno za pevanje. Budući da sam i sama etno pevačica i, pošto sam upoznala i snimila mnogo starijih ljudi radi očuvanja tradicionalnih pesama i načina na koji ih pevaju, volim kulture sa jakom pevačkom tradicijom.
 
Šta očekujete od prvog susreta sa srpskom publikom i šta bi publika trebalo da očekuje?

Gabrijel Butilje: Naš umetnički koncept i nastup se zasnivaju na nečemu veoma univerzalnom. Ne postoji jezička barijera, budući da su muzika i gestikulacija primarne. Pesme su na engleskom, ali se toliko toga istovremeno dešava na sceni da razumevanje značenja pesme nije od presudnog značaja. To je samo jedan od slojeva... Nismo se susreli sa kulturološkim barijerama do sada. Veoma smo uvereni da će srpska publika iskoristiti na najbolji mogući način sve ono što naš koncert može da pruži. Možda je najbolje ne očekivati ništa i prepustiti se.

L'Orchestre d'Hommes-Orchestres Performs

Krešimir Mišak je autentični novinar, voditelj, rok muzičar i pisac naučne fantastike. Poznat je kao voditelj emisije "Na rubu znanosti" koja se emituje na HRT-u od septembra 2002. Emisija je ubrzo postala vrlo popularna zbog polemisaja neobjašnjivih, paranormalnih fenomena i misterija. Ovaj jedinstveni istraživač različitih fenomena biće gost Beograda, u petak 9. septembra, kada će u Velikoj sali Doma omladine od 21 čas održati ekskluzivno predavanje na temu "Slobodan tok svesti".
Gostovanje je organizovao Centar novih perspektiva, uz podršku DOB-a, a ulaznice su u prodaji preko Eventim mreže, po ceni od 1500 dinara.

Krešimir Mišak naučnu fantastiku počeo je da piše 1999. godine i od tada je napisao desetak kratkih SF priča. 2000. i 2005. je dobio SFERA nagradu za najbolju SF priču. Zbirka SF-priča "Zvjezdani rifovi" objavljena mu je 2005. godine, knjigu "Telepatija i telekineza" izdao je 2006, a potom "Svjetla na nebu – hronologija istraživanja NLO-a", "Sve piše u novinama (...a ponešto i ne)", "Sretan Vam kraj svijeta... kakvog ste poznavali", "Putovati kroz vrijeme – zašto ne", a najnovija se zove "Dečki, odjebite u skokovima". Ima svoj bend pod nazivom "Hakuna Matata", gde je gitarista i pevač.

O toku svesti: "Ono što je jedan stari fizičar Vilijam Tiler nazvao psihoenergetika, odnosno pitanje svesti je ono što danas nedostaje. Iako je svest glavna kada je percipiranje sveta oko nas, i nas samih u pitanju, mi ne znamo šta je ona ili odakle potiče. Čini mi se da smo premalo zaokupljeni bitnim stvarima o kojima se treba razmišljati. Širom sveta otkrivaju se nova područja koja su važna i sa kojima bismo trebali da se pozabavimo, a pojedinci zaista šire vidike."

Kako bi se Krešimir Mišak predstavio Beogradu, koliko si već novinar, kako su izgledali tvoji počeci na televiziji?

Krešimir Mišak: Mada se, kad se gleda unatrag, čini (ili vidi) da me novinarstvo uvijek pratilo, moja izvorna želja je bila biti profesionalni rok-glazbenik, pogotovo s obzirom na činjenicu da sam od šesnaeste godine svirao u sastavu koji će negdje krajem devedesetih postati poznat kao Fantomi, pa sam tako rano okusio mladenačku rok-slavu. Bar u nekom obliku. Što se tiče novina, od humorističnog osnovnoškolkog lista Krakabl preko suradnje u Obrazovnom programu Hrvatskog radiju tijekom srednje škole, u emisiji o ekologiji, do nekih tekstova o stripovima u studentskom časopisu Puls na Fakultetu političkih znanosti, gdje sam studirao novinarstvo, periodično je to stalno iskakalo, ali čak sam i taj faks upisao s idejom da imam dovoljno vremena za svirku. Ali 'kozmička tajnica' imala je drugačije planove, pa sam od 1993. do 2002 radio u Obrazovnom i dječjem prgramu Hrvatskog radija, a tada sam prešao na Hrvatsku televiziju i počeo raditi emisiju Na rubu znanosti. U međuvremenu sam, paralelno,  počeo pisati za gomile raznih popularno-znanstvenih ili omladinskih časopisa, pa me i to počeo zaokupljati, jer sam shvatio da najviše volim pisati. Ostalo je, kakva-takva, povijest…

