Kada neko, poput grčke spisateljice Alki Zei, iza sebe ima decenije stvaralačkog iskustva i desetine priznatih ili nagrađenih romana, a uz to i zavidne godine životnog iskustva, nesumnjivo je da će u književnoj istoriji ostaviti veliki trag. Poznata kao neprikosnoveni autoritet u pisanju književnosti za adolescente, višestruko nagrađivana u okviru young adult (omladinskog) literarnog žanra, Alki Zei (1925–2020) pisala je fikciju koja je na granici s bigrafijom ili ispovednom književnošću. Roman Konstantina i njeni paukovi (Heliks 2020) tematizuje jedan od ključnih problema s kojim se suočavaju mladi danas, a to je problem dostupnosti droge.
Kao što su osamdesetih tinejdžeri čitali i obožavali Kristijanu F. i kultni roman Mi deca sa stanice Zoo i kroz njega se upoznavali s postojanjem tog užasnog univerzuma droge, današnji tinejdžeri mogu čitati o opasnoj mreži u koju upada Tina, ali u savremenijem i vremenski bliskijem okruženju.
Tina je trinaestogodišnjakinja čiji se život preko noći preokrenuo. Njeni roditelji se razvode, mama je trudna s drugim muškarcem, ona boluje od bronhitisa i iz poznatog i voljenog Ahena u Nemačkoj prinuđena je da se vrati u Grčku, kod babe, očeve majke, s kojom od rođenja ima jako loš odnos. U takvim okolnostima, koje nažalost pogađaju mnoge tinejdžere danas, ona postaje usamljeni, autodestruktivni depresivac, žrtva roditeljske izgubljenosti u svetu tranzicije i otuđenosti.
No, Konstantina i njeni paukovi svakako nije samo roman o problemu s drogom i plavim pilulama. Još naglašenije autorka problematizuje sukob generacija, nerazumevanje između Tine i njene bake, koju ona naziva danskim imenom za babe, Farmur. Ilustracija te nepomirljive različitosti u pogledima na život nalazi se u jednoj maloj, ali veoma simboličnoj i ilustrativnoj epizodi o pertlama. Kada je Farmur uočila da Tina na svojim čizmama nema pertle (a Tina ih je svojevoljno izvadila čim ih je prvi put obula), to je u njoj pokrenulo lavinu sećanja i asocijacija na zatvorske dane, na logore za vreme nemačke okupacije, i doživela je to kao kulturološki šok s kojim se nije mogla pomiriti, te je ujutru ostavila pored doručka za Tinu i jedne pertle. Iako autorka nigde ne iskazuje asocijacije koje Farmur doživi, iz samog Farmurinog lika one provejavaju za sebe. Ona je baka „starog kova“ koja živi u sećanjima na Drugi svetski rat i svoje dane u pokretu otpora. „Farmur kaže ako su mu poverili da prati toliko značajne zatvorenike kao što je bio moj deda, mora da je taj bio opasan fašista. Naravno, ona i Crvenkapu da ti priča rekla bi ti da ju je pojeo vuk zato što je bio fašista.“
„Ali prošlost koja je za neke i dalje živa, za druge je samo istorija.“
Nasuprot Farmur, Tina obožava Nemačku i svoj život u Ahenu. Kroz hronotopsko pomeranje, autorka uspeva da ukaže na to da problemi koji pogađaju mlade ne razlikuju nacionalnost. Upravo jer je ispričana kroz nevinu i naivnu perspektivu jedne tinejdžerke kojoj nedostaje životnog iskustva, ova priča je oslobođena didaktičkog ili sažaljivog tona kojim se odrasli uglavnom obraćaju deci kada zapadnu u probleme odrastanja. Autorka ne osuđuje Tinu, već je puna razumevanja i empatije za svoju junakinju, a time posredno i za mlade širom sveta koji imaju „dve kuće, dve sobe, dva kreveta i dva letovanja“ – s maminom porodicom i s tatinom porodicom. Vrlo često deca i sama osete odgovornost za razvod roditelja, pa se i Tina noćima preispituje zašto je to moralo da se desi, i šta je ona mogla da učini da to spreči. Farmur, koja neprekidno kao lajtmotiv postavlja pitanje: „Nisi baš ništa primetila?“ dodatno opterećuje Tininu već skrhanu ličnost, te ona poseže za tipičnim tinejdžerskim oblikom eskapizma i srlja u nepoznatu mrežu droge, laži, krađe i obmane, besa, zbunjenosti, usamljenosti.
Alki Zei sa fantastičnom harizmom pripoveda priču iz ugla tinejdžerke. Iako je u vreme pisanja knjige bila već u dubokoj starosti, posedovala je svevremeni dar razumevanja i emocionalne inteligencije. Konstantina i njeni paukovi međutim nije samo roman za adolescente, već i za sve one roditelje koji brinu o promenama kroz koje njihova deca prolaze. To je realističan i potresan živopisni roman, koji čitaoce vodi kroz vremensku i prostornu prizmu, upoznajući ga sa velikim temama savremenog sveta. Posebno se ističe činjenica da je roman aktuelan i adekvatan za sve one siromašne zemlje koje su teško podnele tranziciju i ratove, pa tako i za našu zemlju.
Prevod s grčkog: Irena Bogdanović
Heliks 2020.
