Ljubitelji filma u Beogradu imaće retku priliku da razgovaraju o iskustvu rada na stvaranju filma sa umetnicima Biserkom Petrović i Vladimirom Vinkićem, koji su bili jedni od 125 slikara koji su stvarali ovo filmsko i umetničko remek delo, prvi u potpunosti animirani film u istoriji jinematografije. Popričali smo sa njima, tek toliko da Vas uputimo i zaintrigiramo, a Vi razmislite koja ćete im pitanja postaviti nakon Q&A koji će se u Domu omladine Beograda održati nakon specijalnih projekcija filma 23. i 24. decembra od 20h!


Šta za vas znači biti jedan od umetnika koji su učestvovali u stvaranju prvog u potpunosti naslikanog animiranog filma u istoriji kinematografije?

Vladimir: Drago mi je da sam deo tima koji je uspeo da oslika jedan film u trajanju od 80min. Sigurno je to iskustvo uticalo pozitivno na moje stvaralaštvo. Mislim da ovaj film približava slikarstvo svima, jer izlazi iz muzeja i privatnih kolekcija i postaje dostupan svima.

Biserka: Velika je čast bila biti izabran za rad na ovom ostvarenju. Nekako smo se svi osetili vrlo privilegovanim. Kad god su nam dolazile žute minute, a bilo ih je, podsećanje na čemu u stvari radimo nam je davalo krila.

Šta je bio okidač da se prijavite za rad na ovom filmu, sta vas je najvise motivisalo i okuražilo?

Vladimir: Slikati kao Van Gog sa neograničenom količinom boja u kreativnom okruženju, mislim da je to savršen posao.

Biserka: Poziv za film sa trejlerom je izgledao neverovatno dobro, skoro nerealno. Pošto sam shvatila da se radi o slikanju, a to je ono što u zivotu najviše volim, nisam imala dileme da li treba da pokušam ili ne.

Kakva je bila filmska ekipa i šta biste izdvojili kao najvažnije iskustvo koje ste dobili radom na ovom ostvarenju?

Vladimir: Najvažnije iskustvo je sigurno filmska ekipa, zapravo svi slikari sa kojima sam sarađivao tamo. Biti u takvo podržavajućem okruženju je najveće blago. Mislim da smo svi tada u mogućnosti da damo sve od sebe.

Biserka: Filmska ekipa je bila slikarska, tako da smo se kao kolege jako lepo družili. Pošto se radilo o umetnicima iz celog sveta, naša kreativna razmena je bila predivna, delili smo iste radosti kao i probleme, radeći na jednom istom delu. Svako je radio na razlicitim scenama, međutim, morali smo da sarađujemo i jedni druge pratimo.

Živeli ste i radili u Poljskoj? Kako je to izgledalo, kakvi su bili uslovi života, prostori rada? Deluje nam iz onoga sto smo saznali da je to bila vaša arti filmska komuna?

Vladimir: Poljska je sada za mene najlepša zemlja u kojoj sam duže boravio. Posebno Gdanjsk. Grad je na severu Poljske i dan traje mnogo duže leti nego kod nas. Imao sam priliku da posle napornog dana imam i dalje malo vremena za zalazak sunca na plaži. Takodje Poljaci su dosta slični nama, osećao sam se uvek sigurno. Dosta puta sam tamo pomislio kako bi Jugoslavija danas slično izgledala. U studiju nas je bilo oko 70 i svako je imao svojih pet kvadrata u kojima smo slikali, animirali. Takođe smo i živeli zajedno, posto smo iznajmljivali stanove u naseljima oko studija.

Biserka: Na filmu je radilo puno poljskih umetnika, tako da smo i pored puno posla Poljsku prvo upoznali kroz njih. Radili smo u Gdanjsku, na Baltiku. Predeli su hladni i vetroviti, ali izuzetno lepi, nekako bajkoviti, arhitektura im je spoj tako neke gotske bajke i savremene betonske koja ne ostavlja mnogo prostora za maštanje.

Ujedno ste postali i "filmski radnici" i umetnici? Koji je bio izazov spojiti slikarstvo i film i kako je to uticalo na vas dalji rad?

Vladimir: Imao sam već neka iskustva sa animiranjem jer se godinama bavim ilustracijom u gejming industriji. Spojiti slikarstvo sa filmom je za mene bilo izgleda neizbežno. Što se tiče slikarstva, mislim da sam mnogo ubrzao svoj rad i obogatio paletu boja koje koristim.

Biserka: Do ovog filma, ja sam provela 10 godina u Firenci, predajući slikarstvo i baveći se sopstvenim radom, i do iskustva sa filmom moja dva omiljena posla bila su da radim sa studentima, obozavam “aha” efekat, i da radim na svojim slikama. Međutim, to su dva suprotna procesa po načinu rada: prvi je u grupi, drugi usamljenički. Ovaj film je spojio ta dva načina rada, koje podjednako volim. Dakle radili smo svako u svom prostoru, međutim sarađiivali smo i družili se svaki dan. Neprocenjivo. Plus, velika je sreća videti lik koji slikate kako se kreće, gestikulira, priča, trepće, govori. Posle ovog filma i Van Gogovih boja, moje boje su dobile na jačini i kontrastu, i jako zam zadovoljna zbog toga.

Čime se bavite sada posle rada na filmu, kakvi su vam dalji planovi i zelje?

Vladimir: Posle filma sam, pored slikarstva, počeo da se bavim i scenografijom. Imao sam priliku da radim i na izradi Escape Room-a. Mislim da mi odgovara da radim u timu sa ljudima. Želja mi je da se i dalje usavršavam i nalazim nove kreativne izazove.

