Popularni beogradski The Beatles tribute sastav The Bestbeat 21. decembra od 20 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda izvešće program posvećen legendarnoj ploči “White Album“, koja je objavljena 22. novembra 1968. godine. U mnogim izborima za najbolju ploču svih vremena ovo delo se našlo u vrhu, a neretko mu se dodeljuje i posebna pozicija najzagonetnijeg i najuticajnijeg albuma grupe The Beatles. Ulaznice za koncert su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 800 dinara. Grupa The Bestbeat je nastala 2005. godine i čine je Vladimir Banovčanin kao John Lennon, Damjan Dašić kao Paul McCartney, Marko Ćalić kao George Harrison i Vitomir Milićević kao Ringo Starr. Nastupajući po velikim evropskim festivalima i manifestacijama, klubovima i gradskim trgovima – ovaj beogradski kvartet poslednjih godina uvrstio u najbolje kontinentalne atrakcije koja svojim izvođenjem i scenskim nastupom verno dočarava duh fenomena grupe The Beatles. 


Po čemu je The White Album značajan u karijeri grupe The Beatles?

The Bestbeat: To je prvi i jedini dupli studijski album grupe The Beatles. Album se u stvari zove “The Beatles” ali je naziv “beli album” dobio zbog svog minimalističkog dizajna koji karakteriše totalno beli omot bez ikakvih oznaka osim serijskog broja i blago utisnutog imena grupe. To je namerno urađeno kao oštar kontrast prethodnom omotu albuma Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Na albumu se uočavaju prvi pokušaji solo radova članova grupe, javljaju se prvi znaci razdora u bendu koji se produbljuju u narednim godinama sve do raspada 1970.

Budući da je u pitanju dupli album, da li ćete izvoditi sve pesme ili ćete napraviti izbor i po kojim kriterijumima?

The Bestbeat: Pošto je u pitanju dupli album sa preko 90 minuta muzike napravili smo selekciju ključnih pesama sa The White Album-a, ali i još neke od pesama koje su obeležile stvaralaštvo Bitlsa u 1968. godini, što uključuje film i album Yellow Submarine, kao i singlove Lady Madonna, Revolution, Hey Jude itd.

Da li publiku na koncertu u Domu omladine i ove godine, pored izvođenja albuma koji slavi 50 godina od objavljivanja, očekuju i neka iznenađenja?

The Bestbeat: Gost koncerta će biti muzički kritičar Moma Rajin koji će publici ispričati nekoliko rečenica o Belom albumu. Iznenađenja su pesme koje ni Bitlsi nikad nisu izveli zajedno kao četvrorka. Mislimo da je to poslastica za ljubitelje Bitlsa. Pored pesama sa belog albuma odsviraćemo i najveće hitove benda.

Ko čini većinu vaše verne publike?

The Bestbeat: Našu publiku čine sve generacije, od petogodišnjaka do ljudi u poznim godinama. Muzika Bitlsa je našla put do srca svih generacija u poslednjih 55 godina, mi samo nastavljamo tu tradiciju i upoznajemo nove generacije sa njihovim stvaralaštvom.

Šta je obeležilo 2018. godinu kada je reč o radu grupe The Bestbeat i šta planirate za sledeću godinu?

The Bestbeat: Tekuću godinu su obeležili mnogi nastupi grupe po zemlji i inostranstvu od kojih bismo izdvojili rasprodat koncert u nacionalnom teatru u Bukureštu pred preko 2500 ljudi, turneju po Francuskoj i nastup u alpskom skijalištu Obertauern na istoj bini gde su Bitlsi održali jedini koncert u Austriji 1965. godine. To je uvek velika čast za nas. Kruna ovogodišnjih nastupa će biti naš tradicionalni novogodišnji koncert 21. decembra u Domu omladine Beograda. Planiramo da nastavimo sa radom i nastupima kao i do sada. Dokle god bude publike koja želi da čuje kako bi Bitlsi zvučali uživo, mi ćemo svirati i davati sve od sebe da to radimo što bolje i što vernije originalu.

Okupljen za projekat posvećen Donu Čeriju 1999. i imenovan po jednoj numeri legendarnog trubača, skandinavski garažni trio The Thing (Švedska/Norveška), koji čine Mats Gustafson, Ingebrigt Hoker Flaten i Pol Nilsen-Lav, brzo je stekao reputaciju jednog od najvažnijih džez sastava današnjice. Osim autorske muzike, izvode i zapaljive obrade numera širokog opusa, od Alberta Ajlera do The Stooges, i od Stiva Lejsija do Pidžej Harvi, sarađujući i sa raznovrsnim umetnicima (Džo Mekfi, Pet Metini, Nene Čeri…). Sa posvećenim fanovima u rok, nojz i džez zajednici, The Thing nastavlja da korača novim, beskompromisnim stazama. Konačno stižu i na Beogradski džez festival, a koncert je zakazan za 28. oktobar od 22:30 u sali Amerikana Doma omladine Beograda! Nastup je realizovan uz podršku Ambasade Norveške, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.


Sa bendom The Thing nastupate već 18 godina. Da li ste na početku mogli da zamislite da ćete ostati na okupu tako dugo?

- Niko ne može da zna ni šta će se sutra desiti, i to mi se dopada. The Thing je za nas jednako važan kao što je bio i na početku. Saradnju smo pokrenuli zbog snimanja jednog projekta, ali smo ubrzo shvatili da ima mnogo više potencijala. Još uvek imamo istu energiju, a nove stvari se dešavaju na svakom nastupu. Ukoliko bi naša muzika počela da se ponavlja, prekinuli bismo rad zauvek.

