Geril Gabrijelsenov „Dolazak“ s norveškog prevela: Ratka Krsmanović-Isailović; izdavač: Heliks - Prvi roman Norvežanka Geril Gabrijelsen (1961) objavila je u godinama kada se uveliko govori o zrelosti i kad se, u književnoj praksi, već što otvoreno, što prikriveno sumnja da je neko – ako već dotad nije – kadar da iznedri delo vredno pažnje. Imala je 45 kad je izašao njen romaneskni prvenac Stravični događaji (2006), koji je, ako ni zbog čeg drugog, odmah na sebe skrenuo pažnju svojim naslovom. Nedugo zatim, i čitaoci i kritika shvatili su da pred sobom imaju autorku koja ne samo što ima šta da kaže već autorku koja će im tek štošta reći, jer ona je na samom startu bila upravo onako mlada kao što svaki ozbiljan stvaralac biva: otvorila se kapsula, došlo je njenih pet minuta.
Usledila su dela markantna po samoj svojoj sadržini, a i po naslovima koji ukazuju na intimni kontinuitet koji, pritom, ne postaje kontinuitet u smislu rutine nego stalnog istraživanja, traganja i pronalaženja: Vrtoglave mogućnosti, bez straha (2008), Štetočina (2011) i Tvoj, zauvek (2015).
Pred nama je sada peti roman Geril Gabrijelsen, Dolazak, koji je s norveškog prevela Ratka Krsmanović-Isailović. Kritika je u ovom delu, nadasve intimističkom, uočila elemente suspensa i trilera, što svakako golica umove potencijalnih čitalaca.
Zahtevan istraživački poduhvat odvodi junakinju ovog romana, magistarku bioloških nauka, na ledeni sever Norveške, daleko od ljudi koje voli i koje je volela, koji je proganjaju ili prepuštaju samozaboravu. Sama je u beloj pustoši. Za sobom je ostavila malu kćerku, koja za vreme njenog odsustvovanja boravi kod oca, čoveka čiju psihopatologiju Geril Gabrijelsen otkriva manirom rasnog pisca-psihologa, kap po kap. Sve nade usamljene naučnice usmerene su ka drugom muškarcu, koji se zove Ju, a koji na severu treba da joj se pridruži. Komuniciraju otežano, jer ona gubi signal čim nebo zaklone oblaci. I Ju je, kao i ona, razveden, i on treba malu kćerku da ostavi kod bivše supruge da bi mogao da putuje. On odlaže polazak, jer devojčici nije dobro, ali istraživačica oseća da je Ju lagano napušta, da je ostavlja samu u kolibi udaljenoj četrdeset kilometara od prvog naseljenog mesta. Sa njom počinju da se poigravaju tajanstvene sile, neke koje izviru iz nje same, neke koje joj se prikradaju sa strane. Tu su i vazda prisutni duhovi nekadašnjih stanara iste kolibe, koji su tu živeli udvoje, sa decom. Sreća je i njima, kao i njoj sada izgledala kao nešto moguće, nešto racionalno, što je nadohvat ruke, ali iz dana u dan postaje sve neuhvatljivije, sve dalje...
Načelo kojim se mlada naučnica rukovodi dok istrajava u nameri da doktorsku tezu posvećenu uticaju klimatskih promena na populacije morskih ptica i osmisli i realizuje na jedinstven, poseban način, glasi: „Ono što je poznato nije nužno priznato.“ Isto tako, poznata joj postaju, a kao da nepriznata ostaju beskrajna samosagledavanja, mučni reperi u samoći koja kao da i nije tako samotna već počinje da liči na duševno izgaranje u jednom nepredvidivom i nedokučivom, neprijateljskom ambijentu.