Biserka: Radim na dve serije novih slika za izložbe u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu. Jedna su konceptualni portreti, slični onima na kojima sam radila i do sad, a druga je došla pod uticajem iskustva sa filma. Naime, do sada sam, inspirisana percepcijom ljudskog bića svoje slike radila iz delova, a pod utiskom rada na filmu, postala sam narativna. Uzela sam profesionalne glumce i snimila seriju fotografija koje formiraju jednu filozofsku priču koja takođe izražava iste ideje kojim se vodim (prvenstveno onom da naša percepcija direktno zavisi od tačke gledanja i preživljenog iskustva). Po ovim fotografijama sad radim slike, serija studija već se može videti na mom sajtu www.biserkapetrovic.com i društvenim mrežama, a slike ( u boji) će biti izložene na proleće. Prve dve dolazeće izložbe su u januaru u Galeriji Beograd, i februaru u Malom Likovnom Salonu u Novom Sadu.

Šta biste poručili mladim umetnicima danas kada je reč o traženju njihovog profesionalnog puta?

Vladimir: Poručio bih im da pogledaju ovaj film, pa cemo posle zajedno u dalju potragu.

Biserka: Da rade isključivo ono u šta najviše veruju, ne obazirući se na to šta se radi ili priča oko njih i da u tome sebe daju u potpunosti. Zadovoljstvo koje dolazi iz takvog rada je neminovno i nemerljivo bilo kakvim parametrima.

Zašto ne bi trebalo da propustimo da pogledamo ovaj film na velikom platnu?

Vladimir: Svakako je bitno pogledati film na velikom platnu jer je sniman u visokoj rezoluciji i imaćete priliku da vidite svaki potez zaista vrhunskih majstora slikarstva. Pored Van Gogovog načina slikanja imaćete priliku da vidite i crno bele kadrove koji su takođe slikani uljem, a predstavljaju trenutke kada se Van Gog seća svog detinjstva. Ti delovi su oslikani u stilu fotografija iz tog perioda. Takođe muziku za film je komponovao Clint Mansell.

Biserka: Ovaj film je neverovatno vizuelno iskustvo, i nikoga ne ostavlja ravnodušnim, tako da bilo da vas umetnost zanima ili ne, ne propustite da vidite živi praznik boja na velikom ekranu, necete se pokajati.

Izvor; 2i Film

Dom omladine Beograda za kraj godine domaćoj publici predstavlja još jedan izuzetan međunarodni džez koncert. Povodom 100 godina od rođenja Dizi Gilespija, jednog od najveličanstvenijih muzičara u kompletnoj džez istoriji, na ekskluzivnom događaju 21. decembra od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, nastupiće istaknuta imena italijanske i srpske džez scene: Fabricio Boso i Schime Trio + 1, koji će Diziju u čast izvesti specijalan program. Tim povodom razgovarali smo sa džez saksofonistom Lukom Ignjatovićem, članom Schime Trija, o predstojećem nastupu, planovima benda i domaćoj džez sceni.


Schime Trio osnovan je 2015. godine u postavi Luka Ignjatović saksofon, Predrag Milutinović, bubnjevi i Boris Šainović, kontrabas. Dve godine kasnije iza sebe imate objavljen odličan album, nastup na Beogradskom džez festivalu, mnoge koncerte i klupske svirke, recenzije u bitnim džez magazinima. Da li ste očekivali ovakav uspeh kada ste se okupili i kako iz lične perspektive gledate na prve dve godine rada benda?

- Jako nam je drago što smo imali prilike da u tako kratkom periodu izdamo album i nastupamo na jednom tako značajnom festivalu kao što je Beogradski džez festival i veoma smo zahvalni svima koji su nam u tome pomogli. Nama ipak najveći uspeh predstavlja kada stvorimo momenat spontanosti u kolektivnoj improvizaciji. Tome težimo uvek i veoma smo srećni kada se to desi.

Album "Do you Really Wanna Play" objavljen je 2016 za Metropolis Records džez etiketu. Kako ste zadovoljni reakcijama publike i kritike i da li spremate novi album?

- Veoma smo zadovoljni reakcijom publike kao i kritikama i to nas je, između ostalog, inspirisalo da snimimo drugi album koji je skoro kompletno završen – samo još omot da završimo i to je to! Na drugom albumu imamo gosta na klaviru – Savu Miletića tako da se zvuk benda značajno promenio. Mislimo da je jako važno da se muzika menja i razvija, a da nikako ne stoji u mestu i to je jedan od razloga zašto smo promenili sastav za drugi album.

Nastup na Beogradskom džez festivalu 2016. godine pobrao je fantastične komentare domaće i međunarodne kritike i publike. Između ostalog, doveo je i do recenzija u dva najpoznatija džez časopisa na svetu – DownBeat i All About Jazz. Godinu dana kasnije, kako gledate na važnost ovog nastupa za vašu karijeru?

- Fantastičan je osećaj kada dva najpozantija džez časopisa na svetu pišu u superlativu o vašem nastupu! Svi mi koji se bavimo džez muzikom smo odrasli čitajući časopis DownBeat tako da smo bili zaprepašćeni kada smo pročitali recenziju našeg nastupa na BDŽF-u! Ovaj nastup je definitivno do sada najvažniji nastup našeg benda. Atmosfera na BDŽF je fantastična zato što imate priliku da svirate u fantastičnim uslovima pred veoma zainteresovanom i aktivnom publikom, kao i pred stručnjacima iz naše zemlje i iz inostranstva, tako da sve to utiče na vas da date svoj apsolutni maksimum.