Jedan od glavnih kvaliteta muzike koju stvarate, pored izuzetnih improvizacija, je i sjajna energija. Koliko je teško ostvariti balans između slobode improvizovanja i formalnog toka kompozicije?

- Sve je povezano i osnažuje jedno drugo. Međusobno se hrani. Mora da bude tako kako bi muzika bila interesantna. U muzici, jednako kao i u životu, potrebno je da postoji trenje. Moramo imati materijal sa kojim radimo u muzici i u životu. A moramo i da improvizujemo. Tako stvari funkcionišu.

Koliko je saksofon kao instrument bitan za džez muziku i kako ste odlučili da će to biti Vaš instrument?

- Mislim da je saksofon postao dominantan instrument tokom istorije džeza. Iz dobrih, ali i loših razloga. Jednostavno volim saksofon i njegov zvuk, ali ne očekujem da ga svi vole na jednak način. Kada sam u svom rodnom gradu 1980. godine čuo Sonija Rolinsa kako svira, sve se promenilo. Više me nisu interesovali fudbal i strešaljštvo. Od tog trenutka sam samo želeo da sviram saksofon!

Šta publika može očekivati od koncerta grupe The Thing na 34. Beogradskom džez festivalu?

- Ni mi sami ne znamo šta da očekujemo. Smatram da ne treba imati očekivanja, jer stvari samo mogu da krenu naopako. Idealno bi bilo da dođete na koncert otvorenog uma i načuljenih ušiju. Prepustite se i dozvolite da vas muzika obuzme i povede (nekuda!). Muziku bi trebalo doživeti uživo, u trenutku kada se svira. Ne očekujte ništa. Očekujte neočekivano. Ne očekujte ništa.

Recite nam nešto više o (džez) muzičarima koji su uticali na Vaše stvaralaštvo.

- Ima ih previše. Ja sam diskoholik, pasionirani kolekcionar muzike za svoju privatnu arhivu, i nikada mi nije dosta. Potrebno mi je da imam izvor informacija i inspiracije u blizini, u ličnoj arhivi, da bih mogao da napredujem. Fokus mi se menja svakog dana. Neki muzičari su tokom godina imali veliki uticaj na mene, neki malo manji, ali svi su uticali na mene na neki način. Ono što mogu da preporučim ljudima je da istražuju različitu muziku. U životu ima toliko muzike koja može promeniti vaš put ili ideju o tome ko želite da budete. Potrebna nam je raznovrsnost, potrebna nam je promena. I opet: potrebno nam je trenje – kako u muzici, tako i u životu. Ali, ipak, nemojte propustiti rad ovih umetnika. Ako se prepustite njihovom toku i stvaralaštvu život će biti drugačiji i bogatiji: Bunk Johnson, George Lewis, Napalm Death, Warne Marsh, Anna Högberg, Mette Rasmussen, Entombed, Giacinto Scelsi, Ty Segall, Oh Sees, Bengt Nordström, Helmut Lachenmann, Karen Dalton, Mauricio Kagel, Herman Sonny lount, Terje Rypdal, Meshugah, 54 Nude honeys, Sofia Jernberg, Polly Bradfield, Frank Wright, Kauro Abe, Mototeru Takagi, Masayuki Takayanagi, Takao Haga, Refused i, naravno, Duke Ellington i Lars Gullin.

Kojim projektima se trenutno bavite, pored rada sa grupom The Thing?

- Mnogo ih je, možda i previše. Ali novi projekti The End i Anguish bukvalno mi „pomeraju pamet“ ovih dana. Rad na novim i starim projektima se mora dešavati paralelno, jer se oni međusobno hrane.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je „BEZ GRANICA“. Šta mislite o granicama u savremenom džezu, da li je važno da ih ne bude?

- Zapravo mislim da su nam granice potrebne da bismo ih pomerali i rušili, da bismo sve promenili. Ograničenja su nam potrebna da bi došlo do trenja. Da toga nema izgubio bih interesovanje za muziku, za umetnost. Da nema ograničenja ne bi bilo ni života ni muzike. Ali potpuno se slažem sa idejom da granice treba „razbucati“ i trudimo se da to radimo najbolje što možemo!

Jun Sun Na (Youn Sun Nah) rođena je i odrasla u Seulu, a studirala u školi za džez i savremenu muziku CIM u Parizu. Godine 2007. započinje saradnju sa švedskim gitaristom Ulfom Vakeniusom, što je dovodi do ugovora sa renomiranom nemačkom kućom ACT i meteorskog svetskog uspeha. Na albumima je prate i Lars Danijelson i Vensan Perani, a na novom izdanju “She Moves On” čini iznenađujući obrt sa avangardnom američkom ekipom (Džejmi Saft, Bred Džons, Den Rizer, Mark Ribo), izvodeći sjajne obrade bisera Džimija Hendriksa, Džoni Mičel, Pola Sajmona i Lua Rida, između ostalog. Premijerno gostovanje u Srbiji imaće na 34. Beogradskom džez festivalu, 28. oktobra od 19:00 u Kombank dvorani. Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Južne Koreje, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.


Da li je džez popularan u Južnoj Koreji? Kako ste došli u dodir sa muzikom Zapada i odlučili se da studirate u Parizu?

