Svake godine posebno mesto u programu „Džez za DŽ“ pripada učenicima džez odseka MŠ „Stanković“, čije koncerte Dom omladine Beograda organizuje u saradnji sa ovom obrazovnom institucijom. Završni termin desete sezone ovog popularnog koncertnog serijala, subota 1. oktobar od 13 časova, rezervisan je za nastup talentovane gitaristkinje Jovane Grubić. Jovana je učenica četvrte godina džez gitare, a publici će se predstaviti sa svojim kvartetom.


Kako si se zainteresovala za džez muziku i kako je došlo do odluke da se tokom školovanja posvetiš baš ovom muzičkom pravcu? Ko su tvoji muzički uzori?

Jovana Grubić: Interesovanje za džez muziku došlo je spontano, slušajući muzičke pravce kao što su soul, funk, RnB došla sam do njihovog zajedničkog korena. Nakon klasičnog muzičkog obrazovanja nisam imala želju da se dalje usavršavam u tom pravcu, ali je afinitet prema muzici ostao. Džez odsek se poklopio sa mojim interesovanjima i opravdao očekivanja. Moji muzički uzori u džezu su pretežno gitaristi Wes Montgomery, Johnny Smith, Bill Frisell, Pat Martino, Joe Pass… Uzore i muzičke uticaje pronalazim u različitim muzičkim žanrovima i stilovima.

Pohađaš završnu godinu džez odseka u SMŠ ,,Stanković”, kakva su tvoja iskustva tokom dosadašnjeg školovanja i kakvi su tvoji planovi za budućnost?

Jovana Grubić:  SMŠ ,,Stanković” je opravdala očekivanja i podržala moje interesovanje. Profesori su posvećeni i cene želju za radom kod učenika. Svoje dalje školovanje volela bih da nastavim na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu ili na nekoj od evropskih muzičkih akademija.

Do sada si već imala prilike da nastupaš sa nekoliko sastava, ali i u okviru programa 37. Beogradskog džez festivala – kakve utiske nosiš sa tog koncerta?

Jovana Grubić: Nastup na Beogradskom džez festivalu, kao moj prvi nastup na nekom od velikih festivala, ostavio je na mene posebno pozitivan utisak i ostao u jako lepom sećanju.

Svake godine posebno mesto u koncertnom programu ,,Džez za DŽ” pripada  učenicima džez odseka SMŠ „Stanković“, čije koncerte DOB organizuje u saradnji sa ovom obrazovnom institucijom. Šta za tebe, kao muzičarku na početku karijere, predstavlja prilika za ovaj nastup?

Jovana Grubić: Smatram da je ovakva vrsta podržavanja učenika i mladih džez muzičara veoma bitna u širenju interesovanja za džez muziku kod mladih u Srbiji, takođe predstavlja i osveženje za starije generacije. Kroz ovakve nastupe učenici i mladi muzičari imaju priliku da se na dobar način predstave publici.

Na koncertu u subotu, 1. oktobra u Domu omladine Beograda, sa svojim bendom izvešćeš repertoar koji čine standardi, u novim aranžmanima koje ste pripremili. Reci nam nešto više o bendu sa kojim nastupaš i šta publika može da očekuje od vašeg nastupa.

Jovana Grubić:  U bendu su Lav Vozlić (bas gitara), Nikola Šašković (klavir) i Mihailo Novakov (bubnjevi). Bend je sastavljen posebno za nastup u okviru ove manifestacije, iako smo već imali prilike da sviramo zajedno u različitim sastavima. Publici ćemo predstaviti raznovrsni repertoar od sving i bosa nova ritma do modernijeg gruva.

Kao mlada umetnica, kako vidiš budućnost domaće džez scene?

Jovana Grubić: U budućnosti bih volela da se na domaćoj džez sceni pojavi još ženskih umetnica – džez gitaristkinja i džez muzičarki uopšte. Mislim su se u poslednjih nekoliko godina i generacija pojavili izuzetno talentovani mladi muzičari koji će sigurno uspešno negovati, unaprediti i nastaviti džez tradiciju na ovim prostorima.

Jednom nedeljno, od 3. septembra 2022. u redovnom terminu matinea subotom od 13 časova, posetioci su i ove godine imali priliku besplatno da čuju kvalitetne domaće džez izvođače mlađe generacije, u okviru koncertnog serijala „DŽEZ ZA DŽ“.