BDŽF je bio povod i da Schime Trio postane + 1, odnosno da vam se priključi i klavirista Sava Miletić. Koliko se zvuk benda promenio ovom promenom u postavi?

- Da to je tačno, Sava Miletić nam se prvi put pridružio za koncert na Beogradskom džez festivalu i to se pokazalo kao toliko dobra kombinacija da je odmah nakon tog nastupa postao stalni član benda! Od kada smo počeli da sviramo sa Savom muzika se veoma promenila, pre svega zbog činjenice da smo uveli harmonski instrument a onda i zbog toga što smo počeli da sviramo i Savine kompozicije. Sava, takođe, svojom pažnjom prema detaljima vema doprinosi i u aranžiranju svih pesama koje sviramo.

Na koncertu 21. decembra u Domu omladine Beograda, u čast stogodišnjice rođenja džez velikana Dizi Gilespija, nastupićete sa istaknutim italijanskim trubačem Fabriciom Bosom. Naša publika je upoznata sa njegovom karijerom, ali kako biste ga vi, kao kolege muzičari, predstavili?

- Veoma se radujemo ovom nastupu! Fabricia Bosa bismo predstavili kao jednog od najboljih trubača na svetu trenutno i savetujemo svakome ko voli ovaj instrument i džez muziku da nikako ne propusti ovaj koncert! Moramo da napomenemo da će umesto Peđe Milutinovića ovoga puta na bubnjevima biti fantastični Dušan Novakov!

Kako će biti koncipiran program za predstojeći koncert u Domu omladine, šta publika može da očekuje?

- Publici ćemo predstaviti kompozicije koje je pisao i voleo da svira legendarni Dizi Gilespi. Veoma nam je drago što je Dom omladine došao na ideju da organizuje ovaj koncert, zato što je veoma važno da se svi podsetimo kakvu fantastičnu muziku je izvodio Dizi i koliko je uticao na razvoj džez muzike i džez trube.

Kakvi su dalji planovi Schime Trija?

- Drugi album smo snimili u aprilu ove godine i jako smo zadovoljni kako je sve ispalo. Muzika je totalno drugačija nego na prvom albumu i mislimo da se čuje koliko se bend u međuvremenu razvio i našao svoj novi zvuk. Čim smo završili snimanje drugog albuma počeli smo da razmišljamo i o trećem tako das smo trenutno u fazi komponovanja, vežbanja i sviranja novog materijala i to, opet, u proširenoj formaciji! Sada smo pozvali fantastičnog mladog tenor saksofonistu, Rastka Obradovića da nam se pridruži na novom albumu tako da se muzika razvija dalje!

Radite i kao docent, šef džez odseka na Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu – kakva je iz te perspektive budućnost srpskog džeza?

- Da, od 2012. godine radim kao docent za džez saksofon i šef odseka za džez i popularnu muziku na FMU i veoma uživam da radim sa studentima koji su jako talentovani i vredni. Mislim da je budućnost srpskog džeza fantastična, pošto ima sve više i više mladih ljudi koji se interesuju za ovu muziku a postoji i sve više i više mesta gde ti mladi ljudi mogu da dobiju prave informacije i savete od starijih kolega, kao što su džez odseci srednjih muzičkih škola u Beogradu i Srbiji i džez odsek FMU.

Ulaznice su u pretprodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 500 dinara.

Izvor: DOB

Nikola Vranjković održaće tradicionalni prednovogodišnji koncert u Beogradu 14. decembra u Velikoj sali Doma omladine. Ključna autorska ličnost kultnog beogradskog benda Block Out, Vranjković do sad je objavio samostalno debi "Za ovde ili za poneti" (2001), a nakon raspada matičnog benda, mini album "Bremeplov" (2014) i u novembru ove godine novi studijski dupli album "Veronautika". Njegova pozicija na sceni nezavisna je i samostalna – u pitanju je poseban fenomen koji na ovaj ili onaj način traje preko dvadeset i pet godina. Koncert će biti sedeći, dvodelni, i trajaće preko tri sata. Uoči koncerta popričali smo sa Nikolom o njegovom radu, novom albumu i muzičkoj sceni. 

Na koncertu u Domu omladine Beograda, 14. decembra, promovisaćeš svoj novi, dupli album "Veronautika". Koju novu priču si želeo da ispričaš poduhvatom ovako širokog zamaha?

- Snimali smo ovaj album više od tri godine. Mnogo ljudi je učestvovalo, zaista, i svima zahvaljujem. Sad kad smo sve priveli kraju, nisam ni siguran da li je to jedna ili skup nekoliko životnih priča. Znam jedino da sam morao da uradim ovo baš na ovaj način. Ljudima koje zanima ovaj album, a na svu sreću ih ima dosta, priče se odmotavaju pred očima dok ga slušaju… Svako ima svoju sličnu priču.

Koliko se, po tvom mišljenju, promenila scena od vremena kada si počeo da se baviš muzikom. Kako gledaš na aktuelno stanje kada je reč o domaćim bendovima?

- Dosta se promenila. Devedesetih je bilo mnogo više mesta za sviranje. Mnogo više emisija na medijima i novina koji su se bavili domaćom muzikom. Danas je dosta teže. Domaće rok bendove doživljavam kao heroje, i one koji su opstali i one koji tek počinju.