- Džez nije popularan u Koreji koliko je u Evropi, ali se to polako menja. Počeka sam da slušam muziku sa Zapada dok sam bila tinejdžer. Američki pop i folk, ali i francusku muziku. Džez sam otkrila u toku studija, pre toga nisam znala ništa o njemu. Džezu sam se okrenula sticajem okolnosti. Želela sam da studiram muziku, a jedan prijatelj me je savetovao i, na kraju, ubedio da to bude džez. Za Pariz sam se odlučila jer sam volela francusku muziku i kulturu. Upisala sam se na CIM (Škola džeza i savremene muzike), jednu od prvih džez škola u Evropi i to je bila ljubav na prvi pogled.

Dobitnica ste prestižne nagrade “Orden reda viteza umetnosti i književnosti” koju dodeljuje francusko Ministarstvo kulture kao i nagrade ECHO koju nemačka muzička kritika dodeljuje najboljem vokalnom solisti na svetu. Kolika je važnost muzičke kritike i njen uticaj u savremenom džezu? Koliko su ovakve nagrade važne za razvoj karijere?

- Nagrade i mišljenje kritike su veoma bitni jer u prvi plan stavljaju muzičare koji su njihovi laureati. Privilegija je biti izložen pažnji javnosti na takav način, u svetu sa toliko talentovanih muzičara i umetničkih projekata. Kada sam počinjala, nisam razmišljala o osvajanju priznanja. Zamišljala sam kako pevam na festivalima kao što je Beogradski džez festival. Dirnuta sam priznanjima koja su mi dodeljena, ali ne razmišljam o njima kao nečemu što bi moglo uticati na moju karijeru. Prihvatam ih kao znak prepoznavanja za svoje umetničko putovanje.

Kako uspevate da ostanete originalni i autentični u svetu punom muzičkih žanrova i muzičara koji stvaraju i sviraju, dostupnih publici više nego ikada ranije? Šta je najbitnije u kreativnom procesu i nastupu?

- Još uvek se osećam kao početnica. Volim da učim nove stvari, sarađujem sa različitim muzičarima i producentima. Slušam mnogo muzike, to mi pomaže da zadržim zdravu distancu od onoga što sama radim. Trudim se da otvorim um za ono što me okružuje.

Dolazite iz Južne Koreje, studirali ste u Francuskoj a pevate na engleskom jeziku širom sveta. Pravi ste ambasador ovogodišnjeg slogana Beogradskog džez festivala koji glasi “Bez granica”.

- Mnogo mi se dopada taj slogan! Džez mi je pomogao da otvorim um i doživim pravo prosvetljenje. Muzika ima poseban, univerzalni jezik koji ne zna za granice. Dva muzičara iz različitih zemalja koji se sretnu po prvi put uvek će moći da stvore neku melodiju, a njihova muzika da dirne druge ljude širom sveta, da ih pokrene i natera da igraju. Jezik muzike razume svako, po sopstvenom osećaju, bez preduslova da taj jezik mora da govori. Džez je tu već više od jednog veka i mislim da je pred njim još dosta lepih godina. Džez ima mnogo posebnih uloga – da edukuje, socijalizuje, kreativno deluje i zabavi.

Vaš nastup u Beogradu biće i deo “Dana korejske kulture 2018”. Da li ste očekivali da se takva manifestacija održava u Srbiji?

- Apsolutno ne, ali mi je jako drago i počastvovana sam. Koreja se poslednjih godina prilično otvorila ka svetu i zaista mi je toplo oko srca kad znam da se druge zemlje interesuju za korejsku kulturu. Tokom Korejskog rata je zemlja je bila potpuno uništena, ali naša istorija je duga 5000 godina.

Prvi put dolazite u Srbiju. Da li znate nešto o srpskoj kulturi i muzici? Da li ste bili u prilici da čujete nekog džez muzičara iz naše zemlje?

- Nažalost, ne znam mnogo toga o srpskoj kulturi, žao mi je! Zato sam veoma uzbuđena što dolazim i što ću biti u prilici da otkrijem vašu zemlju. Imala sam priliku da povremeno sarađujem sa vašim sunarodnikom, Bojanom Zulfikarpašićem. On već dugo godina živi u Francuskoj, često sam išla na njegove koncerte. Uticao je umetnički na mene dok sam studirala u Parizu. Pre četiri godine zajedno smo snimili pesmu koja je omaž Nini Simon.

Kakav program ćete izvesti na Beogradskom džez festivalu?

- Moji muzičari i ja ćemo izvesti nekoliko novih kompozicija sa poslednjeg albuma “She moves on”, ali i mnoštvo numera sa prethodnih albuma.

Eklektična muzika sastava Fish in Oil predstavlja organski spoj bluza, svinga, fri-džeza, šansone, fankija, surfa i panka, a delimično je nadahnuta ambijentima Džona Zorna, Marka Riboa i Toma Vejtsa. Dugogodišnji omiljeni sastav beogradskih klubova, danas nastupaju po festivalima širom zemlje, kao i u inostranstvu, promovišući jedno od najambicioznijih ostvarenja u istoriji srpske instrumentalne muzike, dvostruki album “Tri ključa”. Nastup na otvaranju 34. Beogradskog džez festivala, 25. oktobra od 19:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda, biće promocija njihovog novog, četvrtog albuma, uz ekskluzivnog gosta iz inostranstva – američkog gitaristu Marka Riboa. Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.


