Vreme održavanja: Galerija ULUS, četvrtak 21. maj 2015. u 19 časova - Bora Iljovski (Drenova, kod Florine (Egejska Makedonija, 1942 - Beograd, 2013). Diplomirao je na Akademiji za likovne umetnosti 1966. u klasi Đorđa Bošana. Specijalku kod istog profesora završava 1968. Na 41. Bijenalu u Veneciji (1982) predstavljao je Jugoslaviju.
Na poziv autora izložbe U gudurama Balkana (Fridericianum, Kasel) Rene Bloka, učestvuje sa radom Odi-se-jada. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja uključujući i: Nagradu za slikarstvo na izložbi ULUS 68 (1968), Otkupnu nagradu grada Čačka na 15. Memorijalu Nadežda Petrović (1989), Nagradu Gorki list kompanije Sinalko za ostvarenje u oblasti kulture i umetnosti (2006), Politikinu nagrada za likovnu umetnost iz Fonda Vladislav Ribnikar (2007).
Politikinu nagradu dobio je za izložbu retrospektivnog karaktera «Ponovo i uvek, Bora Iljovski – slike i crteži 1967-2005» koja je 2006. godine priređena u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Iako je na domaćoj likovnoj sceni prisutan od kraja šezdesetih, i za to vreme postao jedan od najznačajnih slikara, katalog odštampan za ovu izložbu bio je njegov prvi katalog odštampan u Srbiji. Takođe, to je bila i njegova prva retrospektiva priređena kod nas, iako su Slovenci to učinili 1990. Kako je sam rekao ovoj nagradi se obadovao «ali sam se i iznenadio da posle toliko godina bavljenja ovim poslom dobijem nagradu, jer sam jednostavno zaboravio na njih. Ne opterećujem se nagradama već radim svoje stvari. Miran sam jer sam pustio da nagrada luta i sada me trefila».
Iako nije voleo intevjue i retko ih je davao, oni na najbolji način svedoče o njegovoj umetnosti i njemu kao čoveku:
„Za vaše stvaralaštvo kritičari upotrebljavaju pojam apstrakno. Da li se slažete sa tim ?
Meni, kao ni mojim kolegama nikada ne pada napamet da koristimo termine apstrakcija, konceptualizam ili realizam. Svi smo mi i konceptualci i umetnici. Mene koče ti nazivi kod kritičara jer kod mene je pojam apstraktno jako konkretno. Pojma nemam šta je to apstrakcija. Čovek dok stvara sliku sa tim nazivima stvarno nema nikakve veze. Čovek jednostavno nema vremena za te nazive i titule. Drugi ih dodeljuju, kao i nagrade, tako da svako može da vam dodeli svakavu titulu i da kaže svašta.
Za Mondrijana ste rekli da je «najpoetičniji slikar» a za sebe ?
Oni koji to bolje razumeju, poput Ljuba Gligorijević kažu da sam strašno poetičan. Godine 1973. ste veći deo materijala iz tog vremena (eksperimenti sa rezanim trakama) koji je bio predviđen za rad u prostoru uništili.
Gde ja ta demarkaciona linija kada umetnik dok posmatra svoj rad pomisli da je ono kao takvo genijalno ili ga pak uništi?
Uništavanje je sastavni deo stvaranja. To je sastavni deo života jer da toga nema čovek bi uništio sam sebe pre nego što uopšte i stigne da naslika sliku. Da toga nema ništa se novo ne bi stvaralo a na žalost tako je u životu. Umetnik je tu da sagleda svoje greške jer važno je sagledati grešku i umeti da je iskoristiš.
Kako je tekao vaš razvojni put od prve samostalne izložbe održane 1968. do danas?
Tekao je kao život ili film. Ali u to vreme niko ništa nije snimao čak ni fotografisao tako da mi nemamo nikakvu dokumentaciju o tom vremenu, niti o tome da smo postojali, tako da sada možemo samo da pričamo o tome. Bavljenje slikarstvom je fizički posao zbog formata, tako da se teže dolazi do rezultata ali zato stoje papiri na stolu, odnosno sveske i blokčići u kojima sam stalno beležio nešto, kao film neki. A upravo u toj formi izražavanja se uvek prednjačilo. Blokovi i papirići su odradili mnoge stvari ne samo kod mene, nego u istoriji umetnosti. To je dragoceno, pravo i to mnogo može da pomogne u životu. Slika uvek nastaje kasnije. Veliki je problem preneti jednostavnost jedne beleške sa papira na sliku.
Kakav je odnos društva prema umetniku kod nas?
Sve se svodi na isto, sve je to parcelisanje kao parcele na Novom groblju. I niko da izađe iz tih parcele. Sve same grupe umetnika, grupe ovog ili onog. Tako je i kod otkupa dela, kupi se a ne gleda se šta se kupi. Čemu to gomilanje? I kada je bila Jugoslavija nije se znalo gde su otkupljene slike kao što se ne zna ni sada. To ništa nije prevaziđeno. Pre smo bili Jugoslavija, sada smo Srbija ali niko nije napravio srpsku izložbu sa kojom bi se reklo: evo sad smo Srbija. Zbog tih grobljanskih parcelisanja niko nije pokazao svetu šta smo mi. Nego ova grupa vodi ovoga, ova grupa šalje nekog drugog. Mi imamo jako dobre umetnike ali nas oni rastavljaju umesto da nas sastavljaju. Sve kontra do kontre. I zato se čovek drži po strani i radi svoje stvari. Ja hoću da vidim izložbu svog kolege a ne ko ga šalje, tako da je nekad u tim situacijama i neprijatno.
....Stalno kao da trčimo u mestu. Prvo nešto uništimo a onda kukamo kako smo nešto imali. To je čista nekrofilija. Mnogo toga imamo ali to treba da sačuvamo a ne da kukamo nad uništenim stvarima. Jer ceo Beograd je imao ovo ili ono, a onda ide neki sentimentalizam i plakanje. Strašno. Ja ne čitam ni umrlice a kamoli da čitam te stvari. Meni trebaju žive stvari...“
Olivera Vukotić, izvod iz intervjua objavljenog u nedenjniku NIN (18.01.2007.)
Učesnici razgovora:
Svetlana Mitić, istoričar umetnosti
Bojan Bem, akademski slikar
Marija Dragojlović, akademski slikar
Dragana Ilić, akademski vajar
Višnja Postić, akademski slikar
Milan Stašević, akademski slikar