Voditelj si popularne emisije „Na rubu znanosti“ kroz koju obrađuješ najrazličitije fenomene. Koja ti je emisija najdraža do sada, tema ili gost?

Krešimir Mišak: To se mijenja iz sezone u sezonu. Sasvim logično, jer se i čovjek mijenja, što mu je jednom novo, za koju godinu postaje stara vijest, a pojavljuje se nešto drugo novo i uzbudljivo. Recimo, na samom početku najuzbudljivije teme stizale su iz područja ufologije, jer je ta tema imala (i danas ima) jedinstvenu kvalitetu za emisiju Na rubu znanosti, a to je da je u isto vrijeme fantastična i nedokučiva, ali i donekle 'opipljiva' jer postoji more podataka, istraživača, fotografija, neriješenih slučajeva, perspektiva (od NLO-a u povijesti do NLO-a koji nadlijeću nuklearna postrojenja, primjerice). S vremenom sam je prožvakao i  pomalo se zasitio NLO-a, ali ispočetka mi je najzanimljivije područje bilo i tzv. alternativna arheologija, a i danas je također, jer nekako postaje sve jasnije da se baš u pitanju početaka ljudske civilizacije prije nekih pet i pol tisuća godina kriju i mnogi odgovori vezani uz način kako je oblikovan današnji svijet. Jer mislim da je on baš to – oblikovan, nije se sam po sebi oblikovao nego se sve više naslućuje da je razultat nekog plana.

Paralelno su u fokus počele ulaziti i teme iz područja svijesti. Prvo s povijesnim američkim i sovjetskim istraživanjima parapsihologije, ali kasnije je postalo očigledno da tu ima toliko više toga od puog traganja za nekim nepoznatim silama. Ustvari je riječ o odnosu naše tzv. 'percepcije' i tzv. 'vanjskog' svijeta, pri čemu postaje sve nejasnije je li naša percepcija tek to – percepcija – ili ima i stvaralačku snagu prividnog holograma, kojeg pak doživljavamo kao 'vanjski' svijet, a on je zapravo samo na jednom mjestu – unutra, u nama, tamo gdje se mozak oblikuje naš doživljaj iz pet osjetila na temelju nekih samo njemu znanih 'programa'. Jer on sam po sebi nema nikakvo direktno iskustvo, onako zatočen u našoj lubanji. U tom smislu može se spomenuti, recimo, Davida Ickea, valjda najpogrešnije shvaćenog čovjeka u povijesti, ali prvog kod kojeg su se te dvije teme – društveni inženjering i pitanje svijesti – spojile u integralnu cjelinu. 

Da li si zbog istraživanja neobičnih fenomena doživljavao i neobične situacije kroz karijeru novinara?

Krešimir Mišak: Pa, rekao bih – prilično. S jedne strane sam se naslušao neobičnih iskustava raznih ljudi koji su ih možda tajili od većine svojih poznanika, ali su ih zato pričali meni, i to na narazličitijim mjestima – u dućanima, na ulici, e-mailom…Nevjerojatan je raspon tih iskustava, i daleko nadilazi tek viđenje NLO-a i duhova (mada je bilo i toga). Ljudima se cijelo vrijeme zbivaju najčudesnije stvari, od iznenadnih 'skokova' korz vrijeme, do susreta (i čak fotografiranja) čudnovatih svjetlećih pojava ili entiteta i drugog. S druge strane, i sam sam počeo uočavati čudesnost svijeta, prije svega kroz sinkronicitete i ono što sam nazvao 'kozmičkom tajnicom', a ne treba isključiti niti psihodelična iskustva kod kojih se uobičajena stegnuta percepcija raspada, a zamjenjuje je jedna druga, nazvao bih je nespregnutom, koja čovjeka doista dovodi do zaključaka da je spojna točka njega samog i vanjskog svijetanegdje u našoj podsvijesti gdje oni postaju jedno.