Grupa Fish in Oil postoji četvrt veka. Kako sa ove distance gledate na početke? Šta je bitno da bi jedan džez sastav trajao toliko dugo?

Bratislav Radovanović: Fish in Oil je grupa koja iza sebe ima nekoliko inkarnacija i jedina dodirna tačka svih njih je strast prema muzici ljudi koji su prošli kroz grupu, kao i veliko prijateljstvo koje nas svih ovih godina povezuje. Početke postojanja grupe povezujem sa najlepšim periodom svoga mladalačkog života tako da mi svako prisećanje budi osmeh… Malo grupa, nebitno da li su džez, rokenrol, ili druge orijentacije, uspe da opstane dugo godina. Mislim da su ljudi jedini faktor. Sviranje u grupi, pre svega, podrazumeva uzdizanje iznad lične sujete i prihvatanje da je grupa skup ljudi koji ne moraju uvek da misle isto.

Na koji način se bend menjao tokom godina?

Bratislav Radovanović: Mislim da su životne okolnosti pre svega uticale u kom će se pravcu kretati naše stvaralaštvo. Naravno tokom godina su se menjala interesovanja, a sa njima i naša muzika.

Kako ocenjujete džez scenu u Srbiji? Gde vidite Fish in Oil na sceni?

Dušan Petrović: Mi nikada nikoga ne ocenjujemo. Ima stvari koje volimo i dopadaju nam se i onih koje nam se manje dopadaju, ali s obzirom da sebe nikako ne doživljavamo kao džezere nego čiste muzičke avanturiste bilo bi neukusno, čak arogantno, da bilo koga ocenjujemo. Ocenjivanje sebi dopuštaju fah čistunci koji pretenduju da vladaju materijom, a mi se rukovodimo intuicijom, emocijama i ličnim ukusom kao jedinim imperativima arbitraže onoga što radimo i onoga što drugi rade. Bez ikakvih pretenzija. Fish in Oil je na srpskoj džez sceni jer su ga tu postavili ljudi koji se u Srbiji bave promocijom i izdavanjem džeza. Mi nemamo ništa protiv toga, naprotiv! Desi se, s vremena na vreme, da nam pojedine kolege osporavaju tu pripadnost kojoj mi nikada nismo ni težili. Srećom, publika i neki džez pregaoci i promoteri u nas, prepoznaju našu iskrenost i posvećenost. Ljudi rado dolaze na naše nastupe i nama je to više nego dovoljno!

Fish in Oil je nastupio na 29. Beogradskom džez festivalu 2013. godine. Po čemu pamtite taj nastup?

Dušan Petrović:  To je ostvarenje dugogodišnjih težnji svakog benda – nastup na tako renomiranoj manifestaciji, naročito prvi, pamti se po uzbuđenju i osećaju da se po prvi put materijalizuju (koliko je to u muzici uopšte moguće) sav trud, nade i želje koji prate bend, a slobodno smem reći i svakog od nas ponaosob. Kombinacija ponosa, uzbuđenja i pozitivne treme… sve se to meša u neopisiv osećaj koji se pamti zauvek!

Na prethodnom albumu sarađivali ste sa velikim imenima evropske džez scene, između ostalog i sa Bojanom Zulfikarpašićem i Matijom Dedićem. Koliko vam znači saradnja sa istaknutim kolegama?

Dušan Petrović: Što se tiče saradnje sa istaknutim kolegama ona nas, naravno, pre svega inspiriše da prevazilazimo sebe, utoliko što uopšte pažnja i želja za saradnjom takvih imena kakva su Bojan Z, Matija Dedić, Džijan Emin, Mark Ribo, obavezuje na bezrezervnu posvećenost i ozbiljnost. Nije jednostavno stati rame uz rame s nekim kome se diviš i ko te inspiriše. Ali ne bih ja razdvajao saradnju sa istaknutim i još uvek neetabliranim muzičarima – ujedinjavanje putem ideja je podjednako uzbudljivo i inspirativno na bilo kom nivou…

Promociju albuma “Tri ključa” imali ste u punoj sali Amerikana u Domu omladine. Pred nastup na Beogradskom džez festivalu objavićete novi album koji ćete premijerno predstaviti upravo tom prilikom. Šta publika može da očekuje od novog albuma i koncerta?

Dušan Petrović: Novi album izlazi za Metropolis Records tik uoči 34. Beogradskog džez festivala. Donosi 9 novih kompozicija Brace Radovanovića, u izvođenju i aranžmanu Fish in Oil, i jednu koju ljudi već poznaju sa naših nastupa, ali je sazrela za snimanje tek sada. Za razliku od prethodnog, na ovom imamo samo jednog gosta – mladog beogradskog multi-instrumentalistu i autora Pavla Popova. I to je to je što se tiče novog albuma… ali publiku 34. BDŽF-a očekuje mnogo više od toga! Kada smo saznali da će nam se na sceni pridružiti veliki Mark Ribo rešili smo da  za tu priliku pripremimo potpuno nov materijal koji će ovog neverovatnog umetnika (nadamo se) inspirisati još više nego što bi to učinio samo materijal sa novog albuma. Tako će svaki posetilac festivala poneti u pamćenju jedinstven muzički doživljaj skrojen od strane Fish in Oil baš po meri jednog od najvećih i svakako (barem nama) najvažnijih gitarista današnjice. A ako potom uzmu i album koji će biti promotivno prodavan posle nastupa, uz to će poneti još 10 novih Fish in Oil numera koje će biti savršen produžetak te izuzetne večeri…

Fish in oil je sastav kojeg karakteriše fuzija različitih žanrova, ali i zanimljivi nazivi kompozicija (Kod pocepanih gaća, Manitu na biciklu, Borsalino ). Odakle ideja za takva imena?

