Izdavačka kuća Booka objavila je dve knjige autora po kojima je sada već prepoznatljiva. U pitanju su misteriozna italijanska spisateljica Elena Ferante i verovatno najveći autor koji piše na jezicima koje svi na ovim prostorima čitamo bez prevoda – Miljenko Jergović. Knjiga “Frantumalja” Elene Fernate, sastavljena je od pisama, eseja i intervjua italijanske spisateljice I kako se navodi u napomeni italijanskih izdavača, ovi tekstovi napisani u periodu 1991–2016, između ostalog, pojašnjavaju razloge koji su spisateljicu naveli da se drži dalje od medija i očiju javnosti. „Frantumalja“ objašnjava i komentariše kreativni proces kojim Ferante stvara svoja dela. Ferante takođe govori o strepnji nad procesom u kome roman postaje film, o radosti i teškoćama pisanja, o psihoanalizi, o gradovima u kojima je živela, o majčinstvu, o feminizmu i o svom detinjstvu.

U knjizi se, pored odgovora na pitanja novinara i čitalaca, nalaze i odbačeni delovi proze, dodaci romanima koje je objavila, kao i napomene u vezi sa scenarijima napisanim po njenim delima.

Kako Sandej tajms (The Sunday Times) navodi, „Frantumalja“ „sadrži izvrsne pasuse književne kritike, feminističke teorije, studija filma, sociologije i filozofije“. Gardijan (The Guardian) ističe da ova „fascinantna knjiga“ na čitaoce ostavlja isti utisak kao i izvanredna ranija dela Elene Ferante. Sličnog je mišljenja i Buklist (Booklist) - „Ova knjiga, najprimamljivija onima koji su već čitali Elenu Ferante, poslastica je i za pisce, ljubitelje književnosti i stvaraoce svih vrsta“.

Naslov je dat po reči poreklom iz dijalekta majke Elene Ferante. „Majka mi je ostavila jednu reč iz svog dijalekta koju je koristila da kaže kako se oseća kad joj se čini da je suprot¬stavljeni osećaji vuku svaki na svoju stranu, kidajući je iznutra. Govorila je da u sebi ima frantumalju... Frantumalja je misteriozna, izazivala je misteriozno ponašanje, predstavljala je izvor svih patnji kojima nije bilo moguće naći jedan sasvim očigledan uzrok“, piše Ferante.

Ne može se tačno reći ko je Elena Ferante, osoba koju književni kritičari s različitih strana sveta smatraju najznačajnijim imenom savremene italijanske književnosti. Pouzdano je jedino da Elena Ferante stoji iza knjiga koje potpisuje. Izdavač nudi malo toga o autorki: da je rođena 1943. godine u Napulju i da je majka. Sve ostalo su samo pretpostavke izvučene iz njenog dela.

Ferante je napisala nekoliko romana, među kojima i „Dane napuštenosti“, „Mračnu kći“, a potom i četvorotomni ciklus „Napuljskih romana“, koji joj je doneo veliku svetsku slavu. Prvi tom iz ciklusa, „Moja genijalna prijateljica“, objavljen je 2011; godinu dana kasnije drugi, „Priča o novom prezimenu“; 2013. treći deo, „Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju“; i naposletku, 2014, „Priča o izgubljenoj devojčici“. Njen poslednji roman „Lažljivi život odraslih“ objavljen je 2019. godine u Italiji, a svetsku premijeru dočekao je 1. septembra 2020.

Prvi roman, „Mučna ljubav“, objavljen je u Italiji 1992. godine i po njemu je snimljen istoimeni film u režiji Marija Martonea.

Poslednji roman Miljenka Jergovića, „Vjetrogonja Babukić i njegovo doba“ u izdanju izdavačke kuće Booka, od kraja maja nalazi se na našem tržištu.

Glavni junak romana Babukić putuje avionima širom sveta neverovatnih trideset godina. U svet se otisnuo početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, bežeći od Zagreba, posla u JNA i trudne ljubavnice preko ljubljanskog Brnika dalje, nekud daleko. Već na prvom letu stekao je talenat da usvoji novi jezik čim ga čuje i da mu svi neizmerno veruju.

Obilazeći svet nebrojeno puta, a nikada ne izvirivši iz aerodroma ili aviona, Babukić pažljivo sluša fantastične i neverovatne priče ljudi svih rasa i vera koje susreće – od dagestanske veštice, preko švedskog antropologa Olsona, sve do Dinka Mikuličića, sina najpoznatijeg Udbinog ubice, s kojim će na beogradskom aerodromu dočekati kraj sveta.

Ispričane stilski besprekorno, bremenite istorijskim referencama, komične a ponekad i neugodne, priče u romanu se čudesno sklapaju u celinu u poslednjim rečenicama romana.
Jergović je napisao delo u kojem se eros i tanatos, moguće i nemoguće dodiruju i spajaju kao u Rableovim, Sviftovim ili Helerovim knjigama, a njegov vjetrogonja Babukić, istovremeno brižan i tašt, strašljiv i hrabar, istinski je junak našeg doba.

Iako podnaslovljen kao pikarski roman, u pitanju je, kako sam pisac kaže, igra reči – „Ovo je pikarski roman napisan na način na koji je, ja barem tako mislim, moguće takav roman pisati u dvadeset i prvom vijeku. Nije ovo vrijeme tužnih vitezova, premda jest vrijeme lutalica, gubitnika i raznih čudaka.“

Jergović je roman počeo da piše u proleće 2010. sa željom da stvori neozbiljniju i vedriju knjigu od svega što je napisao, ali je zbog životnih okolnosti u kojima nije prevladavala vedrina rukopis ostavio po strani. Međutim, gotovo nadrealna događanja u svetu u protekle dve godine, poput ere Donalda Trampa i pandemije, podstakla su ga da nastavi s pisanjem i izgradi još nadrealniji Babukićev svet.

Miljenko Jergović (Sarajevo, 1966) knji¬ževnik je i novinar koji živi na selu ne¬daleko od Zagreba. Prvu pesničku zbirku „Opservatorija Varšava“ objavio je 1988. godine.

Kritičari smatraju da njegovom zbirkom priča „Sarajevski Marlboro“ iz 1994. počinje trend tzv. stvarnosne proze. Zatim objavljuje još ne¬koliko zbirki priča („Mama Leone“, „Inšallah Madona, Inšallah“) te desetak romana, među kojima su „Vjetrogonja Babukić i njegovo doba“, „Rod“, „Dvori od oraha“ i „Ruta Tannenbaum“.

Poljski prevod njegovog romana „Srda pjeva, u sumrak, na Duhove“ dobio je 2012. u Vroclavu književnu nagradu „Angelus“ za najbolju knjigu Srednje Evrope. Dela su mu prevedena na više od dvadeset jezika.