U sredu 2. juna od 19.00 časova velika sala SKC, održaće se poetsko-muzičko veče PERO ZUBAC: RAZGOVORI SA GOSPODINOM, u okviru ciklusa: Naši savremenici; učestvuju: Miloš Zubac i Pero Zubac. „Stvoriti Nešto, a da Ono nosi Xarmoniju! Sa kakvom neizdržljivom lakoćom to Zupcu polazi za perom! To je, kako on kaže, val koji donosi mir. Čitajući ga, čovek ima utisak da je u njemu stalno u opasnosti da otpadne u neke svoje bezdane jedan sakriveni deo nematerije, da ga Pero čvrsto uz sebe priljubljuje i ne dozvoljava mu samostalnost jer, bez tog dela, on je samo Pesnik, ranjiv i porozan.

Ta, uslovno rečeno, igra na život i smrt (?!), stalno traje i stalno je neizvestan njen rezultat. Nematerija pobeđuje za trenutak — dok nastaje pesma. U tom trenutku dolazi pitanje: "Gde li se život denu?" Posle Pesme, nematerija opet prestaje da gubi sve do novog doba, neke večeri ili kiše...

A ljubav? Ona je svemoguća. Ona govori nemuštim jezicima isto kao i ovim jedinim koga prepoznajemo a da ni njega nismo u potpunosti svikli. Reč je ljubavnica koja je stid sačuvala, čija je strast čista kao radost deteta, koja ljubi i priljubljuje a da u tom ni trun pohote nema. Kroz tu reč Zubac voli.

Ponekad je dobro u književnosti, u Poeziji naročito, ostaviti nedovršenu misao, njen prazan prostor da se po sopstvenoj slobodi širi ili, još tačnije — ostaviti detalj da sebe ulepšava upravo tim nekazanim. Ali, takva misao, takav detalj, traži svoj trenutak, ono pravo vreme kad bi trebalo da nastupi. Zubac to zna. I poručuje — treba Voleti. Sa velikim "V". Jer, samo to voljenje ima smisla. Voleti bez rezerve i pisati isto tako. Postati, samim tim, ptica. Nemati okvire. Nemati granicu srca. Nemati granicu sna. Od nemanja stvoriti sve. Odnosno, stvoriti Pesmu.“ Slađana Dikić Simićević