Žiri za dodelu nagrade „Dejan Medaković“ doneo je jednoglasnu odluku da nagradu „Dejan Medaković“ Izdavačkog preduzeća „Prometej“ za 2022. godinu dodeli knjizi Emira Kusturice "Vidiš li da ne vidim" u izdanju Srpske književne zadruge (Beograd, 2022). Emir Kusturica je napisao bogatu, slojevitu, uzbudljivu, biografsku i ličnu knjigu – putopis u životopis Petera Xandkea. Pred nama je memoarska publikacija, fantazmagorijsko štivo, pogled u detinjstvo i zastrašujuća distopija, ali iznad svega potresna i uzbudljiva priča o velikom savremeniku i istinskoj umetnosti koja nadmašuje sve prepreke i barijere ideologizovane i shematizovane savremenosti.

To je, istovremeno, knji¬ga o vlastitom odrastanju i detinjstvu:

„Ako vam ćelije nisu umršene u nuklearnu narcisoidnost dinarskog tipa i ako ste rođeni u kotlini i karakazanu istorije kao što je Sarajevo, teško je izbjeći faze orijentalne melanholije. Kada bi me stigli takvi talasi, često mi je pred oči stizala slika onog tipa iz bioskopa, i čuo sam: ’Vidiš li da ne vidim’. Gubio se moj pogled na vidik. To su bile, u stvari, one besane noći i nezadovoljstvo vlastitim radom i sumnje koje su iz ’Vidiš li da ne vidim’ preodoljene u odgovor ’vidim da ne vidim’.“

Ima jedna starinska bugarštica koju je u 16. veku zabeležio, „srpskim načinom“ i „kako među družinom vazda smo činili“, hvarski pesnik i vlastelin Petar Hektorović u putopisnom spevu Ribanje i ribarsko prigovaranje. Ta bugarštica, o Radosavu Siverincu i Vlatku Udinskom, govoreći o časnom, plemenitom i hrabrom vitezu koji biva na prevaru zarobljen i pogubljen od slabijeg, no verolomnog protivnika, kao da je preslikana u siže Kusturičine knjige. Rastajući se od rodnog grada, u vatrometu loših predskazanja, Radosav Siverinac, obraćajući se svome „divnome“ Siverinu, na jednom mestu kaže: „Ne znam veće viju li te, ne znam veće vidiš li me!“ Ova maksima o tome da ne znamo da li ćemo se ikada više videti u vidljivome životu kao da je preslikana u naslovnu igru reči u Kusturičinoj knjizi. No taj časni, plemeniti, i iznad svega osebujni junak Kusturičinog štiva, koji često biva na udaru svetskih globalističkih cenzora, u trenutku kada prima Nobelovu nagradu, ipak pokazuje da ideološka klima političke podobnosti ne sme i ne može biti kriterij za ocenjivanje one umetnosti koja nadvladava kratkoveka ograničenja čovekovog vremena i sudbine.

Prožeta ličnim opservacijama i impresijama, u stalnom preplitanju sa literaturom, opsednuta karakterom i opisom hodača po žici na gradskom trgu /sajli iznad Drine kod Višegrada, sa bogatim reminiscencijama na filmsku umetnost, osobito na Nebo nad Berlinom Vima Vendersa, i Kusturičina knjiga je putopis. U tom putopisu centralna figura je njen junak, Petar Apostol

Speleolog, istraživač zaboravljenih starina, etičkih i estetskih. Handke je časni primerak onih koji su podneli najveće žrtve u borbi za pravo na svoju Istinu, koja ne mora nužno biti i jedina jer takve, jednoumne istine nema niti je može biti. Handke je apostol vremena u čijim je kalendarima pohranjena suma ljudske reči, u prošlosti, kao i u budućnosti („Ljudi danas sve više pristaju na vječnu sadašnjost, kako piše američki filozof Volter Sol.“).

Knjiga Emira Kusturice je filozofski traktat kad i novinska reportaža, putopisni brevijar kada i filmski žurnal, biografsko štivo kad i memoarska literatura, ljubavna ispovest kad i hronika zločina i mržnje, esej o kategorijalnosti vremena kad i lirsko hodočasničko putovanje od Višegrada, Sarajeva, Mećavnika, Stokholma do Velike Xoče. Sordinirana pripovest o pravu umetnika da bude drugi i drugačiji u globalističkom svetu koji takvu umetničku drskost ne dozvoljava i ne trpi:

„Ideologija koja prati tehnološki razvoj ne prepoznaje moralnu stranu, ona usvaja estetiku na smetlištu nauke, reklamnih spotova i performansa kao umjetnosti bez djela. Ta naučna ideologija koja se razvija u bankrotu svjetskog finansijskog sistema ne prepoznaje pojmove slobode, bratstva i jednakosti. Ljudska lica pretvara u nepreglednu traku na kojoj se vrte kozmetički eksperimenti.“

U knjizi dominiraju fantazmagorijski pasaži u kojima je lirski junak predstavljen kao vitka figura koja hoda rubnim krajolicima čovečanstva, otkrivajući u njima ostatke ishodišnih vrednosti evropske civilizacije, duha, kulture, slobode i prava na izbor. Magistralni tokovi svetske istorije i civilizacije dati su iz perspektive ovog noćnog hodača po žici, koji vraća u fokus danas cenzurisane i posve nepodobne pojmove evropske i svetske civilizacijske matrice, kakvi su pravednost, skromnost, hrabrost, individualnost, sloboda.

Emir Kusturica je sveukupnim svojim umetničkim i intelektualnim angažmanom pokazao da je dostojan nagrade koja nosi ime Dejana Medakovića. I Kusturica i Medaković razmišljaju u raskošnim, baroknim slikama, na fonu lirskog zavičajnog hodočasništva. I jedan i drugi su veliki evropski duhovi ukorenjeni u matricu nacionalne kulture. Dejan Medaković je bio veliki sanjar prošlosti, poligraf, polihistor, istoričar umetnosti, pripovedač, akademik, profesor i pesnik koji je svojim mo¬nografijama, putevima srpskog baroka, umetnički iscrtavao granice srpskog naciona. Svim tim vre¬dnostima je posvećen i raskošni rukopis vizuelnih impresija reditelja i pisca Emira Kusturice. I Emir Kusturica je, poput Dejana Medakovića, trajna vrednost naše epohe. U tom smislu, dodeljujemo autoru knjige Vidiš li da ne vidim nagradu koja mu već odavno pripada.

Žiri:

Prof. dr Boško Suvajdžić, predsednik
Radovan Popović
Miladin Milošević