Bratislav Radovanović: Mi našom muzikom pokušavamo da ispričamo neku priču, a sami nazivi su naravno tu da je uobliče. Naše teme su različite a zajedničko im je to što pokušavaju da se bave problemima običnih ljudi, što postavljaju pitanja, što kritikuju… Nekada su nostalgični, nekada su vapaj, nekada angažovani, nekada pokušavaju da budu duhoviti… Grad u kome živimo je takođe naša velika inspiracija. Kompozicija Misir Rumelije sa našeg prvog albuma je direktna posveta Beogradu, kompozicije Kod pocepanih gaća, Tri ključa… su po imenima starih beogradskih kafana… Samo podneblje na kome živimo takođe (Dolina vekova, Dolina suza…), itd.

Koje izvođače ćete sigurno slušati ove godine na Beogradskom džez festivalu?

Dušan Petrović: The Necks, Jimmy Tenor, Ben Wendell Seasons Bend, CORTEX, The Thing…

Moto ovogodišnjeg džez festivala je “No limits”. Kako ocenjujete današnju poziciju džez muzike na globalnoj svetskoj sceni i gde su granice do kojih džez muzika seže?

Dušan Petrović: Pozicija džez muzike na globalnoj svetskoj sceni je konstrukt koji zapravo ništa precizno ne znači kada se zaista razmisli. Svet je ogroman i dramatično različit u svojim širokim prostranstvima i raznoraznim kulturama. Stoga je zaista mali broj zajedničkih imenitelja koji bi bili temelj nekom “globalnom ukusu” koji bi bio potka za “globalnu scenu”, naravno ne uzimam u razmatranje pop fenomene, jer džez tu može u najboljem slučaju poslužiti kao manje ili više daleka inspiracija mnogo rudimentarnijem muzičko izrazu. Džez ima i oduvek je imao poziciju duboko “ispod radara”, te je to ujedno njegova slabost i snaga. Džez je Muzička Internaciola Neizlečivih Zaljubljenika u čaroliju muzike i muziciranja kojima ne trebaju nikava tajna udruženja, lozinke i komplikovani rituali da bi se prepoznali i spojili. Oni svoju veru nose slobodno i bez skrivanja, jer joj je suština jedna čista razmena ideja, emocija i energije često (ali ne nužno) na visokom nivou, koja svakako rezultira sazvučjima i energetskim ili emocionalnim sadržajima koji imaju kvalitet i sposobnost da oplemenjuju i ushićuju. U tom smislu ne vidim bolji moto bilo kojeg džez festivala od “NO LIMITS”! I da dodam – 21. vek je pri kraju svoje druge decenije – sve bi već uveliko trebalo da bude moguće!

Poznati američki sastav The Handsome Family, široj javnosti poznat po muzici za svetsku hit kriminalističku seriju „True Detective“, održaće prvi koncert u Srbiji, 17. oktobra 2018. u Domu omladine Beograda, koji je i organizator ovog ekskluzivnog gostovanja. The Handsome Family se smatraju rodonačelnicima i kod nas popularne „Amerikane“ , te autorima nekih od najpopularnijih i najlepših pesama u ovom žanru. Tokom dvadesetpetogodišnje karijere, sastav koji vode muž i žena, Bret (Brett) i Reni (Rennie) Sparks, kreirao je jedinstveni country-noir zvuk i stvorio muziku koja pretvara pejsaž svakodnevice modernog života u mesto sa misterioznim predznakom.


Kako ste odabrali ime za svoj bend?

Reni Sparks: Činilo nam se kao kombinacija Manson Family i Carter Family, grupe koja nam je muzički bliska.

The Handsome Family postoji još od ranih devedesetih. Da li sebe doživljavate kao deo Amerikana muzičke scene ili neke šire tradicije kantautorskog rada, zasnovanog na bogatom američkom nasleđu? Ko su vaši omiljeni autori, koji vas i dalje istinski inspirišu?

Reni Sparks: Mi smo naratori, pevači i dolazimo iz Amerike, pa su i naše priče na neki način američke. Ali, nas ne inspiriše samo kantri muzika, već i stvaralaštvo J.S. Baha i Riharda Vagnera, kao i alhemija, Jung…

Koliko je na vašu karijeru dugu 25 godina uticalo to što je pesma “Far From Any Road” izabrana kao zvanična pesma sjajne serije “True Detective”? Da li vam se serija dopala i zbog čega?

Reni Sparks: Jako smo srećni zbog toga. Kako da nam se ne svidi? Činjenica da je naša pesma izabrana za temu ove serije je kao da smo dobili na lutriji. Neverovatno srećna okolnost!

Vi ste porodični bend. Da li je kreativni proces teži ili lakši zbog toga što ste Vi i Bret ne samo saradnici, već i supružnici?

Reni Sparks: Ni sa kim drugim nisam svirala osim sa svojim suprugom i nemam predstavu kako izgleda nešto drugačije. Sviramo zajedno već 25 godina, tako da mislim da je sve u redu.