Jedan si od retkih muzičara koji preko 25 godina ima veoma čvrstu vezu sa svojim fanovima, bez obzira da li te prate iz vremena rada u Block Outu ili kroz samostalnu karijeru. Kako si tu  vezu sa svojm fanovima izgradio i kako je održavaš?

- Izgradio sam je upornim i iskrenim radom, i zato što sam napravio neke pesme koje ljudi vole da slušaju i znače im, a održavam je preko ju-tjuba, fejsbuka i koncertima, naravno. Uskoro, pošto je i fejsbuk u Srbiji postao deo nekog eksperimenta, pa nešto što je ranije moglo da  vidi hiljadu ljudi danas vide tri čoveka, verovatno ću je odrzavati i dimnim signalima.

Kako neki novi klinci reaguju na pesme koje si napisao pre 20 godina? Da li misliš da mogu da dožive suštinu onoga što si tim pesmama kada su nastale poručio publici?

- Reaguju odlično ti klinci koji me slušaju. Rok pesmama na srpskom jeziku je i onako potrebno vreme da dopru do publike, tako da ima i starijih ljudi koji još nisu čuli neke pesme koje sam napravio pre deset ili dvadeset godina. Klinci šetaju gradom sa mobilnim telefonima u rukama iz kojih urliču narodnjaci, kad vidite neko dete da sluša domaću rok muziku dajte mu beneficirani radni staž i jednokratnu pomoć za pretrpljeni strah u razredu. Dakle, neki razumeju šta sam hteo da kažem i onda, a razumeju šta govorim i sad.

Predstavi nam bend sa kojim ćeš nastupiti na koncertu u DOB-u.

- Bend se nije menjao protekle dve godine. Bubanj svira Vladan Božilović, perkusije Andrej Mladenović, klavijature Ivan Zoranović, gitare sviraju Danilo Nikodinovski i Milan Vučković, a bas gitaru Ivan Mihajlović.

Najavio si da će koncert trajati preko 3 sata, kako će biti koncipiran?

- Koncert će trajati oko 3 sata. Odsviraćemo ga iz dva dela. Biće, kao o prethodnih godina, odličan zvuk, svetlo i scenografija. Zbog svega toga i nastupamo upravo u velikoj sali Doma omladine.

Kakvi su ti profesionalni planovi za narednu godinu?

- Nadam se da ćemo imati mnogo koncerata.
 
Ulaznice za koncert Nikole Vranjkovića su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 1200 dinara.

Ivor: DOB

Beograđani i gosti prestonice proslaviće zajedno sa grupom Ti petogodišnjicu rada, na velikom koncertu 9. decembra u sali Amerikana Doma omladine Beograda. Ovaj duo, koji je već ostavio dubok trag na našoj alternativnoj rok sceni, čine Ilija Duni i Trajče Nikolovski. Ono po čemu su postali poznati posle jednog EP-a, dva albuma i niza spotova, jesu pesme zaraznih melodija i hipnotičkih tekstova, koje uz sjajan dvoglas i ritmove koji obuzimaju na nezaboravan način boje stvarnost toplinom ličnog doživljaja. U vremenu u kome kao da više niko ne piše pesme koje mogu da se pevuše i traju, pojava i rad grupe Ti predstavljaju izuzetno dostignuće. U susret nastupu u Domu omladine, popričali smo sa Ilijom o aktuelnostima u bendu i programu koji pripremaju za koncert. Ulaznice po ceni od 500 dinara dostupne su na svim Eventim prodajnim mestima i na blagajni Doma omladine Beograda.


Grupa TI je nastala pre 5 godina, hajde da se malo prisetimo kako i zašto je sve počelo.

- Trajče i ja smo se muzički upoznali polovinom 2012. godine na džem sešnu u BIGZ-u, a formalno nedelju dana kasnije. Meni se jako dopalo kako Trajče svira bubanj, zajedno smo odmah zvučali kao bend, ali se nakon svirke izgubio negde, pa sam preko drugara stupio u kontakt sa njim. Krenuli smo da vežbamo u mom stanu, devet meseci smo eksperimentisali sa opremom i formom, bez velikih ambicija. Prvi EP objavljujemo na proleće 2013, u isto vreme izlazi video za pesmu “Koliko dana” koja nam je otvorila vrata mnogih klubova i festivala. Tokom naredne dve godine objavljujemo jos dva albuma i sviramo kroz čitav region. 

Kreirali ste vrlo specifičan i autentičan zvuk na domaćoj sceni, iz vaše perspektive koju ste to prazninu popunili?

- Popunili smo prazninu za koju nismo ni znali da postoji. Kada smo počeli da sviramo, razmišljali smo kako će naša muzika biti prihvaćena, pre svega zbog neobične kombinacije instrumenata koju čine elektronski bubanj, bass sintisajzer i gitara. Ispostavilo se da forma nije presudna, čak smo pobrali simpatije zbog neobične postave. Ono što je važno jesu pesme, poruka koja kroz melodiju i tekst stiže do slušaoca, a mi smo imali sreće da naše pesme budu prihvaćene od strane široke publike.

Vaše pesme su uglavnom ljubavne i prenose slušaocu dosta ličnog, a opet univerzalnog. Koliko je teško napisati dobru ljubavnu pesmu?

- Ljubav je osnovna pokretačka snaga univerzuma, a ja uspevam da pišem pesme na tu temu samo kada sam bez ljubavi ili u disfunkcionalnoj vezi. Trenutno sam srećno zaljubljen, pa mi nije lako da napišem pesmu.

