U nekoliko rečenica mogli bismo rezimirati radnju romana Holandska devica, autorke Marente do Mor, dobitnice Evropske nagrade za književnost 2014. godine: Jana je osamnaestogodišnjakinja koja odlazi na imanje očevog prijatelja Egona fon Betihera da tamo provede leto i trenira mačevanje. Zaljubljuje se u učitelja, stupa sa njim u erotsku, strasnu vezu i gubi nevinost. Povremeno na imanje dolazi još nekoliko Egonovih učenika, blizanci Zigfrig i Fridrih, koji su takođe vrlo dopadljivi Janini vršnjaci. Na imanju se održavaju i menzure, tradicionalna takmičenja u kojima je cilj takmičara da na licu protivnika ostave vidljiv ožiljak. Radnja je smeštena u godine pred početak Drugog svetskog rata.
Međutim, u ovih nekoliko rečenica nije moguće smestiti svu stilsku, tematsku i motivsku raskoš kojom ovaj roman obiluje. Pojedinačnu osnovnu temu je gotovo nemoguće izdvojiti, ali dve ključne koje se prepliću jesu ljubav i rat, sa svim varijacijama i posledicama. Zato autorka kroz roman vešto provlači motive Tolstojevog Rata i mira. U trenutku kada stigne na Egonovo imanje, Jana čita upravo Tolstoja, i poistovećuje učitelja s romanesknim junacima, idealizujući ga i pre nego što ga je upoznala. Prvi utisak koji on na Janu ostavlja je gotovo gađenje, jer on na vratu nosi veliki ožiljak kao posledicu ratnih godina. Međutim, ona odbija da ga sažaljeva i, zbunjena, ne zna kakav stav prema njemu da zauzme jer on je usamljenik, misteriozan i kompleksan lik koji gaji bolje odnose sa životinjama nego s ljudima. „Egon fon Betiher je gospodin starog kova“, reče Leni. „Ali Hajnc nije smeo ono da kaže, da je matoro veteransko zanovetalo. Nije zanovetalo, a svakako nije ni mator. Takvi muškarci ne stare. Jer suviše su često umicali smrti. Kad umakneš smrti, ostatak svojih dana proživiš usporeno, kao deca.“
Holandska devica je roman koji je interesantno čitati i kao svojevrstan priručnik o mačevanju. „Neki porede mačevanje s maksimalno ubrzanim šahom. Taj spektakl nije ništa u poređenju s naprezanjem koje se odvija iza maske.“ Časovi koje Egon drži Jani pomogli su da se uspostavi odnos autoriteta i potčinjenosti, idealizacije i obožavanja. Zato je i scena u kojoj Jana gubi svoju detinju nevinost i postaje žena opisana upravo tako – on je došao i uzeo ju je, kao da ona nije imala nikakvog izbora.
Stoga, ovaj je roman sav o odnosu između Jane i Egona, tradicije i mladosti, prošlosti i sadašnjosti. Svi ostali likovi u delu mogu se smatrati sporednim, čak i lik Fridriha, jednog od blizanaca s kojim Jana takođe ostvaruje strasnu i emotivnu vezu. Autorka je izgradila niz sporednih likova koji upotpunjuju osnovno težište priče svojim replikama i pojavom. Sluge na imanju, Leni i Hajnc, jesu sporedni likovi, ali im autorka daje ulogu „velikih oglašivača“. Naime, upravo poput Tolstoja, i De Morova sporednim likovima daje da izgovore neke ključne rečenice u delu. Tako je Leni uvidela aferu koja je na pomolu i još pre same Jane shvatila da će se između nje i Egona pojaviti velika strast. Hajnc, pak, ima ulogu svojevrsnog političkog glasa u delu. On je taj koji veruje da će novi Hitlerov režim doprineti boljitku, dok je Egon ogorčen i svojom propalom ulogom u Prvom svetskom ratu i novonastalim društvenim okolnostima. Zato i dozvoljava da se na njegovom imanju tajno održavaju menzure.
Naracija Holandske device teče hronološki, u prvom licu, ne potpuno konvencionalno i dosledno, jer autorka umeće i reminiscencije junaka u samo tkivo teksta, ali i epistolarne odeljke koji imaju veliki značaj u romanu. Pisma, ona poslata i ona neotvorena, čine tajnovitu mrežu koju junakinja pokušava da rasplete. Kakav je odnos njenog oca i Egona? Šta oni duguju jedan drugome? Zašto je Egon pristao da je podučava mačevanju? Odgovori leže upravo u epistolarnim fragmentima. I sam motiv Holandske device nalazi se upravo na poštanskoj markici koju su vojnici dobijali kada šalju pisma iz rata. Ona je bila simbol neutralne pozicije koju je Holandija zauzela u ratu. Ali, u njenim rukama nalazi se koplje.
