Već duže vreme se baviš pisanjem, na neki način si se i opredelio da ti pisanje bude na neki način i profesija pošto studiraš Filološki Fakultet..

 

Filološki koji ne posećujem baš, kao ni bilo koji drugi fakultet, nema direktne veze sa mojim interesovanjem za pisanje kao i čitanje.To interesovanje me je odvelo na tu stranu. Pogrešnu, kako se ispostavilo. Što se tiče pisanja u "dahu": nijedna priča u zbirci nije nastala u jednom dahu a kamoli sama zbirka. Možda sam napisao celu priču odjednom za sat, dva, tri, nije bitno koliko, ali sama priča tada nije bila gotova. Po završetku treba dosta isčitavati, pomerati znake interpunkcije, reči, rečenice; brisati reči, rečenice, cele pasuse, dodavati iste. Takođe priče su nastajale u proteklih 4-5 godina, tako da nisu bile namenski pisane za nešto što se sad zove "Priče o pivu". Taj naslov se sam nametnuo, jer se pivo pominje u svim pričama kao vezivni motiv, u retko kojoj kao predmet oko kojeg se vrti radnja.

Kako je došlo do saradnje između tebe i “Lagune”? Na koji način mlad čovek koji piše danas uopšte može da stupi u kontakt sa izdavačkim kućama? Poznato je da je to vrlo teško i da većina neafirmisanih autora bude odbijena.
Stvar se odvija tako što pošaljete rukopis uredniku i čekate da ga on odobri ili ne. Neke izdavačke kuće prihvataju sve, ako im se plati. Ima i raznih konkursa čija je nagrada štampanje prve knjige. Tako da ima različitih načina. Treba samo biti uporan. Naravno, povoljno je znati i prave ljude, kao i uvek, uostalom.eć duže vreme se baviš pisanjem, na neki način si se i opredelio da ti pisanje bude na neki način i profesija pošto studiraš Filološki Fakultet. Koliko dugo su nastajale “Priče o pivu”? Da li je ta zbirka napisana onako “u jednom dahu” ili je to bio spor proces?
Filološki koji ne posećujem baš, kao ni bilo koji drugi fakultet, nema direktne veze sa mojim interesovanjem za pisanje kao i čitanje. To interesovanje me je odvelo na tu stranu. Pogrešnu, kako se ispostavilo. Što se tiče pisanja u "dahu": nijedna priča u zbirci nije nastala u jednom dahu a kamoli sama zbirka. Možda sam napisao celu priču odjednom za sat, dva, tri, nije bitno koliko, ali sama priča tada nije bila gotova. Po završetku treba dosta isčitavati, pomerati znake interpunkcije, reči, rečenice; brisati reči, rečenice, cele pasuse, dodavati iste. Takođe priče su nastajale u proteklih 4-5 godina, tako da nisu bile namenski pisane za nešto što se sad zove "Priče o pivu". Taj naslov se sam nametnuo, jer se pivo pominje u svim pričama kao vezivni motiv, u retko kojoj kao predmet oko kojeg se vrti radnja.

Kako je došlo do saradnje između tebe i “Lagune”? Na koji način mlad čovek koji piše danas uopšte može da stupi u kontakt sa izdavačkim kućama? Poznato je da je to vrlo teško i da većina neafirmisanih autora bude odbijena.
Stvar se odvija tako što pošaljete rukopis uredniku i čekate da ga on odobri ili ne. Neke izdavačke kuće prihvataju sve, ako im se plati. Ima i raznih konkursa čija je nagrada štampanje prve knjige. Tako da ima različitih načina. Treba samo biti uporan. Naravno, povoljno je znati i prave ljude, kao i uvek, uostalom.