Umetnost je traganje za subjektivnim istinama - Poznata fizičarka i pesnikinja urbanog i minimalističkog izraza Ivanka Božović, objavila je petu po redu zbirku pesama "Ono što možeš da nađeš u pesku". Pored pesama, u ovoj knjizi se može i pronaći scenario za istoimeni film u četrnaest slika koji autorka tek namerava da snimi. Pored zbirke "Ono što možeš da nađeš u pesku", Božovićeva je objavila i pesničke knjige: Rupa (2012), Pesme da bi se dočekalo leto (2015), Slobodan pad (2015) i poeziJa (2017). Član je Udruženja književnika Srbije.

- Nije lako biti čovek u jednom od 10 na 500 mogućih univezuma. Za razliku od nauke koja je traganje za objektivnom istinom, umetnost je traganje za subjektivnim istinama, traganje u kome, nadam se, možemo da budemo uspešniji nego u onom prvom. U svakom slučaju, rezultati tih mojih traganja su moje pesme, ’poruke u boci’ poslate u okean vremena. Možda će biti pronađene, a možda i ne. Kao i svaki brodolomnik, ni ja to ne znam.

Poezija Ivanke Božović traži da budeš lik sa slike Edvarda Hopera. Usamljenik. Da zatekneš sebe u trenutku za koji nisi siguran da li je totalna tuga ili perfektno blaženstvo. Zavisi ko te i kako posmatra. Onako sa strane, svojim emocijama i predrasudama. Ili da ušetaš u neko monumentalno zdanje genijalno zlosrećne Zahe Hadid i sav taj hladni prostor pretvoriš u vlastiti komfor, stoji u jednom od prikaza Božovićeve najnovije knjige.

Ili, kako piše u jednom drugom prikazu, onom za zbirku "PoeziJA":

Poezija Ivanke Božović je mahom autorefleksivna, minimalističke forme, ali koja često gleda ka spolja odašiljući snažnu kritiku dehumanizovanom svetu - kako ga autorka doživljava.

- Poezija je jedan samosvojan entitet, živo ogledalo u kome se ogleda i čitalac i pisac. Ne može se prisiliti da prikazuje išta drugo do naše sopstvene istine - kaže autorka.

Ivanka Božović je naučni savetnik (ekvivalent zvanju redovni profesor) i rukovodilac grupe za fiziku visokih energija u Institutu Vinča. Doktorirala je, prva iz Srbije i jedna od nekolicine iz tadašnje Jugoslavije sa tezom na eksperimentu urađenom u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN) u Švajcarskoj, jula 1999. godine. Po povratku u Srbiju 2004. godine, pokrenula je nove naučne programe u Institutu za nuklearne nauke Vinča, gde i danas radi u zvanju naučnog savetnika. Rukovodilac je nacionalnog projekta u oblasti fizike visokih energija i član Upravnog odbora Instituta Vinča.

Božovićeva kaže da nije teško  uskladiti poslovne obaveze sa pesničkim pogledom na svet:

- Umetnik je uvek budan. A rekla bih da i naučnik retko spava. Uopšte, nisu to antipodi niti disjunktni skupovi. To se sve komplementarni delovi celine ljudskog bića koji, verujem, postoje u određenoj meri u svakom čoveku. Ono što je važno to je, barem sam ja to tako shvatila, Marina Abramovič potcrtala svojim performansom u MoMA, jeste da je ’umetnik prisutan’. To prisustvo pisca, ali i čitaoca, u podjednakoj meri, jeste preduslov stvaranja i konzumacije umetnosti. Sa druge strane, živimo u vremenu i kulturi odsustva. Komprimovanih vesti, komprimovanih emocija i istina. Ono što me brine jeste da takav ’život u odsustvu’ ostavlja malo vremena za umetnost, ili će se, pak, pojaviti, evoluirati, neke nove vrste umetničkog izraza.

Na pitanje može li se ljubav izraziti nekom egzatnom formulom, Božovićeva kaže:

- Znate, malo je egzaktnih zakona. A formule su vrlo često približne, takozvani ’specijalni slučajevi’,kako kažemo u nauci. Moja, približna, formula je: ljubav = čovek. U smislu da nas sposobnost za ljubav čini ljudima, a na to se možda može, pretenciozno ili ne, dodati i ‘božanskim’ i ‘uzvišenima’. Nažalost, osim za ljubav, čovek je sposaban i za zlo kojim svakodnevno, u manjoj ili većoj meri, degradiramo svoju ljudskost.

<<  Avgust 2020  >>
 po  ut  sr  če  pe  su  ne 
     
      

Putopisi, Intervjui..