Prvi nastup pred beogradskom publikom imaćete 17. oktobra u Domu omladine, šta posetioci vašeg koncerta mogu da očekuju – kako biste opisali nastupe The Handsome Family?

Reni Sparks: Vladavina krvi! Oblak skakavaca! Iskustvo koje će vam promeniti život, poput preživljavanja kućnog požara ili najezde ptica pevačica. Zamislite da dođete kući i zateknete mnoštvo kosova ščućurenih svuda, koji vas nemo posmatraju – tako izgleda naš koncert. Ne propustite!

Ulaznice za koncert grupe The Handsome Family 17. oktobra u Domu omladine Beograda, su u prodaji preko EVENTIM mreže, po ceni od 1400 dinara.

U 31. godini života pijanista i kompozitor Marko Meskida (Marco Mezquida) već ima pedesetak albuma iza sebe, od čega šesnaest pod svojim imenom (solo klavir, različita dua i trija), kao i četiri titule za muzičara godine koje dodeljuje Katalonska džez asocijacija (2011–2013, 2015). Njegova zanimanja udružuju širok spektar žanrova – klasičarski romantizam (Šubert, Šopen) i impresionizam (Trio Ravel), popularnu muziku, mejnstrim džez, avangardu i slobodnu improvizaciju, rok i flamenko. Osim za sopstvene džez projekte, aktivno piše i muziku za pozorište i televiziju. Na 34. Beogradskom džez festivalu nastupiće sa solo programom, u petak, 26. oktobra u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Španije i Instituta Servantes, a ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže. 


Imate samo trideset i jednu godinu, a već ste uspeli da snimite preko 50 albuma, nastupate širom sveta i osvojite mnoge važne nagrade. Kada ste počinjali profesionalno da se bavite muzikom, da li ste očekivali da ćete tako rano ostvariti veoma uspešnu karijeru?

Zaista nisam to očekivao. To je ostvarenje sna koji sam sanjao još kao student na Menorki, malom ostrvu na kojem sam rođen. Nisam tada mogao ni da zamislim da ću sa 30 godina iza sebe imati mnoštvo koncerata odsviranih u 30 različitih zemalja širom sveta, da ću svirati na toliko predivnih mesta, u neverovatnim gradovima, među kojima je i Beograd.

Vaša muzika je spoj različitih žanrova, kombinacija klasičnog i savremenog muzičkog izraza. Šta je najviše uticalo na vašu muziku?

Oduvek sam voleo više muzičkih stilova, koje sam i proučavao tokom školovanja. Sa sedam godina sam počeo da idem na časove klavira i sviram klasične kompozicije, ali još tada sam osećao da mi je potrebno da budem kreativniji, pa sam počeo da improvizujem i komponujem. Kad sam otkrio muziku Bitlsa postao sam njihov veliki obožavalac i počeo sam da slušam popularnu muziku na radiju. Često sam po sećanju “skidao” pesme brojnih rok i pop grupa i svirao ih. Zahvaljujući tome što sam razumeo kako muzika funkcioniše, mogao sam da unesem svoju kreativnost i u klasiku i u popularnu muziku. Kao tinejdžer otkrio sam Elu Ficdžerald i Kita Džereta i odmah sam se zaljubio u džez, ali i u brazilsku muziku, zahvaljujući muzičarima poput Gal Koste i Egberta Gismontija. Potom sam iznova otkrio klasičnu i savremenu muziku, slušajući Ravela, Ornštajna, Stravinskog, Berioa, Bernštajna… Tako da mislim da je moja muzika lični “koktel” mnogih uticaja.

Pored koncertnih aktivnosti i snimanja albuma, pišete i muziku za televiziju i pozorište. Šta je teže raditi? U čemu više uživate?

Kao muzičar, otvoren sam za različite aspekte rada, na primer podučavanje ili komponovanje za pozorište, televiziju, kratke filmove… To je drugačiji vid zadovoljstva od koncertnih aktivnosti. Volim da kombinujem muziku sa drugim načinima umetničkog izražavanja. Sve može da bude i lako i teško, u zavisnosti od trenutka u kojem stvarate ili od samog projekta. Ipak, najviše uživam u koncertima i nastupima širom sveta, jer mi pružaju onaj intenzitet koji najviše volim u muzici: da dajem najbolje od sebe svakog dana i primam povratnu reakciju od publike.

Nastupali ste na mnogim festivalima, ali prvi put ćete svirati na Beogradskom džez festivalu – da li znate nešto o njemu?

Ovo će biti moj prvi koncertu u Beogradu i Srbiji i stvarno jedva čekam priliku da upoznam nove ljude, ali i da dam sve od sebe na nastupu. Video sam sjajne postere za prethodna izdanja Beogradskog džez festival i znam da ste do sada ugostili mnoge fenomenalne muzičare. Takođe, znam da je vaš festival jedan od najboljih u Evropi, da postoji od 1971. godine i ima dugu tradiciju.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “Bez granica”. Da li postoje granice u savremenom džezu?

Ne mislim da postoje, jer muzika sama po sebi nema granica. Sve zavisi od strasti muzičara.

Poznati glumac i profesor Dragan Petrović Pele je zajedno sa našim proslavljenim rediteljem, piscem i profesorom Goranom Markovićem i talentovanom mladom glumicom Jovanom Stojiljković u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“ Profesor Petrović nadahnuto je odgovarao na naša pitanja o glumačkom i profesorskom pozivu, Bosifestu, seriji "Senke nad Balkanom"…


Bosifest je jedinstven filmski festival u našoj zemlji, ali i u svetskim okvirima, jer je njegov kompletan program posvećen temama života osoba sa invaliditetom, kako vi kao iskusni glumac i profesor na Akademiji vidite ove teme i esenciju života koje oni poseduju?

