Reditelj Bob Bajington (Bob Byington) stiže u Beograd, kao specijalni gost 5. IndieBelgrade festivala, na kojem će imati srpsku premijeru svog najnovijeg, nagrađivanog ostvarenja „Frensis Ferguson“. Ovaj teksaški nezavisni autor, između ostalih priznanja dobitnik Specijalne nagrade žirija festivala u Lokarnu, održaće u Domu omladine i master-klas „Od scenarija do ekrana“. Peti Festival nezavisnog američkog filma „Indie Belgrade“ i dalje nastavlja da prati svoju jedinstvenu nit slobode, nezavisnosti, nepretencioznosti – u izboru tema, likova, načina pripovedanja i rediteljskih postupaka, te nam tako i ovog puta donosi sveži dah novog i nezavisnog američkog filma, uvek drugačijeg od onoga što je trenutno aktuelno na svim svetskim boks ofisima, u svim svetskim multipleksima, a dolazi iz najveće svetske „fabrike snova“: Holivuda. Svečano će biti otvoren u Domu omladine Beograda 12. decembra u 20 časova, srpskom premijerom filma  “UMETNOST SAMOODBRANE” / THE ART OF SELF-DEFENSE. Ova crna komedija (SAD 2019. / 104 min. / Režija: Rili Sterns) govori o smušenom knjigovođi Kejsiju koji se, nakon što dobije batine na ulici, prijavljuje u lokalnu školu karatea, u kojoj biva iniciran u zlokobno bratstvo nasilja i muškosti. Bob Bajington prisustvovaće svečanom otvaranju IndieBelgrade festivala, a srpska premijera njegovog novog filma, satire o seksualnoj napasnici, profesorki na zameni kojoj je život u braku toliko dosadan da je rešila da ga uništi vezom sa sedamnaestogodišnjim učenikom, zakazana je za 14. decembar u Velikoj sali DOB.


Filmski festival u Lokarnu nije poznat po komedijama. Ipak Vaš film “Neko me tamo gore voli” (“Somebody Up There Likes Me”) iz 2012. bio je na ovom festivalu ne samo prikazan, već i nagrađen Specijalnom nagradom žirija.

Bob Bajington: Da, ne prikazuju tamo baš mnogo komedije. Mislim da uspeh tog filma može da zahvali tadašnjem direktoru Olivije Pereu – on je shvatio šta ja to radim.
 
U Vašim filmovim porodica je uvek pomalo čudna: bebe ne rastu, žene bi radije u zatvor nego sa mužem, majke su bezosećajne. Bez obzira na stilizaciju Vaših priča, izgleda da postoji prilično realna teza da je američka ili generalno svaka porodica – disfunkcionalna…

Bob Bajington:  Slažem se. To je odlično zapažanje. Za mene je porodica zaista disfunkcionalna. Povodom mog prošlog filma “Zauvek beba” („Infinity Baby”) neko me je pitao – O čemu je taj film? Odgovorio sam mu: “Sedi za sto da večeraš sa svojom porodicom, pa ćeš videti”.
 
U filmovima “Registrovani seksualni napasnik” (“RSO”) kao i u najnovijem “Frensis Ferguson” (“Frances Ferguson”), glavni junaci su seksualni napasnici. Obe priče su ispričane iz njihove vizure i junaci se teško ponovo integrišu u društvo. Zašto Vam je ova tema tako važna?

Bob Bajington: Gledam na poteškoće koje Fransis (glavna junakinja filma) ima i poredim ih sa svojim. Hteo sam da smestim njen lik u socijalni centar, jer takvo okruženje, po meni, rađa neizbežno humor: “Ako si seksualni napasnik, idi sad skupljaj đubre”.

Teksas, odakle dolazite, postao je važno mesto za filmske produkcije i baza za mnoge talentovane nezavisne autore.

Bob Bajington: Mislim da su za to zaslužni reditelj Ričard Linklejter (Richard Linklater – autor filmova “Pre svitanja”, “Dečaštvo”) i filmsko društvo koje on osnovao početkom 90-ih. Tako su mnogi reditelji došli u Ostin, kao na primer, Endrju Bujalski (Andrew Bujalski).
 
Nik Oferman (Nick Offerman), glumac poznat i po seriji “Fargo”, igra ili je narator u svakom Vašem filmu…

Bob Bajington: On je izvanredan tip i velika inspiracija za mene. Srećan sam što ga poznajem.

Imate poseban dar za rad sa glumcima. Ako biste mogli da izaberete da radite sa nekim svetski poznatim glumcem, ko bi to bio?

Bob Bajington: Neko me je to pitao pre deset godina i odgovorio sam: Bred Pit. Dakle, reći ću ponovo: Bred Pit.