Ovaj ciklus koncerata pokrenut je 2013. godine sa ciljem da publici približi savremenu srpsku džez scenu, ali i da pruži podršku domaćim džez muzičarima. Osim što je svojevrsna najava

Beogradskog džez festivala, u znaku kojeg je tradicionalno mesec oktobar, „DŽEZ ZA DŽ“ za cilj ima i negovanje dobrog muzičkog ukusa i stvaranje nove džez publike, posebno među mladima.
Koncert se održava na Platou Milana Mladenovića ispred Doma omladine Beograda, a u slučaju loših vremenskih uslova, nastup će biti u Domu omladine. Ulaz je slobodan.

Izvor: DOB

Guje iz oluje su pank hip-hop sastav koji čine Bani Yamamoto i Uranova Sirena. Njihove sirove autorske rime odraz su bunta protiv zatvorenog sistema, ženske alfa perspektive i beogradske andergraund kulture. Kroz svoju muziku trude se da održe duh hip-hopa koji ne podleže senzacionalizmu, a uskoro objavljuju debi album. Publika će moći uživo da ih čuje 29. jula od 20 časova, u okviru 10. sezone Koncerata na Zidiću Doma omladine Beograda, na Platou Milana Mladenovića.


Vaša umetnička imena su Bani Yamamoto i Uranova Sirena, kakvo značenje imaju i kakve (scenske) identitete simbolizuju?

Bani: Bani Yamamoto je jedan od aliasa, postoji još i Banihana. Bani Yamamoto je klasičan haker, zna ljude, rešava šta joj treba i ne preza ni od koga. Jako je glasna i iskrena. Većinu vremena ostaje iza kulisa, rime joj se baziraju na ideji da masovna hipnoza treba da se razbija što češće, u vidu detoksa. Banihana je malo provokativnija, može se reći mekša, ali udara na patrijarhat, i slobodu ženskog užitka bez izvinjavanja, ume da se ubaci u neke od strofa, ali nju ćete tek upoznati.

Sirena: Uranova Sirena direkt iz Svemira je sve ono što mislim da mi fali ovako, u real life-u. Sirena je riba iz huda koja ima muda da kaže svoje želje i da ih ispuni. Nikog ne moli i ne čeka, zato što zna koliko je jaka. Mislim da bi ona možda mogla da ojača ženski glas i u duboko zadrtim sferama. Tu borbu, za razliku od mene, vodi na jedan šmekerski način, i brže joj radi mozak. U isto vreme je i mekša od mene, pa te suprotnosti prave dobitnu kombinaciju. Ovo ime sam smislila kad sam bila pod utiskom Hunky Dory albuma Dejvida Bouvija. Zato je spacey.

Svoju muziku ne želite žanrovski da ograničavate, ali se inspirišete sinergijom boom bapa i elektro zvuka. Ko su vaši muzički uzori?

Bani: Moji muzički uzori definitivno potiču od onoga što je slušao moj stariji brat, kako to inače ide. Rahkim, Smif n Wessun, Benny the Butcher, Ghostface Killah, Conway da Machine, Mob Deep, Alchemist, J Dilla Sunshine.

Sirena: Moji muzički uzori nisu samo reperi/reperke. Dosta sam u jednom periodu slušala rok i to mi je na neki način bio temelj. Definitivno Bowie u tom scensko-vizualnom delu. Od naših Moskri, Bičarke i Eyesburn. Od stranih Snoop Dogg, Asap Rocky, Nas, Lil Kim, Missy Elliott, Remy Ma, MIA, Erykah Badu…

Kažete da repujete o aktuelnim dešavanjima posmatrajući stvari kroz žensku prizmu – koja je vaša definicija tog ženskog ugla? Šta su, po vama, najveći problemi i šta je ono najvažnije o položaju žene u savremenom društvu, što želite da poručite svojom muzikom?

Bani i Sirena: Muškarci na Balkanu su navikli da njihova bude poslednja i da oni generalno postavljalju većinu pitanja i na ista sami daju odgovore. Mi smo navikle da na njihova pitanja dajemo još kompleksnija koja ih ostavljaju u čudu i nesnađene. Konfrontacija kod ženskog pola je nešto šta su kod nas sistem i religija donekle ugušili. Mi smo tu da nikad ne prećutimo i ne spuštamo glavu, već na pitanje: Šta je bilo? odgovaramo sa – Šta ti nije jasno?, u nadi da će mlade generacije slediti naš primer, jer je najbitnije imati jak karakter i izboriti se za sebe. Po tome ne mislim ni na kakvu agresiju, već na nasušnu inteligenciju koju žene sa Balkana drže u malom prstu, kao nosioci tradicije korenskog matrijarhata koji se izgubio kroz vekove. Zahtevamo poštovanje, a čuće nas svakako.