Teme o kojima me pitate, a kojima se bavi svaki od filmova, vidim kao suštinske teze koje odražavaju univerzalnu postavku onog sudbinskog, određujućeg i ličnog dihotomičnog kontrasta između unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, kao i sila koje na njega deluju u realnom vremenu i prostoru. I upravo tako, kako kažete ,,Esencija života”, ali koja postoji samo ,,danas”, sada i ovde.

Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Festivala?

Zaista, deset izvanrednih filmskih ostvarenja, koje sam s pažnjom pogledao uokvireni su nepretencioznim i jasnim, čvirstim, istinitim i uzbudljivim filmskim izrazom.
Svaka filmska priča je ogoljena hronika različitih iskustava duboko lične sudbonosne, grčevite borbe za bogatstvo društvenog sveta, psihološkog sveta, duhovnog sveta i svih onih svetova i doživljaja u svakom čoveku koji čine svaki život, svaku ličnu borbu posebnom, svetlom i neponovljivim.

U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?

Filmska umetnost, ukoliko je ima, sama po sebi nema nikakvu moć. Njoj, filmskoj umetnosti, moć daje intenzitet i snaga pripadajuće naracije odnosno tema kojom se bavi. Tema aktuelnog festivala. Život osoba sa invaliditetom i njihovi problemi u određenoj sredini, nosi u sebi ogromnu moć jer ispituje pojedinačnu, dramatično ličnu, intimnu reakciju auditorijuma na zadati impuls.

Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest?

Veoma važno, jer je tema važna i treba još vrednije raditi na afirmaciji ovog festivala. Pri tome ne mislim na neke banalne i patetične razloge, već na one prave, praktične i pragmatične, očišćene od svake sentimentalnosti ili bilo koje druge ,,lepljive” lažne saosećanosti.Jer Osobe sa invaliditetom nisu vanzemaljci već su to pre svega produktivni, vredni, daroviti, talentovani, genijalni i pristojni ljudi, Individue. I ono još važnije, to su obični, jednostavni ljudi, naše komšije, prijatelji, rođaci, prosečni u svemu, koje volimo i poštujemo pa makar oni i nebili ni tako posebni, super heroji, daroviti, talentovani, pametni ili genijalni.

Pored teorijskih i dragocenih praktičnih znanja koje prenosite vašim studentima, šta je ono esencijalno što smatrate da studenti moraju da znaju o glumačkom pozivu?

Ono što moraju da zapamte je da je glumac sam svoj instrument, najkompleksniji mogući instrument, te da shodno tome traži pažljivo rukovanje i negu. Da stalno i uporno povećavaju svoj lični kapacitet za emocionalni doživljaj. Da je glumačka igra kolektivni čin i da svakog trenutka drže pod kontrolom vlastitu pažnju i koncentraciju. Da vole i poštuju svoje kolege i budu otvoreni za sve ljude, nihove priče i životne borbe. Da dobro zapamte da za čoveka nema snažnije potrebe od one za drugim čovekom. Da zavole ljubav a ne mržnju, da budu strpljivi!

U prvoj sezoni popularne i cenjene serije „Senke nad Balkanom“ imali ste zapaženu ulogu intrigantnog doktora Konstantina Avakumovića. Recite nam molim vas vaše utiske o samoj seriji, radu sa Draganom Bjelogrlićem i Žarkom Lauševićem, ali i ulozi koju igrate.

Da u prvoj sezoni serije ,,Senke nad Balkanom”, tumačio sam lik Konstantina Avakumovića, psihijatra i šefa ozloglašene organizacije ,,Tuli”. Budući da je izmišljeni lik, a njegova priča plod mašte pisca, ostavilo mi je mnogo prostora za živo, koloritno razmaštavanje karaktera, te u dogovoru sa rediteljem, glumački oživim jedan kompleksan, slojevit lik. To je, naravno, bila moja namera, a koliko sam uspeo, to je na auditorijumu da ocenjuje. Što se tiče saradnje sa Draganom i Žarkom, moram da kažem da mi je bilo lako i veliko zadovoljstvo, uživao sam. Obojicu poznajem dugi niz godina i veoma poštujem. Sa Draganom sam studirao u istoj klasi na FDU, a sa Žarkom bio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu skoro pa petnaest godina.

Na kojim novim filmskim, televizijskim i pozorišnim projektima trenutno radite?

Trenutno nemam ništa novo što mogu sa sigurnošću da potvrdim da radim, što se tiče projekata izvan fakulteta, naravno... Nadam se da će biti nešto. Ako bude, dobro je, a ako ne bude, opet dobro je.

Publika predstojećeg devetog izdanja Bosifesta će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 15 filmova, 10 u takmičarskom i 5 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji.

Žiri će dodeliti sledeće nagrade: Gran Prix za najbolji film, nagradu za najbolju režiju, nagradu za najbolji scenario, kao i specijalne nagrade.

U okviru pratećeg programa Festivala biće održana radionica – „Uticaj filma na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom“.