Intervju: Hristina Hadžiharalabus

Ulaznice za sve projekcije su u prodaji na Blagajni DOB, po ceni od 300 dinara.

Festival savremenog plesa i performansa Kondez održava se od 23. oktobra do 4. novembra na više lokacija u Beogradu. Ovogodišnje dvanaesto izdanje festivala u fokus interesovanja stavlja nekoliko ključnih tema, obrađenih kroz performanse, prezentacije, predavanja i razgovore. Posebna pažnja posvećena je predstavljanju njujorške savremene plesne scene, pitanju radnih odnosa i ženskog rada, kao i onima koja se bave rodnim identitetima i društvenim normama. Rita Gobi, koreografkinja iz Mađarske izvela je sinoć (u četvrtak, 24. oktobra) predstavu “Volitant” u okviru Festivala u Bitef teatru. Ovaj performans je zapravo priča o telu i predstavlja stanje između “već-ne-tu” i “još-ne-tu”, uvodeći nas u svet metamorfoze.


Govoreći o inspiraciji za svoj umetnički rad, Rita Gobi je istakla potrebu za slobodom:

„Prvenstveno me inspiriše da radim ono što dolazi iz mene, pa da tako probam da nađem nešto što će me dovesti do toga da razumem gde sam ja sad, šta me sad zanima i u kojoj tački svog života se nalazim.  Nemam cilj, samo želim da budem slobodna u svom radu.“

Muziku iz predstave komponovao je Dávid Szegő. Reč je o kompozicijama zasnovanim na akustičnim i elektronskim zvucima Morzeove azbuke i noiza, koja je postala landmark za plesnu izvedbu kreiranu minimalnim sredstvima koja dosežu do scenske punoće.

Sa predstavom „Volitant“ Rita Gobi nastupala je širom sveta, i prema njenim rečima, bez obzira na kulturološke razlike, publika iz svih delova zemlje je može razumeti jer je tema predstave univerzalna i nešto što je zajedničko svim ljudima:

„Za ove dve godine sam puno putovala sa predstavom, od Koreje do Meksika, i po Evropi. Shvatila sam da je svejedno gde si i gde je scena, gde je energija i gde je stvaram, samo je važno da si tamo. Još jedan lep utisak koji sam stekla je taj da je ceo svet kao jedan veliki grad jer je ova predstava priča o telu, a mi smo svi ljudi isti. U tom smislu, nema razlike u zemljama i kulturi, svi razumemo i možemo da proniknemo u sebe i tamo nađemo neka pitanja u vezi sa predstavom.“

Učešće na Festivalu savremenog plesa i performansa Kondenz je njen prvi nastup u Beogradu nakon deset godina, što je posebno raduje, kao i kontakt koji je ostvarila sa publikom:

“Pre deset godina sam imala predstavu u Beogradu i sad sam nakon toliko godina ponovo ovde, zbog čega se baš lepo osećam. Mislim da smo stekli nekakav kontakt sa publikom i drago mi je što su danas izdvojili vreme da budu sa mnom.“

Poljski saksofonista Maćej Obara (Maciej Obara) aktivan je od sredine dvehiljaditih. Radio je sa sastavima ADHD i Power of the Horns, kao i predstavljao svoje autorske projekte u triju i kvartetu. Njegov vanserijski talenat nije promakao legendarnom producentu kuće ECM Manfredu Ajheru, koji ga je preporučio Tomašu Stanku, a nekoliko godina kasnije i pozvao pod svoje okrilje. Obara je već objavio desetak albuma pod svojim imenom sa kolegama iz Poljske i inostranstva, pri čemu poslednji među njima, Unloved, za ECM 2017. godine. Neposredno pred festival izlazi mu drugo ECM izdanje, Three Crowns u formaciji kvarteta (Dominik Vanja – klavir, Ole Morten Vogan – kontrabas, Gard Nilsen – bubnjevi). Njihovi koncerti blistaju sjajem njegovog improvizatorskog nadahnuća, kao i veštine njegovih partnera, u maniru plime i oseke, narastanja i opuštanja tenzije. U okviru 35. Beogradskog džez festivala nastupiće 24. oktobra u Domu omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko Ticket Vision mreže. 


Kada se osvrnete na početke svoje profesionalne karijere, šta je ono najbitnije što ste naučili i postigli kao umetnik do sada? Da li postoji nešto što biste promenili?

- Najbitniji su, definitivno, konzistentnost i vera u samoga sebe. Verovatno bih promenio pristup mogućnostima obrazovanja u Evropi, koje mi je moglo dati mnogo širu sliku onoga što se dešava u svetu, kada je muzika u pitanju. U vreme mog školovanja nisam imao mogućnost da učestvujem u Erasmus razmenama i drugim studentskim programima, Poljska se tek bila pridružila Evropskoj uniji i bilo je previše rano za neke mogućnosti koje su se kasnije otvorile mladim ljudima.