Recite nam nešto više o upravo objavljenom singlu „Avanti“, i debi albumu „Ko prvi umre nek pozdravi Moskrija“ koji pesma najavljuje, a koji će biti objavljen na jesen.

Sirena: Uh, na Avanti smo mnogo radile… Još jedna pesma kojom smo htele da se podsetimo nekih dobrih, starih referenci i da nastavimo tamo gde je Moskri stao. Jednako je uticao na sve tri, i realno na dosta ljudi, fino nam isklesao tu hip hop skulpturu. Album prvenac donosi malo ženske energije. Mislim da je to omaž našeg velikog bunta koji bismo da pokrenemo u ljudima, a žensku populaciju da osnažimo što više možemo, jer je i ona veliki i bitan deo zajednice i društva. To je takođe i neka vrsta poruke da mi znamo šta radimo i da jedino što nam treba je podrška, ne samo nama, i tebi koji čitaš ovo.

Ko čini vašu većinsku publiku i kako ljudi reaguju na vašu muziku?

Sirena: Momci, tajno kad ih niko ne gleda 😊. Drugari naših drugara, za sad. Mada, primetila sam da nas dosta devojaka gotivi, što mi je iskreno baš drago. I dosta gej populacije što je must.

Pripadate mlađoj generaciji na sceni, kako vidite budućnost muzike kojom se bavite?

Sirena: Da rokamo tvrdo. Mislim da je Beograd dosta prljav, ali da mora da se nađe pravi način da se to oživi pa pokaže. Želim neko ujedinjenje, manje svađa i prozivki, više ideja i rada. I iskreno, volela bih da do tad rešimo i pink, pa da turbo folk siđe s dnevnog reda. Volela bih da se više značaja pridaje pesmi kao nečemu što ostaje iza nas, a ne samo da se ljudi gasiraju.

U petak, 29. jula nastupate na popularnoj letnjoj sceni Doma omladine, šta pripremate za tu priliku i da li imate li neku poruku za publiku koja će doći da vas čuje na Zidiću?

Sirena: Milan nas gleda u petak pa banite i vi. Pripremamo skromnu, ali jaku setlistu. Repovaćemo neke pesme prvi put uživo. Tako da, hip hop is back in town! Naučite refren pesme Avanti. Vidimo se!

Izvor: DOB

Tri Kapljice su dinamična rokenrol skupina iz Novog Sada, nastala 2007. godine. Ova bučna trojka, pored brojnih nastupa kako pred festivalskom, tako i pred klupskom publikom, ima iza sebe album sa pređašnjom postavom – “Girls are Back“, a spotom Surfin’ su najavili svoj novi EP “Brzo, brzo!” Inspiracija su im različiti muzički pravci i peroidi, a muzika koju stvaraju je melodična i glasna. Publika će imati priliku da ih čuje na Platou Milana Mladenovića 15. jula od 20:00, u sklopu desete sezone Koncerata na Zidiću u organizaciji Doma omladine Beograda. 


Ako bi trebalo da predstavite Tri Kapljice nekome ko do sada nije čuo za vas, kako biste opisali svoju muziku? Predstavite nam aktuelnu postavu.

Tri Kapljice: Opisali bismo naš izraz najšire moguće, kao rokenrol sa različitim uticajima. Nismo žanrovski bend, sviramo šta iz nas izađe. Distorzija, glasno, emotivno nabijeno muzičko iskustvo. Ima nas troje – na gitari i vokalu, Mina Stojanović, na bubnju i bekvokalima Vesna Vojvodić i, od pre 3 godine, na bas gitari i vokalu Čarli Kerol.

Koliko se vaš muzički izraz menjao tokom prethodnih godina i da li je činjenica da niste više isključivo ženski bend uticala na vaš zvuk i pristup radu? Ko su vaši muzički uzori? O čemu najčešće govore vaše pesme, gde pronalazite inspiraciju za tekstove?

Tri Kapljice: Svaki član donosi promenu i utiče na zvuk. Naš bend je saradnja između troje ljudi, gde svako ima svoj kreativni izraz i mogućnost da pusti mašti na volju. Iz našeg iskustva, zvuk nema veze sa polom, jer je i svaka žena koja je bila deo benda do sad, unosila nešto svoje u muziku.

Nas troje svi slušamo mnogo različite muzike, te je teško definisati baš jedan bend ili određenog gitaristu, basistu, bubnjara… Sve što slušamo i što smo slušali kroz odrastanje ima uticaj na naše stvaralaštvo.

