U četvrtak, 5. decembra 2013. godine, u 19 časova, u knjižari "Plato", Knez Mihailova 48, održaće se promocija knjige "Endemske vrste", Miloša Tomaša, nedavno objavljene u IK "Plato". O knjizi će govoriti: Vesna Kapor, pisac i književni kritičar, Nataša Anđelković, urednik izdanja i Miloš Tomaš. Ulaz slobodan.
Miloš B. Tomaš je rođen 1983. godine u Beogradu. Završio je Petu beogradsku gimnaziju. Po profesiji je socijalni radnik, trenutno je aktivan u NVO sektoru kao socio-terapeut i internet savetnik. Bavio se TV novinarstvom, muzikom, kratkim stripom, karikaturom i amaterskim filmom. Autor je romana Maloletnice su ukras sveta (2008), Na Savi treščina (2010), Endemske vrste (2013) i bio je prisutan u zbornicima Najkraće priče 2009, Najkraće priče 2010 i Antidepresiv (2011).
O knjizi "Endemske vrste" - Da li su Filmski fantomi, grupa talentovanih filmadžija koja je za račun NOB-a i KP zabeležila na umetnički način sve strahote Drugog svetskog rata na ovim prostorima, zaista postojali pa im se američko-jugoslovenskim tajnim dogovorom zatro trag i svako sećanje na njih, ili su oni, naprotiv, samo jedna od ratnih legendi?
Pričajući priču o čudesnom snimatelju i režiseru Časlavu Miljkoviću, iz ugledne buržujske beogradske porodice, koji vođen svojim darom uspeva da kamerom ovekoveči važne scene uoči i tokom Drugog svetskog rata, mladi pisac Miloš Tomaš, sugeriše nam kolika može biti snaga i neuništivost iskonskog umetničkog poriva. U atmosferi akcionog i avanturističkog zbivanja on svog junaka smešta u istorijski važan kontekst, kada ga suoči sa kontroverznom i strasnom nemačkom rediteljkom Leni Rifenštal, a univerzalni smisao njegovog životnog dela prepoznaće se s dosezanjem mitskih dimenzija, kada, bežeći od nacista, iz jedne od kraških pećina pošalje u svet snimke nezapamćene lepote, odgonetajući tako legendu iz 15. veka o velikom zmaju, ali i stapajući se s njom istovremeno.
Reč urednika - Kada je veliki pesnik usled ratnog vihora otišao daleko od svoje zemlje, svoje porodice, svoga neba, osetio je tuđinu, usamljenost i čežnju da bude među svojima. Kao što nam elegija Vladislava Petkovića Disa s početka 20. veka predočava duh čoveka koji žudi da voli i da bude svoj među sebi bliskim i dragim ljudima, koji nosi svoje nacionalno biće sa sobom, i koji ume da sanja i mašta, tako i pisci našeg doba osećaju da postoje sile koje brane da se bude svoj, među svojima. Biti među svojima znači biti u saglasju sa sobom i svojim svetom. Biti među svojima znači i imati slobodu da se ide i da se vraća, da se ima put ali da je njegovo polazište uvek i ishodište. Pisci čija dela krase ovu ediciju pitaju se i misle o ovim potrebama duha. Dok traže one svoje da bi bili među njima, oni postaju svoji među onima koji su bili pre njih. Pre njih je bio Dis, ali i mnogi drugi, i svi su oni jedno, i svi su oni svoji, i svi su oni naši, a mi među njima smo među svojima.
