Naša umetnica Svetlana Spajić provela je ove hladne mesece putujući iz Srbije za Sjedinjene Američke Države u nekoliko važnih prilika.
Prvi događaj, na kojem je učestvovala sa svojom Pjevačkom družinom je bio u Njujorku. Nakon uspeha predstave “Život i smrt Marine Abramović” Boba Vilsona, pozvana je da sa svojom grupom uveliča ”Arcadia Gala”, posvećen njujorškom kompozitoru Vilijamu Basinskom. Ovaj događaj organizovala je prestižna američka umetnička institucija Issue Project Room.
Pjevačka družina Svetlane Spajić je, tom prilikom pevala i pred poznatim umetnicima poput Entoni Hegartija, Marine Abramović, Stiva Bušemija, Džulijana Šnabla i drugih.
Nakon Njujorka, Svetlana je sama putovala za Los Andjeles, gde je nastupila na donatorskoj gala večeri Muzeja savremene umetnosti (MoCA) na poziv Marine Abramović, koja je bila umetnički direktor ovog događaja. Zvezda večeri na donatorskoj gala večeri je bila Debi Hari, pevačica grupe Blondie, a Svetlana je solo nastupom osvojila novu publiku.
Kakvo je osećanje nastupati u Njujorku i Los Anđelesu?
Ovo je bilo drugi put da nastupam pred Njujorčanima, to je otvorena, vrhunska publika, bez ikakvih kompleksa, koja prepoznaje stvari, osetljiva je i neće oklevati da vas nagradi i izrazi oduševljenje ako joj se nešto svidi, a neće se ustručavati i da vas "ohladi" ako joj se nešto ne dopadne. Za ovu priliku, u predivnom prostoru čuvene Livingston 110 zgrade u Bruklinu, koja je možda i najlepši koncertni prostor u Njujorku, osim izbora nekih od najkarakterističnijih pesama sa našeg repertoara, napravila sam i jednu pesmu u formi ojkalice posvećenu Bobu Vilsonu i jednu srpsko-englesku pesmu o Nikoli Tesli u tradicionalnoj formi kozaračkog kola, to je bilo veliko iznenadjenje i izazvalo je pravu malu euforiju. Najdirljivije su ne same ovacije i aplauzi već potreba ljudi da iza toga pridju, zahvale se, kažu svoje komentare. Za njih je srpsko tradicionalno pevanje nešto što prvi put čuju, ali toliko jasnih i tačnih komentara i opisa onog što pevamo i što su prepoznali malo gde ćete čuti. Meni je to normalno, da se o Tesli peva i na engleskom, i opisuje njegov život u Njujorku, a opet u našoj tradicionalnoj formi. Za kraj nastupile smo i sa Entonijem Hegartijem u njegovoj predivnoj pesmi "That Cut". Nismo očekivale, Entoni nas je iznenadio, tu se publika najviše raznežila.
U Los Andjelesu je bilo drugačije, bilo je divno upoznati Debi Hari koja je predivna ličnost i umetnik, nadam se da će doći na januarski solo koncert u Njujorku, veoma joj se dopalo moje pevanje. U nastupu su najviše uživali umetnici koje je Marina kao direktor MoKA gala večeri pozvala da uzmu učešća u performansu. Upoznala sam Tildu Svinton, eto, od tih glamuroznih zvanica koje su bile tamo te večeri ona je ostavila na mene najjači utisak, ona pleni svojom pameću, skromnošću i dostojanstvom.
Nastup pred tako poznatim umetnicima mora biti upečatljivo iskustvo. Molim vas, ispričajte nam kako su oni reagovali. Da li ste imali tremu pred njima?
Pa, zvučaće neskromno ali već sam se navikla da veliki umetnici obožavaju srpsku tradiciju, a uvek je lepo kad u tim krugovima steknete nove fanove, poput Stiva Bušemija koji nije mogao da sakrije svoje oduševljenje i emocije ili Džulijana Šnabla koji je izrazio želju da se nešto od srpskog pevanja začuje i u njegovom novom filmu. Lepo je kad saznam i da su me slušali neki od meni najdražih umetnika, poput Lori Anderson na primer, koja je doputovala u Mančester da bi gledala Vilsonovu predstavu o Marini Abramović. Bili Basinski, kompozitor čija dela prate stalnu postavku muzeja 11. septembar u Njujorku hteo je da na gala večeri njemu u čast upravo centralni muzički događaj bude nastup Pjevačke družine, jer, kako kaže, Njujorčani zaslužuju vrhunsku muziku, a i mi zaslužujemo njujoršku publiku, prijemčivu i autentičnu... Ed Patuto, direktor Issue Project umetničkog kruga mi je iza koncerta rekao da Džim Džarmuš režira operu o Tesli, a i sam Džarmuš je u bordu Issue Projecta. Pa ko zna, možda nakon Bob Vilsonove predstave i saradnje sa Marinom Abramović iskrsne još neka saradnja sa svetskim umetnicima. Meni je, inače, uvek veća trema bila kada sam učila i pevala pred našim starim pevačima u selima.
Šta je najinteresantnije sto ste videli prilikom boravka u Americi?
Nikada nemam vremena da obilazim spomenike, uspem da pogledam poneku izložbu i galeriju, neki interesantan koncert, ali za mene su najdragoceniji susreti sa ljudima. Najveća vrednost Njujorka su sami Njujorčani, to je izvanredan i poseban svet, a u Kaliforniji sam, na primer, prvi put videla i osetila Pacifik, okean je moćno biće, to je bio jedan od najlepših i najintenzivnijih doživljaja ikada.
Ova muzička godina počinje za Svetlanu Spajić ponovo u SAD. Prva stanica je opet Njujork. Tamo će, u čuvenom world music klubu DROM, Svetlana nastupiti sa svojim solo programom “Posveta zalazećem suncu”. Nakon toga je na redu Kalifornija, u Oklandu i San Francisku Svetlana Spajić održaće predavanja i četiri solo koncerta, kao i radionicu i zajedničke koncerte sa američkim ženskim vokalnim ansamblom Kitka. Ovaj zajednički program pod nazivom “To the Singers of Tales” ujedno je obeležavanje stogodišnjice rođenja čuvenog američkog lingviste Alberta Lorda koji je beležio srpsku epsku tradiciju na prostoru bivše Jugoslavije i omaž njegovoj čuvenoj istoimenoj knjizi.