Inspiracija je svuda oko nas i u nama, u svakodnevnom životu, problemima, ljubavima, poslovima, druženjima, razmišljanjima… Tekstovi su nam mahom introspektivne prirode, pokušaji da nađemo odgovore na neka pitanja, reakcije na određene situacije kroz koje smo prošli…

Još uvek je aktuelan vaš EP Brzo, brzo, kako ste zadovoljni reakcijama publike i kada možemo očekivati album?

Tri Kapljice: Do sad je reakcija publike bila sjajna – pogotovo gde god da sviramo uživo, što mislimo da je i najbolji način da se upozna bend. Spotovi nam idu na TV-u i podkastima, singlovi se nalaze i na nekim listama i mogu se čuti na radio stanicama…

Planiramo da snimimo spotove za oba preostala singla sa EP-a, kao i da uđemo u studio do kraja godine.

Šta je po vašem mišljenju ključ uspeha i dugogodišnjeg opstanka jednog benda na sceni?

Tri Kapljice: Puno truda i istrajnosti, kao i ljubav i poštovanje među članovima benda.

Možete li da uporedite rokenrol scenu od pre 15 godina, kada je nastao vaš bend, i ovu današnju – postoje li promene koje su se desile u međuvremenu, a koje utiču na stilski izraz bendova? Šta je ono što nova publika najviše sluša?

Tri Kapljice: Ono što smo mi primetili je da ima manje ska, a da je više post rok, post metal i instrumentalnih bendova. Ali pored toga, postoji mnogo onih koji su i dalje na sceni i koje i dalje slušamo, iz raznih subkultura koje suštinski možemo smestiti u rokenrol.

Na popularnoj letnjoj sceni na Zidiću Doma omladine nastupate 15. jula, šta za vas znači ovaj koncert i kakav program pripremate za publiku?

Tri Kapljice: Jako smo srećni što smo dobili priliku da zasviramo na Zidiću! Pripremamo rokačinu, znojenje i đuskanje, tako da, spremite se 🙂

Šta Tri Kapljice planiraju do kraja godine?

Tri Kapljice: Planiramo da sviramo što više, da pravimo nove pesme, snimimo još koji spot i nadamo se ulasku u studio.

www.domomladine.org

MONDAY BLUES, serijal low-noise bluz koncerata u organizaciji Doma omladine Beograda,  prešao je dug put od svog premijernog predstavljanja publici u maju 2017. godine. Tokom desetina nastupa u centralnom holu i na Zidiću DOB-a, Aleksandar Đukić (bas i glas) i Bojan Vulin (gitara i glas) su bez kompromisa redefinisali suštinu bitisanja bluza na beogradskoj muzičkoj sceni, smelo uvodeći u svoje nastupe gotovo tribinski sadržaj. Đuka i Bojan otvorili su novu, letnju sezonu na Zidiću DOB 4. jula, a publika će imati priliku ponovo da ih čuje narednog ponedeljka, 11. jula od 20 časova na Platou Milana Mladenovića.


Dom omladine Beograda organizuje koncertni serijal MONDAY BLUES od 2017. godine, a Vi i Bojan Vulin postali ste neka vrsta „rezident dua“ ovog programa. Šta je, po Vašem mišljenju, ono što ovaj program učinilo popularnim kod domaće publike i da li možete da izdvojite neko posebno sećanje sa prethodnih nastupa?

Aleksandar Đukić: Da, krajem maja meseca 2017. godine smo započeli serijal MONDAY BLUES koncerata sa vrlo skromnim i ležernim ambicijama: da sviramo muziku koju volimo, nadajući se da će se naći makar neka publika kojoj će se to svideti. A dogodio se najbolji mogući scenario, ljudi su posvećeno počeli da redovno dolaze na MB u sve većem i većem broju. Neki od njih su čak prisustvovali na svim našim nastupima, od samog početka pa sve do danas!!!

Prošlog ponedeljka otvorili ste novu MONDAY BLUES sezonu na Zidiću DOB, kakvi su utisci i da li se publika uželela susreta sa vama?

Aleksandar Đukić: Bilo je to zaista predivno veče! Svirali smo ovaj program na zidiću DOB-a prvi put posle godinu dana pauze i dobili smo ekstremno dobru reakciju publike. Najlepše u ovome što radimo je kada vam posle nastupa prilaze ljudi i kažu da nikada u životu nisu bili na bluz nastupu, pa čak ni slušali bluz, a da posle našeg jednočasovnog nastupa imaju utisak da je to najbolja muzika na svetu.