Vrlo brzo ste postali jedan od omiljenih domaćih bendova, na prvom mestu zbog kvaliteta muzike, ali i zbog sjajnih koncerata uživo. Kako gradite odnos sa svojom publikom, šta vam je tu najvažnije?

- Prema publici imamo odnos kao prema prijatelju koga tek treba da upoznamo. Imamo direktan kontakt preko društvenih mreža, neke od ljudi koji dolaze na naše koncerte naravno i poznajemo. Odnos sa publikom nam je jako važan zato što nas raspoložena publika ponese na koncertima podigne na sledeći nivo, a onda iz nas izađu još jače emocije, koju mi vraćamo nazad. Nije nam problem da sviramo i pred uzdržanom publikom, ali više volimo kad smo svi zajedno u transu.

U susret koncertu u Domu omladine Beograda nedavno ste objavili singl "Srce udara", u kojoj Trajče prvi put nastupa kao pevač. Reci nam nešto više o toj pesmi, kao i o izvesnom žanrovskom pomaku koji ova pesma svojim zvukom donosi. Kakve su reakcije publike do sada?

- Pesma “Srce udara” je u određenom smislu povratak korenima. Obrnuli smo krug u poslednjih pet godina, shvatili šta je naša prava snaga, i to upisali u novi singl. Nekada čovek mora da ode daleko da bi shvatio da je već bio na cilju kada je krenuo. Ljudi odlično reaguju na novu pesmu, to nam je znak da smo na pravom putu.     

Kako ti, ali i grupa TI, gledate na rokenrol u 21. veku i njegovu budućnost - u Srbiji, ali i globalno.

- Rokenrol je izgubio relevantnost koju je imao tokom prvih pedeset godina života, pojavili su se novi stilovi koji reflektuju duh vremena na adekvatniji način. Rokenrol će uvek postojati kao ideologija i odnos prema životu i slobodi, samo će forma nastaviti da se menja. Za mene su hip hop, rep i tehno deca rokenrola.

Kako će izgledati koncert 9. decembra u Domu omladine?

- Koncert u Domu omladine je naš najveći poduhvat do sada, nikada nismo svirali u tako velikoj sali samostalno. Odlučili smo da pročistimo zvuk kako bi do izražaja došle same pesme, melodija i tekst, mislim da će se publici to dopasti. Potrudićemo se da i u vizuelnom smislu ovo bude naš najatraktivniji koncert do sada.

Izvor: DOB


Odlučili ste se da na svom slavljeničkom koncertu kao specijalne goste predstavite jedan potpuno novi bend - Turisti, čiji jedini stalni član je Boško Mijušković Bole. Kakva je veza u smislu pogleda na muziku i koncepta stvaralaštva na relaciji TI - Turisti?

Ilija Duni: Bole je naš drug i jedan od najtalentovanijih muzičara na sceni, koji krčka muziku za Turiste već dve godine. Kada smo dogovorili koncert u Domu omladine, znao sam da Bole ima spreman album i pozvao ga da nam bude gost. Rok od dva meseca ga je pokrenuo da upakuje spotove i pripremi se za živi nastup. Ljudi fenomenalno reaguju na njegovu muziku, mislim da je pravo osveženje za našu scenu. Turiste i Ti povezuje ljubav ka eksperimentisanju sa formom i instrumentima, Bole se jako uspešno igra u oba domena.     


Kakvi su planovi grupe TI za 2018. godinu?

Ilija Duni: Od objavljivanja singla “Srce udara” završili smo još jednu pesmu, i nastavljamo da radimo na novim idejama. Nakupilo se melodija i rifova, radićemo na tome da ih uobličimo. Namera nam je da pesme snimamo i objavljujemo kako nastaju, dok su još sveže, a opet treba vremena da aranžmani sazreju. Trudićemo se da napravimo balans između brzine i kvaliteta.

GRUPA TI, SINGL "SRCE UDARA": https://youtu.be/-6RpfOus4Gk

Turisti su novi bend iz Beograda, čiji je osnivač i jedini stalni član Boško Mijušković Bole, basista grupa Straight Mickey and the Boyz i Škrtice. Ostali članovi dolaze i odlaze poput turista. Bend je nastao jedne noći u Žarkovu, kada je Bole inspirisan ljubavnim jadima i delta bluzom krenuo da svira po akustičnoj gitari u svojoj sobi i snima to telefonom. Njegov brat Nikola Džimi Mijušković mu se odmah pridružio i narednih dana nastale su pesme za prvi album Turista, koji je snimljen upravo u stanu gde je bend nastao i koji spreman čeka da bude objavljen. Premijerni nastup pred beogradskom publikom imaće 9. decembra u Amerikani, kao specijalni gosti na koncertu grupe Ti u Domu omladine Beograda. Ulaznice po ceni od 500 dinara dostupne su na svim Eventim prodajnim mestima i na blagajni Doma omladine Beograda.


Član si bendova Straight Mickey and the Boyz i Škrtice, da li je novi bend Turisti na tragu muzike koju znamo iz pomenutih postava, ili nešto sasvim drugačije?

-  Sigurno da postoje snažni uticaji bendova u kojima sviram (kao i drugih grupa i muzičara sa kojima sam imao prilike da sarađujem). Međutim, osnovne ideje oko Turista dolaze iz nešto drugačijih krajeva. Žanrovska šarenolikost, tzv. muzički kolaž i potreba za eksperimentisanjem su ipak odredili drugačiji pristup formi i zvuku, u odnosu na bendove sa kojima sviram i nastupam.

