Kristijan Krusat je španski autor holandskog porekla, čija je zbirka priča pod nazivom Kratka teorija o putovanju i pustinji nagrađena Nagradom Evropske unije za književnost 2013. godine. Evropska komisija, kao i kritika i čitalačka publika širom sveta, prepoznala je u Krusatovom narativu nešto nepoznato, inovativno, sveže i nadahnjujuće. Krusatovih šest kratkih priča o neobičnim junacima izdvaja iz mora literature to što su te priče, po rečima jednog kritičara, obeležene različitim ukusima – one su slatke i gorke, ljute i zavodljive, smele i drske.
One pružaju potpuno nov uvid u ono što danas smatramo kratkom pričom; pomeraju granice žanra, sadrže elemente bajkovitog u sebi, ali su ujedno priče o savremenim ljudima koje možemo sresti bilo gde – u tramvaju, na auto-putu, na kućnoj žurci, na odmoru, na plaži ili pak u pustinji.
Pustinja iz naslova zbirke simbolično i metaforično je tu da prikaže autorovo samopouzdanje kada je reč o izabranoj temi i motivu. U svakoj od šest priča nalazi se svojevrsna pustinja. Ponegde, ona je mesto zbivanja, a na drugom mestu ona se nalazi unutar čoveka samog. Majstorski, Krusat se poigrava sa motivom pustinje, transponujući je u simbol, ili je pak samo uzgred spomenuvši u vidu peska, žege, jarkog sunca. Čitajući, osećaj dehidratacije prenosi se na duševni nivo. Junaci Krusatovih priča osobenjaci su, usamljenici ili čudaci – destruktivan lik koji živi u kamp-prikolici sa dve ljubavnice, dva brata koja vole istu ženu, mladi bračni par na odmoru u roditeljskoj kući, Haki koji redovno posećuje prostitutku i zahvalan je na svojoj neplodnosti, osamdesetogodišnjakinja koja uživa u letovanju kao da joj je dvadeset, i konačno mladi protagonista naslovne priče, koji usled vrelog pustinjskog sunca gubi svest.
Ne bi bilo ispravno reći da u šest priča ordinira šest protagonista. Iako je naracija koncipirana tako da prati misli ili osećanja uglavnom jednog junaka, u ovim pričama protagonista može biti i Milorad Pavić, i preminuli kućni ljubimac koga ilegalno zakopavaju na plaži, komšinica bez jedne noge, ili jednostavno pustinja sama. Putovanje iz naslova priče zapravo predstavlja život svih onih koji su, makar uzgred, spomenuti u pričama. Pustinja – ona je metafora praznine, taštine, sebičluka, otuđenja; ona je metafora svega što karakteriše život ovih junaka.
Krusatova zbirka „predstavlja izazov većini konvencija prihvaćenih u književnosti, a koje se odnose na to kakva bi trebala biti formalna priroda pripovetke“. Pripovetka kakvu stvara Krusat umnogome se razlikuje od popularnih, dekonstrukcionističkih formi. U njegovom stilu nema nagomilavanja pojedinosti, on zapaža karakterističan detalj, gest, i gradi delo čistih linija. On je spontan, prirodan pripovedač – ali, Krusatov narativ nije obična reprodukcija stvarnosti, već jedan veoma složen umetnički metod. Na Krusata se lako može odnositi ono što je Mopasan rekao: „Izgledati istinit sastoji se u tome da se postigne potpuna iluzija istinitosti... talentovani pripovedači trebalo bi da se zovu iluzionistima“. On izdvaja detalj i na njemu gradi svoju priču, on je majstor minijature. Pažljivo se poigrava rečima, vodi računa o ritmu rečenice, o izboru epiteta, neposredan je i dinamičan; on traga za istinom, koja je teška i bolna verodostojnost koja „uzburka srce umesto da ga lako uzbuđuje“.
Tek kada se Krusatove priče uporede sa delima savremenika uočljivo je da on ide dalje od pukog ugađanja ukusu čitalaca, on predočava tragičnu viziju čovekove sudbine. Kako stoji u priči pod nazivom „Dualizam u mediteranskom zalasku sunca s tri zvezdice“: Sve se preklapa u klepsidri vremena: tuga i seks, smrt i san, odmor i pesak. I tako naizmenično pod uticajem meseca...“
Pustinja je, po definiciji, suv i nenaseljen prostor, strogo bezličan, u savršenoj podudarnosti s najdubljim slojevima ljudske psihe.
Prevod sa španskog Biljana Isailović
Heliks 2020.