Ulaz na projekcije je besplatan, ali neophodno imati ulaznicu, koja se može preuzeti od 24. septembra u prostorijama organizatora Festivala - Hendi centra Koloseum (Pančičeva 14, tel: 011-2637-820) od 10 do14 časova, kao i na blagajni Sava centra od 2. oktobra.

Detaljnije informacije o filmovima možete pronaći na zvaničnom sajtu Festivala - www.bosifest.rs


Naš proslavljeni reditelj, pisac i profesor Goran Marković je zajedno sa poznatim glumcem i profesorom Draganom Petrovićem Peletom i talentovanom mladom glumicom Jovanom Stojiljković u žiriju predstojećeg 9. Bosifesta, koji će se u organizaciji Hendi centra Koloseum održati u beogradskom Sava centru od 10. do 12. oktobra pod sloganom „RAMPA!“ Goran Marković nam je pričao o svojim filmovima, značaju Bosifesta, seriji "Delirijum tremens" koju trenutno snima…Publika predstojećeg devetog izdanja Bosifesta će od 10 do 12. oktobra imati prilike pogleda 15 filmova, 10 u takmičarskom i 5 u revijalnom delu programa. Svi filmovi biće premijerno prikazani u Srbiji. Žiri će dodeliti sledeće nagrade: Gran Prix za najbolji film, nagradu za najbolju režiju, nagradu za najbolji scenario, kao i specijalne nagrade. U okviru pratećeg programa Festivala biće održana radionica – „Uticaj filma na kreiranje stavova prema osobama sa invaliditetom“.


U kojoj meri po vama filmska umetnost ima moć da ozbiljnije skrene pažnju javnosti na život osoba sa invaliditetom i njihove probleme u nekoj sredini?

Ima, naravno. Možda su dokumentarni filmovi najbolji način da ljudi shvate sa kojim problemima se susreću osobe sa invaliditetom, kakav je njihov život, svakodnevica pre svega i čime bismo im mogli pomoći. Mislim, ipak, da je razumevanje njihovih problema najbolja pomoć koju možemo pružiti hendikepiranim osobama. Odatle počinje sve ostalo.

Kako biste ocenili program ovogodišnjeg Festivala?

Veoma raznovrstan i veoma kvalitetan. Kao da se ne radi o festivalu sa specifičnom namenom nego o smotri umetnički vrednih filmova. Veoma sam iznenađen, očekivao sam manje. Najviše mi se dopada dostojanstvo sa kojim autori pristupaju ovoj temi. Nema jadikovki već je u pitanju pravi umetnički napor da se gledalištu prenese istina o jednom nepoznatom svetu o kome najčešće imamo predrasude.

Koliko smatrate da je važno za naše društvo i kulturu da ima filmski festival kao što je Bosifest?

Veoma je važno. Ne samo sa osobe sa invaliditetom već i za obrazovanje kulturnog pogleda na taj aspekt života. Ovakav festival najviše menja gledalište a mnogo manje oni koji ovaj problem rešavaju. Polazim od sebe: posle viđenih filmova sa ovogodišnjeg Bosifesta ja potpuno drugačije gledam na stvari i shvatam koliko je važno da svi učestvujemo u ovoj problematici. I zbog osoba pogođenih invaliditetom i s zbog nas samih.

Da li postoje neka ostvarenja iz istorije filma (bliže i dalje) koja se bave osobama sa invaliditetom, a koja su vam se svidela?

Svaki film koji se trudi da stvari objasni iznutra, iz vizure ljudi pogođenih invaliditetom je značajan. Ako još poseduje umetničku vrednost onda su to, po pravilu, potresna dela. Ne bih izdvajao naslove, ja znam šta nosim u srcu.

Trenutno snimate seriju po svom tekstu "Delirijum tremens", koji se sa velikim uspehom igrao u Beogradskom dramskom pozorištu. Da li možda već orijentaciono znate kada će gledaoci moći da je pogledaju?

Snimanje je počelo u septembru a serija će biti emitovana verovatno na proleće. I ona će se baviti hendikepiranom osobom, obolelim glumcem.

Vaši filmovi poput „Specijalnog vaspitanja“, „Nacionalne klase“, „Majstori, majstori!“ ili „Tito i ja“ stekli su kultni status, a njihovi junaci, replike ili muzika, koji su često citirani i u drugim umetničkim delima, deo su kolektivne svesti, svakodnevnog života i popularne kulture. Kako se osećate povodom toga?

Dobro. Lepo. Kada čujem da neko citira neku rečenicu iz mojih filmova milo mi je. To nije taština nego osećaj da nisam uzalud pokušavao da nešto uradim.

U jednom intervjuu ste izjavili da je film je za vas uvek bio izazov jer nastojite da svaki napravite drugačije, koju temu biste u tom smislu voleli da obradite u nekom svom narednom ostvarenju?

Pa, videćemo… Biće to sasvim drugačije od onog što sam do sada radio. U tome je draž mog poziva.

Ulaz na projekcije je besplatan, ali neophodno imati ulaznicu, koja se može preuzeti od 24. septembra u prostorijama organizatora Festivala - Hendi centra Koloseum (Pančičeva 14, tel: 011-2637-820) od 10 do14 časova, kao i na blagajni Sava centra od 2. oktobra.

Detaljnije informacije o filmovima možete pronaći na zvaničnom sajtu Festivala - www.bosifest.rs

<<  Jun 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
  1  2  3  4  5  6  7
  8  91011121314
15161718192021
22232425262728
2930     

Putopisi, Intervjui..