Da li su ljubavni jadi neophodna podloga za dobru pesmu?

- To je verovatno do pojedinca, kako ko i o čemu razmišlja tj. kakav ima pogled na stvari. Za mene je pre svega bitan mir u glavi u kojoj god situaciji da se nalazim jer tada, bez ozbira na sve, imam prostora za kontinuirani kreativni rad. Svakako, tuga jeste posebno osećanje s obzirom da može da odvede napred ka novim rešenjima i spoznajama, ukoliko se pametno iskoristi.

Šta je veće - sloboda ili odgovornost, kada si jedini stalni član benda?

- Najbitnija stvar koju mi je donela ta sloboda je činjenica da sam pomerio neke svoje granice, napredovao kao muzičar i postao bolji čovek. Odgovornost je utoliko veća, naravno, jer najveći deo stvari počiva upravo na meni i mom zalaganju. Ali kao i uvek, kada radiš ono u šta zaista veruješ i šta voliš, dobijaš neverovatnu snagu i energiju, potrebu da stalno pokrećeš i sebe i druge. Postoje ljudi koji me inspirišu i sa kojima imam želju da sarađujem na Turistima. To je zapravo i neki krajnji cilj cele ove priče, da okupim sve te različite forme i žanrove meni dragih muzičara i stvorimo nesto zanimljivo.

Iako Turiste još nismo čuli uživo, već se priča da ste jedinstvena i najkompletnija pojava na muzičkoj sceni Beograda, što je ozbiljan kompliment. Šta misliš o tome?

- Drago mi što se interesovanje za Turiste pojavilo već na samom početku i sa objavom prvog spota. Turisti jesu uzeli opšte poznato ime za sebe, ali muzika nije prilagođena opštim mestima i to je ono što je važno. Ideja je da sa svakim singlom napravimo pomak, da svaki sledeći na određeni način bude drugačiji od prethodnog.

Objavili ste nedavno prvi singl “Levo ili Desno” - reci nam nešto o ovoj pesmi i ekipi sa kojom si sarađivao.

Boško Mijušković: Rad na albumu je bio kompleksan i dugotrajan. Sve je počelo u malom kućnom studiju sa mojim mladjim bratom Džimijem, i zapravo je ``Levo ili Desno`` bila jedna od prvih pesama na kojima smo radili. Ova stvar, njen senzibilitet i tekst, konkretno govori o problemima u kojima se jedan odnos može naći, o nerazumevanju, o osećaju bezizlaznosti i momentima samoće. U stvaranju ove pesme učestvovalo je dosta dragih prijatelja i muzičara. Snimtelj je bio moj kolega iz Škrtica, Boris Bomla Mladenović, a bubanj je odsvirao Marko Ajković (Artan Lili). Prateće vokale je otpevala Janja Lončar, naša talentovana kompozitorka filmske muzike, a na albumu su pevale i postavljale vokalne aranžmane i Anjuta Janković (Stray Dogg) i Milica Tegeltija. Snimali smo u Vrbasu, u studiju “Šamarčina” kod Roberta Telčera, a producent ove pesme, kao i celog albuma je Niko Potočnjak, guru Turista i gitarista benda Seven That Spells iz Zagreba. Spot je dao poseban ton celoj priči, a njega je radila Marija Strajinić. Ceo ovaj projekat čini, pre svega, krug moje porodice, a zatim i prijatelji. Generalno, neizostavan deo Turista su i moj ćale, majka, sestra, devojka, ujak…

Premijerni nastup Turisti će imati na koncertu grupe Ti, 9. decembra u Domu omladine Beograda. Šta možemo da očekujemo i ko će ti se pridružiti na sceni?

Boško Mijušković: Džimi je nezamenjljiv član benda. Pored njega, sa nama na sceni biće Anjuta, Milica i Janja. Posebno sam srećan zbog činjenice da će bubnjeve svirati Peđa Milutinović, koji za mene predstavlja jedno čudo od talenta, neverovatno prirodan i kompletan muzičar, uglavnom orijentisan ka džezu, a sada ćemo imati priliku da ga čujemo u nešto drugačijem izdanju. Nisam mogao da zamislim lepšu varijantu od koncerta sa grupom Ti, vrlo sam zahvalan svom prijatelju Iliji Duniju koji me je podstakao da ubrzam stvari i nastupim sa njima već u decembru.

Kuda Turisti ‘’putuju’’ nakon koncerta u DOB-u? Album, svirke, nove pesme…?

Boško Mijušković: Najzabavniji put jeste objava albuma koji je spreman, novi spotovi izlaze, na nekim još radimo. Plan je da nakon koncerta u DOB-u snimimo live session u Digimediji i to u većoj postavi. Želja mi je da nakon ovog koncerta organizujemo i koncerte po regionu, a sve sa ciljem daljeg povezivanja i saradnje. Rad svakako nastavljam, pripreme za sledeći album su uveliko u toku. Biće ovo jedno dobro putovanje.
 
Dok čekamo premijerni susret uživo sa Turistima 9. decembra u Domu omladine, Boško i ekipa nastavljaju sa aktivnostima i predstavljaju nam drugi po redu singl, u susret albumu prvencu! "Abu Dabi" je novi hit grupe, i drugačiji je oblik ljubavne pesme od dirljive "Levo ili Desno". Oštra, direktna i neobuzdana ova pesma će goreti u vašim ušima  već nakon prvog slušanja a poruka "Vratićeš se meni ti" nije upućena samo devojci koja odlazi u Abu Dabi, vec i slušaocu koji će ovu pesmu hteti da vrti iznova, i iznova. Psihodelični melos, tragična ispovest na pesku i ritam i gruv od kog Bo Didli ponosno počiva u miru, sve u jednoj pesmi u spotu snimanom na pesku nekog turističkog raja.