Vaši nastupi su poznati po govornom, skoro tribinskom sadržaju, u okviru kojeg posetiocima otkrivate interesantne detalje iz istorije bluza i života čuvenih muzičara. Koliko je ovaj segment vaših koncerata doprineo stvaranju nove bluz publike u Beogradu?

Aleksandar Đukić: Iskreno mislim da je upravo u tim našim bluz pričama tajna uspeha ovih nastupa. To, koliko znam, niko na ovim prostorima nije pre nas radio. Otvorili smo potpuno neistražen prostor i publika je do te mere dobro reagovala da je danas gotovo polovina naših nastupa bluz pričanje.

Poznati ste po jedinstvenoj interpretaciji dobro poznatih bluz numera koje izvodite. Zbog čega i u kojoj meri je važno da izvođači budu unikatni u svom nastupu kada izvode kompozicije koje spadaju u “evergrin” repertoar? Da li smatrate da ste Bojan i Vi uspeli da im udahnete “novi život”?

Aleksandar Đukić: Biti originalan u izvođenju bluza je naša najveća ambicija. Sve pesme koje izvodimo smo na određeni način “posvojili” i do te mere promenili da ih doživljavamo kao svoje. To je jedini način da ih izvodimo, potpuno smo nezainteresovani za doslovno “skidanje” bluz standarda. I sama naša postava je neobična – gitara i bas. Ne znam da iko, ne samo kod nas već i u svetu, u tom formatu regularno izvodi blues.

Jednom prilikom ste izjavili da inspiraciju najviše pronalazite u radu Pitera Grina – zbog čega je tako i po kom kriterijumu vršite izbor repertoara.

Aleksandar Đukić: Ah, Peter Green je stvarno najbolji. Bio je neobičan čovek i stvarao je bluz sa jakim ličnim pečatom. Verovatno nas to približava njemu. Green je svirao toplu, slatku solo gitaru uvek. Niko nema ton kakav je Green imao. Osim toga, u njegovim pesmama postoji neki gotovo spiritualni sloj. Interesantno je da nije često zastupljen u repertoarima drugih bluz izvođača kod nas. Sve u svemu, Peter Green je od početka bio naš idealni bluz guru.

Generalno, sve pesme koje izvodimo biramo po principu mogućnosti da se sa njima i njihovim autorima lično poistovetimo. Ima mnogo divnih bluz pesama koje nikada nismo svirali, samo zato što ih iz nekog razloga nismo osećali kao svoje. To je ona stara teza, veruj u svaki ton koji odsviraš i bićeš ubedljiv. Ako nije tako, bolje ne sviraj.
Ako bi trebalo nekome ko ne sluša bluz da približite ovaj muzički pravac i preporučite mu da se sa njim upozna, kako biste to uradili?

Aleksandar Đukić: Bluz ima nekoliko jednostavnih pravila: 3 akorda, skala od samo 5 tonova, 12 taktova. Ne može biti jednostavnije od toga na muzičkom nivou. Ali, sve ostalo u bluzu je tako slojevito i tanano. Dakle, bez straha se otvorite prema bluzu i slušajte ga. Vratiće vam višestruko svu tu uloženu pažnju i trud.

Po profesiji ste pravnik, ali od rane mladosti se bavite muzikom Kako ste se nosili sa izazovima “redovnog posla” i bavljenja muzikom?

Aleksandar Đukić: Teško, iskreno. Ali vremenom otkrivaš da je i pravo neka vrsta umetnosti. Biraš pravu reč kao i pravi ton, u stvari.

Interesantno je da se pesme grupe Nesalomivi koju ste osnovali osamdesetih godina prošlog veka još uvek rado slušaju. Kako gledate na domaću muzičku smenu iz vremena kada ste počinjali, a kako Vam se ona čini sada? Da li među bendovima mlađih muzičara ima onih čiji rad pratite i volite?

Aleksandar Đukić: Nesalomivi su pripadali jednoj epohi, to je bio kraj 80-ih. Po mnogo čemu to su kod nas i u svetu najproduktivnije muzičke godine. Lepo je što su neke pesme Nesalomivih preživele to vreme i što se i dalje frekventno mogu čuti na programima naših radio stanica. To nam imponuje i pokazuje da smo autorski bili u pravu i pre 35 godina!
Danas je potpuno drugo vreme. Internet je sada generalna platforma za plasman savremene muzike, dostupna je ogromna količina nove muzike i nije lako to sve ispratiti. Mislim da još uvek volim taj alternativniji gotovo njuvejviš rok, recimo Straight Mickey and the Boyz.

<<  Oktobar 2022  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
     
      

Putopisi, Intervjui..