Pišeš i knjige, možeš li nam reći nešto više o svojoj književnosti?

Krešimir Mišak: Ispočetak sam pisao znanstvenu fantastiku, što se jedino (uz veliko 'možda') može nazvati književnošću. Ali malo-pomalo sam se prebacio na publicistiku, dakle knjige o telepatiji, NLO-ima, putovanju kroz vrijeme, jer sam osjećao poriv da sortiram i pokušam usustaviti sve podatke kojima sam bio izložen. Potom su takve knjige bile zamijenjene onima koje su pokušavale integrirati i stvoriti zaključke iz svih tih razbacanih tema. Pa se odjednom u njima našao na prvi pogled potpuno nepovezani splet tema, od mističnih do političkih, ali istina jest da su sve one spojene i čine jednu integralnu cjelinu. Nekako sma počeo naslućivati da se tek spajanjem svega toga, naizgled, nespojivog, može doći do točnih zaključaka, a time i do točnih 'dijagnoza' pa i putova rješenja.
 
Takođe je interesantno da si pored novinara, pisca dugo već i muzičar, tvoj bend Hakuna Matata je iz Zagreba ..?

Krešimir Mišak: Band Hakuna Matata postoji već dosta dugo, snimili smo tri albuma, a upravo smo u studiju dovršili četvrti album koji će se zvati Snovi i oružje. Većinu podataka može se naći na našem facebooku (ali mora se ukucati 'band Hakuna Matata, inače iskače onaj crtić) , kao i na youtubeu. Ustvari, od svoje šesnaeste godine i prvog koncerta u zagrebačkom klubu KSET 1988. godine nikad nisam prestao svirati pa su se samo redali bendovi (Voodoo Cats, Fantomi, Fantomi2, Građani, Virusi, Hakuna Matata) i snimilo se desetak albuma, gomila spotova, a bilo je i puno svirki. Danas ih ima manje jer se nas trojica koji nosimo časno ime Hakuna Matata malo ipak preslabo bavimo (samo)promocijom, pa smo tako na vječnoj turneji po zagrebačkim klubovima (kojih, na sreću, ima više nego ikad), a također povremeno sviramo i po sličnim rock-klubovima u drugim gradovima, od Rijeke, Ljubljanje, Knina, Požege, Osijeka i tako dalje. Sviramo kontinuirano, ali nemamo više od desetak svirki godišnje, voljeli bismo da ima toga više, ali tako je to u glazbi danas, kao i u svemu – srednja klasa nestaje. Ili sve udariš na kartu glazbe, trgaš se od jutra do sutra pa nekako napraviš i promociju i svirke, ili pak plutaš negdje sa strane. No, danas više ne bih volio biti profesionalni glazbenik, jer glazbu previše volim da bi mi bila posao. A nisam više ni siguran da bi mi se dalo iz vikenda u vikend drndati se u kombiju po raznim čudnim mjestima, kao što mi se to činilo privlačnim dok smo bili klinci. Tako da je ustvari sve baš tako kako treba, a najveće uzbuđenje koje glazba pruža za mene je ionako oduvijek bilo stvaranje autorske glazbe. 

Održaćeš ekskluzivno predavanje u Velikoj sali Doma omladine Beograda, pod nazivom "Slobodan tok svesti", šta je po tvom mišljenju "svest" i kako se ona oslobađa ili biva slobodna?

Krešimir Mišak: Počelo je tako što sam imao promocije svojih knjiga, koje u sebi sadrže doista širok raspon koje su, kako što sam već rekao, suštinski povezane, mada se na prvi pogled može činiti da nisu. Uz to, neke su 'granične', a neke i nisu. A meni je, hvala na pitanju, glava prepuna informacija. Kad je riječ o temam koje nisu konvencionalne i šire poznate, potrebno je, naravno, ispričati i podatke koji će potkrijepiti neku tezu. S obzirom da toga ima toliko puno, nikad nisam uspijevao napraviti neki plan, nego bih krenuo od negdje, pa nakon dva-tri sata negdje i stigao i sve bi se to nekako po putu povezivalo u smislenu cjelinu o jednoj drugačijoj slici svijeta oko nas i našeg mjesta u njemu. To bih nazvao nekim slodobni tokom svijesti, kao da se upali neki motor.