Kako je Manfred Ajher zapazio Vaš rad? Recite nam nešto više o tome kako se kretala Vaša karijera pre nego što ste snimili pri album za ECM.

- Snimak svog prvog albuma dao sam jednom prijatelju da presluša, a on svom rođaku, neznajući da ovaj radi za Manfreda. Tako je sve počelo, pre 10 godina. Kada mi je Manfred poslao prvu poruku, postao sam svestan svog novog cilja i on je bio veoma jasan. To mi je mnogo pomoglo u daljem muzičkom razvoju, koji je, naravno bio dug process. Osnovao sam internacionali kvartet i počeli smo da objavljujemo za poljsku etiketu “For Tune”. Svi snimci su bili live sessions i svake godine sam Manfredu slao svoju muziku. Ponekad bi mi poslao neki komentar. I to je bio jedan od pravaca na putu mog muzičkog razvoja. Još jedan od ključnih momenata u mojoj karijeri je bio kada sam se pridružio Tomašu Stanku u “New Balladyna” Kvartetu i sastavu Special Project.

Ovih dana izlazi Vaš novi album “Three Crowns”, drugo izdanje za ECM. Recite nam nešto više o ovoj ploči.

- “Three Crows” za mene predstavlja zvuk i sliku planina u Poljskoj. Baziran je na Lidijskoj lestvici koja je u osnovi poljske tradicionalne muzike. Tu su i dve kompozicije Henrika Mikolaja Goreckog, kao i dve pesme posvećene mom ocu i Tomašu Stanku, koji je preminuo pre nešto više od godinu dana.

Vaš kvartet “Unloved” čine muzičari iz Poljske i Norveške – molim Vas recite nam nešto više o vašoj saradnji. Koliko je u kreativnom procesu važna energija koju međusobno razmenjujete i energija koju razmenjujete sa publikom tokom nastupa?

- To je jedan vrlo spontan kvartet. I u našem radu se osećaju različiti muzički konteksti iz kojih dolazimo: od roka, preko džeza do klasike. Naš process rada predstavlja veoma otvorenu formu, u kojoj su kompozicije tačka susreta za međusobnu inspiraciju i dalju nadogradnju. Naravno, razmena energije je veoma važna i često se desi da koncerti odu potpuno nepredvidivim tokovima.

Šta ćete predstaviti publici 35. Beogradskog džez festivala?

- Izvešćemo kompozicije sa oba albuma: “Unloved” i “Three Crowns”.

Kako vidite džez u 21. veku i kako očekujete da će se menjati u budućnosti, u smislu kreativnosti, žanrovskih ukrštanja, publike…?

- Zvuk se menja, kao i publika. Obrazovanje je ključni faktor u stvaranju interesovanja publike za ovu vrstu muzike. Nije, na kraju, ni važno kako je zovemo, jer ona u sebi apsorbuje mnogo toga. Upravo zato ima toliko muzičara koji zvuče drugačije. To je za mene džez. Nadam se da ćemo kroz muziku imati priliku i da se, kao tako bliski susedi, bolje međusobno upoznamo.

Pijanista i kompozitor Milan Stanisavljević studirao je klasiku u Beogradu, a džez klavir u Gracu, gde je 2010. godine stekao zvanje mastera. Potom se seli u Sloveniju, dobija posao na Konzervatorijumu za muziku i balet u Ljubljani, i ostvaruje saradnje sa vodećim umetnicima svoje generacije. U njegovom stvaralaštvu dominiraju veliki autorski talenat, raskošan pijanistički rečnik i umeće u vođenju trija moderne orijentacije. Svoj najnoviji album “Weigth of Thought“, snimljen sa kvintetom, premijerno će izvesti u Srbiji na 35. Beogradskom džez festivalu, 23. oktobra u Domu omladine Beograda. Ulaznice su u prodaji preko TicketVision mreže.


Studirali ste najpre klasiku u Beogradu, a u Gracu ste nastavili studije džez klavira. Kada i kako ste otkrili svet džez muzike i šta Vas je profesionalno usmerilo u tom pravcu?

- U trećem razredu srednje škole sam svirao Geršvinov koncert „Rapsodija u plavom“. Tada sam se prvi put susreo sa bojama džezerskih akorda koje su mi se odmah jako svidele. Posle su usledili časovi džez klavira kod pijaniste Miloša Krstića, intenzivni odlasci na džez koncerte, a onda i Grac. Bila je to ljubav na prvo slušanje.

Da li je u 21. veku, sa ogromnim muzičkim nasleđem koje postoji, uopšte moguće povući jasnu granicu između džeza, klasike, savremene muzike? Gde je po Vašem mišljenju džez danas?