Pioniri avangarde, The Residents, u mnogo čemu su bili i pioniri savremene alternativne prakse u popularnoj kulturi, utirući put drugima – od pokretanja nezavisne izdavačke kuće do uvođenja videa kao ravnopravnog dela nastupa. Ponikli u okvirima kalifornijske andergraund umetničke scene, već 45 godina se smatraju najmisterioznijim ikonama avangardne muzike. The Residents su sva svoja iskustva spojili u jedno, sa idejom da stvore spektakularan novi program za novi vek, pod imenom "Između snova": muzičku predstavu sa još uvek izrazitim pozorišnim pristupom, koju će izvesti 20. novembra u Domu omladine Beograda. U susret ovom velikom koncertu, imali smo priliku da porazgovaramo sa Homerom Flintom (Homer Flynt), osobom za kontakt benda sa javnošću, i jedinim izvorom informacija o svetu ovih istinskih legendi američkog art roka. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže, u vrlo ograničenom kontigentu. Koncert će biti sedeći, što omogućava maksimalan komfor i koncentraciju za praćenje ovog jedinstvenog umetničkog spektakla!


Kako su The Residents rešili da pokrenu Ralph Records, svoju nezavisnu izdavačku kuću, i da li se taj biznis model, koji nije bio uobičajen u to vreme, pokazao dobrim za grupu?

- Kao i sa mnogim drugim stvarim u vezi sa njima, mislim da je to bio dobar biznis model, posebno na početku. Pre svega jer ono što su The Residents radili kad su počinjali niko ne bi podržao. Uspeli su da nastave da rade isključivo zato što su imali svoju izdavačku kuću i distribuciju. Jedino tako su mogli da dođu muzikom do svoje publike.

Međutim, kako vreme prolazi, vi počinjete da shvatate kako ne možete sve sami da uradite. Posle nekog doba, počinjete da razumete da neka druga kompanija možda može više vremena da posveti stvaranju interesa za tu muziku, nego što vi postižete. To je dovelo do drugačijih poslovnih dogovora oko distribucije muzike The Residentsa.
 
Da li je Internet olakšao situaciju tom smislu, pošto sad umetnik lakše nego ikad može da ima direktnu komunikaciju sa svojim fanovima?

- Iskreno rečeno, imam pomešana osećanja u vezi sa tom direktnom komunikacijom: sa jedne strane to je odlično, i predstavlja odjek onog što su i sami The Residents radili, kontrolišući sopstvenu izdavačku delatnost i kontakt sa publikom. Sa druge strane, proizvod nekako postaje jeftin, kao da gubi na vrednosti – muzika više nije tako specijalna kao što je bila nekad, pre trideset, četrdeset ili pedeset godina. Ali, šta ćemo, stvari se menjaju i jedini način da se opstane jeste da se ide u korak s vremenom...
 
U današnje vreme ima sve manje privatnosti i tajni, zahvaljujući sveopštoj umreženosti. Da li se The Residents danas bore sa nekim drugim opasnostima koje ovo vreme donosi?

- Slažem se da Internet menja stvari, neki put ne u dobrom smeru, ali sa druge strane je dobro što je omogućio da više u društvu ne postoje „čuvari kapije“, već svako može da dođe do svakog ili do svačeg što želi da istraži. Izdavačke kuće više ne odlučuju šta će ugledati svetlo dana, a šta neće, što je svakako dobra vest. Takođe, digitalizovane alatke omogućavaju danas svima da lako naprave album i snime ga svojim telefonom, što je sjajna stvar. Sa druge strane, toliko raznog đubreta se zbog toga pojavljuje, da je teško razabrati šta je dobro, a šta loše – ali to je i tako uvek bio problem.
 
Danas putujete širom sveta i susrećete fanove koji su odrasli u potpuno različitim kulturama, a svi vole The Residents. Kako oni funkcionišu u tako različitim kontekstima?

- Uvek je u to uključen element misterije. Recimo, kad su The Residents prvi put svirali u Rusiji, imali su dve rasprodate večeri u klubu – po njihovom saznanju niko do tad nije objavio nijedan njihov album u toj zemlji, pa je pitanje bilo kako su ti ljudi uopšte znali da oni postoje, a kamoli da treba da dođu na koncert. Takav je slučaj bio i na nekim drugim mestima na kojima su bili... Odgovor je samo ponekad bio očigledan: recimo, The Residents su bili veliki u Grčkoj, a razlog za to se krio u činjenici da je glavni klub u Atini, radio stanicu, te izdavačku kuću, držao čovek iz muzičkog biznisa koji je bio njihov veliki fan – naravno, on se brinuo da svi u Grčkoj čuju za njih, pa su tamo uvek bili veoma uspešni.
 
Sad prvi put imate pred sobom publiku iz „millenials“ generacije, kako oni reaguju na vaš šou?

- Drago nam je što su i oni tu, ali, kao što rekoh, niko ne razume kako su uopšte saznali za The Residents i gde.
 
Da li su The Residents ikad dali neki eksplicitan politički komentar?

- Ne, ništa posebno, nije ih to zanimalo. Na neki način, album „Wormwood“, sa pričama iz Biblije, bio je najbliže tome, jer je na njihov način predstavljao reakciju na rast religioznog konzervativizma u Americi krajem devedestih, ali ni to nije bio direktan komentar.