Što se pak tiče pojma 'oslobođenje svijesti' generalno, moj je stav da se radi o oslobođenju od svakojakih uvjerenja i koncepata koje smo tijekom života apsorbirali kroz društvo, školu i tome slično. Neke s vremenom uočimo, ali najteži su oni koje niti ne vidimo, ali oni ipak stvaraju naše odluke. I naravno, kao kod kompjutora, ako ubaciš smeće od podataka, dobit ćeš smeće od rezultata. Zato bih rekao da je oslobađanje od svakojakih uvjerenja, ili barem njihovo preispitivanje, najvažnija aktivnost kojom se čovjek u životu može baviti. Svakako i najzdravija.    

Koji fenomeni sa kojima si se sreteao, su tebe najviše fascinirali?

Krešimir Mišak: Pa recimo, nekoliko ljudi mi je ispričalo kako su doživjeli pomak u vremenu. Na nekoliko sati kao da su se našli, mada bivajući u istoj ulici, u nekom vremenu od prije par godina. Mada sam znao da postoji i knjiga o tome, zove se „Time Storms“, u kojoj je autorica skupila priličan broj takvih iskustava diljem svijeta, ipak mi je bilo zanimljivo slušati uživo od ljudi slične događaje. 

Jedan si od retkih, koji javno i slobodno, bez cenzure, govori pravo u lice suštinu i istinu, za one koji žele da je čuju, imaš li misiju na tom putu ili neku dugoročniju viziju, kako postići „bržim“ metodama buđenje pojedinca i koje su metode najdelotvornije po tvom mišljenju?

Krešimir Mišak: Pratim i idem kako me voda nosi i nekako prema osjećaju balansiram među valovima. Do sad je funkcioniralo. Doduše, sad bih već mogao razmišljati o tome, ali kad me neznanje tako dobro služilo svih ovih godina, onda neka sve  ostane misterij. Nedvojbeno sam, na iskustvu vlastitog života, ustanovio da život ima neke svoje planove i baš ga ne zanima puno to što si ti sam sebi zamislio da bi ovako i onako. I to je baš dobro, jer se pojavljuju stvari, ljudi i događaji pa tako i zaključci koje nisi mogao predvidjeti, a ti budu i bolji i zanimljiviji nego što si zamišljao. Pa ni javno ne govorim samoinicijativno, samo odgovorim ako me netko pita za mišljenje, to je sve. Što se pak buđenja pojedinaca tiče, primijetio sam da se ni tu baš ne može puno, to se ljudima jednostavno događa ili ne događa. Kad se događa, počinje u vidu nekog unutarnjeg osjećaja ili intuitivnog kompasa, ili kao da se konačno pali zdrav razum pa svijet počinje izgledati drugačije. Na toj točki informacije postaju korisne jer postoji plodno, ili bar rasšišćeno tlo na koje mogu pasti, pa da polsuže kao hrana za uvijek znatiželjni um kojeg zanima što se to zbiva. Ali ako i ne padnu baš sve, taj je proces ionako nepovratan. Ako tog unutarnjeg procesa ili zbivanja nema, onda uzalud sve informacije.  No, ponekad kod nekog i same informacije mogu bit 'trigger'. Rekao bih da nema pravila.

Zbog čega bi publika trebalo da dođe na predavanje?

Krešimir Mišak: Nemam pojma. Vjerojatno će svatko to saznati sam za sebe kad dođe, kako to obično i bude, za svakog je različito iskustvo. Ja znam zašto ću ja doći – jer ga jednostavno „moram“ održati, pozvan sam a univerzum ima plan za sve nas. :)

A možda i sam saznam nešto novo. Dobro došli, a otkrićemo zajedno razloge :

Vidimo se u Domu omladine 09/09/21č na predavanju, dođite, pa da zajedno oslobodimo tok svesti i dalje širimo vidike!

Predavanje će otvoriti svojom fantastičnom etno muzikom grupa Čudesmo & Shojica friends