- Svaki dobar poznavalac u nekoj oblasti može povući jasnu granicu između onoga čime se bavi i drugih stvari koje utiču na konačan ishod, oplemenjujući ili ne oplemenjujući tu oblast. Tako je i sa muzikom. Klasika ima svoju estetiku, džez takođe. Problem koji se javlja kod džeza je što je u pitanju mlada muzika, nema toliko dugu tradiciju kao klasična muzika. Otuda i mišljenje da su sa džezom moguća svakojaka žanrovska koketiranja. Nekada urode plodom. Vrlo često i ne.

Od 2009. godine vodite trio, sa kojim ste do sada objavili dva uspešna albuma „Awakening“ i „Sound Quest“, a za potrebe novog albuma postavu ste proširili na kvintet. Kako je ovo uticalo na vaš zvuk?

- Jednostavno se je spektar boja proširio. Duvači su preuzeli teme, meni je na klaviru ostalo više prostora za dočaravanje posebnih raspoloženja.

Recite nam nešto o novom albumu „Weight of Thought“, koji ćete premijerno predstaviti publici upravo na Beogradskom džez festivalu, i o muzičarima u bendu?

- Bend sačinjavaju muzičari iz Slovenije koji za sobom imaju prilično uspešne solo karijere. Mislim, da je „casting“ bio dobar jer bend vrlo rado svira ovu muziku. Kao i prethodna dva albuma, i “Weight Of Thought” predstavlja neko moje viđenje savremenog džeza danas. Na albumu se izdvaja medli Pulsar koji objedinjuje 3 pesme sličnog tempa i pulsa, a različitog karaktera. Otuda i naziv Pulsar.

Jedan ste od srpskih muzičara koji živi i radi u inostranstvu, da li Vam je ta činjenica otvorila više profesionalnih mogućnosti? Šta bi savetovali mlađim kolegama koji razmišljaju da li da karijeru grade iz Srbije ili da „bazu“ prave na nekom drugom mestu?

- Praviti bazu na drugom mestu je najlakše ukoliko ste studirali „na drugom mestu“. Na faksu upoznajete ljude sa kojima ćete u budućnosti sarađivati. Beograd sada ima svoju akademiju za džez na kojoj predaju sjajni muzičari i definitivno je opcija vredna razmatranja. U moje vreme, krajem 90-tih toga nije bilo.

Kako vidite aktuelnu srpsku i regionalnu džez scenu?

- Mislim, da je sa otvaranjem beogradske akademije značajno zaživela srpska džez scena. Broj mladih ljudi zainteresovanih za džez je se povećao, a samim tim i mogućnost da se među njima izdvoje talenti. U Beogradu ih je sada mnogo. U Ljubljani takođe. Sa druge strane, opažam da se određeni broj mladih, verovatno usled manjka koncentracije, doslednosti i iskrene posvećenosti materiji, okreće nekim slobodnijim formama u kojima ne postaje nikakva muzička pravila. Neka vrsta linije manjeg otpora. Kao i u bilo kojoj drugoj umetnosti ili profesiji, tako se ni u džezu uspeh ne može postići idući linijom manjeg otpora ili odabirom prečice. Zamislite Noleta, da je birao prečice.

Beogradski džez festival petu godinu za redom organizuje program pod nazivom „Serbian showcase“, u kojem ove godine učestvujete, sa ciljem da domaćoj i međunarodnoj publici i kritici predstavi rad džez autora mlađe generacije. Koliko je po Vašem mišljenju važna ova misija BDŽF?

- Serbian showcase je odličan potez organizatora koji daje priliku mlađim bendovima da se predstave na jednom od najprestižnijih džez festivala u regionu. To su stvari koje ulivaju dodatnu snagu autorima, daju podstrek za dalje stvaranje.

Beogradski džez festival održava se po 35. put, šta za Vas kao muzičara znači ova manifestacija i da li postoji neki koncert sa prethodnih izdanja koji ste slušali iz pubike, a koji Vam je bio posebno važan i ostao do danas u sećanju?

- Mislim, da je to bilo 1998, kada sam u Beogradu uživo slušao McCoy Tynera. Lutajući po hodnicima Sava Centra, tražeći backstage, sam bukvalno u jednom od hodnika naleteo na McCoya. Zamalo se nismo sudarili. Prijatelji pijanisti sa kojima sam bio i ja smo samo zanemeli. Veliki McCoy je prošao pored nas.

Pored nastupa svog benda, čije koncerte na 35. BDŽF preporučujete publici?

- I ove godine je program jako zanimljiv sa velikim brojem koncerata. Neki od bendova koje bih ja voleo da čujem su sigurno Mingus Big Band, Charles Lloyd, Steve Coleman, Gilad Hekselman Trio.

<<  Januar 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
  
  

Putopisi, Intervjui..