Mada se u videu koji prati ovu turneju pojavljuje bivši predsednik Nikson, to je ipak dato na način koji The Residents najviše vole, a to je jukstapozicija – kad stavite jednu pored druge dve stvari koje naizgled nemaju nikakve veze, i onda one komentarišu jedna drugu. Njima se činilo da je trenutak kad Nikson priznaje da je sanjao da je bluz pevač – krajnje šarmantan.

Konačno, da li su The Residents u pripremi novog albuma izučavali neke naučne poglede na snove?

- Ne, zaista nisu - svi imamo snove, pa su se The Residents u pripremi uglavnom orijentisali prema svojim snovima.


Pijanista Đovani Gvidi (Giovanni Guidi) više nije najveći talenat italijanskog džeza, kakvog smo ga upoznali kada je prvi put svirao na Beogradskom džez festivalu 2010. godine u kvintetu Enrika Rave, već koautor najboljeg džez albuma u Italiji 2016, u anketi časopisa Musica Jazz. Na trećem nastupu (drugi put je svirao u duu sa Đanlukom Petrelom 2013.) predstavlja novi kvintet „Inferno“ sa istaknutim italijanskim saksofonistom Frančeskom Bearcatijem. Koncert na ovogodišnjem, 33. BDŽF je zakazan za subotu, 28. oktobar u Velikoj sali Doma omladine Beograda.

Nagrađeni plesni performans “Lumi” autora i izvođača Marka Milića, bio je na programu četvrte festivalske večeri jubilarnog, desetog Kondenz festivala, 23. oktobra od 20 sati u Magacinu. Reč je o performansu koji je nedavno dobio specijalnu nagradu žirija Udruženja baletskih umetnika Srbije (UBUS) za inovativni pristup u oblasti savremenog plesnog teatra. Žiri je u obrazloženju naveo da je reč o predstavi “u kojoj se zapaža studiozan rad, što ovo ostvarenje čini stilski homogenim, bogato značenjima i smislom, a vizuelno aktraktivno”.

Izvođač i autor Marko Milić istražuje kako traumatični događaji oblikuju našu sposobnost da posmatramo svet oko sebe. Prema njegovim rečima, “Lumi” je kao rad nastao istraživanjem teme kako mi kao ljudi reagujemo na traume, i kako nakon njih posmatramo svet i pojave koje nas okružuju, kao i kako ta iskustva oblikuju način na koji se povezujemo sa ljudima oko nas.

- “Celo to istraživanje smo razvili u rad koji traje 69 minuta. Reč je o multimedijalnom radu što je bila srećna okolnost, s obzirom da smo aplicirali na konkursu Ministarstva kulture za multimediju, i tako dobili podršku i mogućnost da izvedemo performans.”

Povodom specijalne nagrade UBUS-a za inovativni pristup u oblasti savremenog plesa, Marko je izjavio:

- “Drago mi je da smo mi dobili nagradu za inovativnost jer nam je potrebna podrška, s tim što nam je potrebna češće i više nego jednom godišnje, ali za to se i mi moramo izboriti, da dođe do ozbiljne promene na široj umetničkoj sceni, na samo na plesnoj. Plesne produkcije gotovo da nije bilo u protekloj sezoni, i samo dve su podržane od strane Ministarstva kulture. Cela dodela nagrada je simptom trenutne situacije u tom polju u Srbiji, s obzirom da smo mi naš rad napravili u drugim okolnostima, podrškom koja je došla od drugog konkursa (za multimediju). “Parlić” nije dodeljen, po mom mišljenju, ne zato što ovogodišnja domaća produkcija nije zadovoljila kvalitet, već zato što nema prave konkurencije, ukoliko vi imate samo sve domaće produkcije u sezoni”.

Ovogodišnji, deseti po redu Kondenz festival održava se od 20. do 25. oktobra u organizaciji Stanice – Servisa za savremeni ples. Večeras od 20 sati u Bitef teatru publika će imati prilike da pogleda “Pokušaj ustanka iz fotelje” Dušana Murića. Zarad “preživljavanja” (a to je rastegljiv pojam), umetnici pristaju da budu deo raznih reklama, promocija, događaja, koji uglavnom služe ojačavanju i perpetuiranju kapitalističke mašine i odnosa, da bi se zatim vratili svojoj umetnosti, gde promovišu visoke humanističke ideale. Kako i da li umetnik može da sačuva svoj integritet? Šta ostaje od njegove umetnosti, jednom kada je taknuta banalizacijom? Pirueta na kori od banane.

Poslednje večeri festivala, u sredu 25. oktobra, od 20 sati u prostoru Magacina, na programu je plesni eksperiment Frederika Giesa “Good Girls Go To Heaven, Bad Girls Go Everywhere”. Reč je o performansu koji traje 3 sata i 38 minuta, u prostoru ispunjenom bitovima tehno seta DJ Fiedela (Berghain / Ostgut Ton) i podnom instalacijom vizuelnog umetnika Antona Stojanova. Berlinska tehno i kulpska scena je bila mesto sastajanja ova tri umetnika, koji su započeli svoju saradnju ovim eksperimentom 2014. godine, i od tada su kreirali nekoliko performansa zajedno. Njihovo iskustvo i različiti angažmani na ovoj sceni preokreću svaki element koji dolazi u obzir u igru u ovom eksperimentu, što je pozivnica individualnim i kolektivnim pokretima da se priključe.

<<  Novembar 2024  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
    
 

Putopisi, Intervjui..