IndieBelgrade – 8. Festival američkog nezavisnog filma održava od 11. do 13. novembra u organizaciji Doma omladine Beograda, uz podršku Grada Beograda, Ambasade SAD u Beogradu i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Tradicionalno će beogradskoj publici predstaviti najnovija filmska ostvarenja i zanimljive autore sa uzbudljive, nezavisne scene u Americi. Ovogodišnji fokus je na ženi, ne samo kao autorki, već i protagonistkinji – sa svojim pristupom, snagom i posebnim senzibilitetom. Jedno od neverovatnih ženskih lica festivala pripada i jedinstvenoj Dejl Diki (Dale Dickey), protagonistkinji filmske kantri-balade “Jedna ljubavna pesma”, za koji scenario i režiju potpisuje talentovani Maks Voker-Silverman (Max Walker-Silverman).  Film “JEDNA LJUBAVNA PESMA” (A Love Song, SAD, 2022, 81 min.), biće prikazan u nedelju, 13. novembra od 18 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda, a govori o ženi (Dejl Diki) koja u mitskim bespućima Kolorada, sama i nesigurna šta za nju znači ljubav, čeka svog ljubavnika iz mladosti. Film je osvojio gledaoce širom sveta, svoj put našao je na mnogim festivalima – od Berlinala i Sandensa, do Sofije i Bostona, a Diki je nagrađena na festivalima u Karlovim Varima i Sijetlu za glavnu ulogu. U ovoj lirskoj baladi, koja govori o usamljenosti, ali i lepoti života, Voker-Silverman uspeo je vrlo hrabro da se uhvati u koštac sa pitanjem šta u stvari znači ljubav za junake mnogo starije od njega, od kojih su neki i predugo sami. Poput kantri muzike, koja je tradicionalno usmeravala tugu i čvrstinu Amerikanaca u potrazi za sobom i drugima – na margine i van utabanih staza,  Maks Voker-Silverman plete tanan, lirski i na kraju radostan refren od tog čudesnog i transformativnog čina usamljenosti. Ulaznice po ceni od 300 RSD su u prodaji na Ticket Vision blagajni u Domu omladine Beograda, a posle projekcije sledi onlajn razgovor sa rediteljem i scenaristom Maksom Voker-Silvermanom.

Kako ste smislili priču za film “JEDNA LJUBAVNA PESMA”?

Maks Voker-Silverman: “Jedna ljubavna pesma” je krenula od priče koju sam čuo o udovici koja je čekala da je poseti stara simpatija, on je došao, nije im baš išlo, ali uprkos tome joj je to značilo sve na svetu.

Ljubav je tada ulazila u moj život, čista i nepogrešiva. Ali oko mene je bilo i razvoda, i starenja, i samoće. I taj kontrast je postao suštinsko pitanje ovog filma: šta je ljubav za one koji nemaju s kim da je podele? A odgovor je, nadam se, da je živa i lepa i da prožima svakog od nas. Da snaga ljubavi može da leži i u samoj mogućnosti ostvarenja.

Isto je i sa ljubavnim pesmama: govore o onome što smo izgubili koliko i o onome što smo imali. Cena posedovanja stvari je njihov gubitak, i to je danak koji se plaća.

Ovo je u suštini ljubavna priča, ali ne i pod pritiskom. Sve kao da lebdi u vazduhu. Zašto je to tako?

Maks Voker-Silverman: Ovo je ljubavna priča između dvoje ljudi koji su stariji od uobičajenih filmskih romansi. Zreliji. Njih dvoje su prošli mnogo štošta i mnogo štošta izgubili. U središtu projekta je pokušaj da se istakne činjenica da je starosna dob učesnika u stanju da ublaži tempo i pritisak romanse. Ljubav može postati tiša i strpljivija, ali svejedno ostaje snažna.

Opišite dinamiku između Fej i Litoa, vaših glavnih likova. Ko su oni bili u prošlosti, a kakav je njihov odnos sada?

Maks Voker-Silverman: To su likovi koje spajaju neke veoma bitne stvari. Zajedno su odrasli, oboje su doživeli gubitak. Oboje su bili svedoci promene i napretka Zapada, oboje je taj napredak zaobišao. Ali većinu tih stvari nisu prošli zajedno, a decenije u kojima su bili razdvojeni nije lako objasniti jedno drugome. Ključ njihove dinamike je taj sukob – toliko toga ih spaja, a toliko godina su bili razdvojeni.

Imate izvanrednu glumačku ekipu. U filmu Dejl Diki demonstrira svoje umeće, a Ves Studi iza sebe ima bogatu i slojevitu karijeru. Dirnuo je publiku nezaboravnim ulogama u “Plesu s vukovima”, “Poslednjem Mohikancu”, “Džeronimu” i osvojio Oskara za životno delo 2019.

Maks Voker-Silverman: Oboje su veliki američki umetnici, svako na svoj način priznat, koji su celoga života igrali snažne, negativne junake i ratnike. Napisao sam ovaj scenario za Dejl Diki, ne bih mogao da ga realizujem ni sa kim drugim. Kao i mnogi drugi, prvi put sam je primetio u filmu “Zima do kostiju” Debre Granik. I sećam da sam kao retko kad pomislio “ovo je stvarna osoba”. Imao sam utisak kao da mi je ona komšinica, drugarica, neko iz mog detinjstva. I jednostavno sam znao da u ovoj glumici postoje dubine koje jedva da se prikazuju.

Ves Studi je istinska legenda i bila mi je velika čast raditi sa njim. On je tako strpljivo i hrabro radio na tome da ponovo prikaže Zapad, vesterne i ruralnu Ameriku kakvu vidimo na ekranu. Radio je to u svakoj ulozi koju je igrao na jedinstven način. Možda je to tako zato što niko bolje od njega ne može da prikaže dostojanstvo i krhkost istovremeno.

Dejl i Ves su majstori svog zanata, a ovo je bio moj prvi rodeo, da se tako izrazim. Moja uloga je bila da im darujem svoju naklonost prema njihovim likovima i da im ostavim prostor za rad. Što je najvažnije, jednostavno ne postoji niko na svetu čije prisustvo priča takvu prošlost kao što su Dejl Diki i Ves Studi. Oni se pojave u kadru i mi smesta imamo osećaj njihovog pređenog puta, teškoća na tom putu, čarobnih predela…

Pejzaž je važan za ovu priču. Opišite njegovu ulogu – i gde ste odlučili da postavite priču, i zašto…

Maks Voker-Silverman: Ja sam iz jugozapadnog Kolorada. Tu živim. I kao što to biva, taj pejzaž je prava bioskopska ikona, ali skoro uvek kao lokacija za nasilje. Dakle, ja imam tu čudnu percepciju američkog Zapada u filmu: pejzaž mi je blizak, priče su mi strane. Moja skromna misija ovde je da bacim neku nežniju svetlost na te krševite, surove predele. Da ispričam nežniju priču od onih koje su do sada bile dozvoljene ovim krajevima.

Gde ste konkretno snimali film i zašto ste izabrali baš ovu lokaciju?

Maks Voker-Silverman: Film je snimljen na mestu gde se planine spajaju s pustinjom u kampu/akumulaciji na oko 30 minuta od grada Norvuda u jugozapadnom Koloradu. Tu sam celoga života dolazio. S jedne strane se prostiru pašnjaci: goveda, lucerka. S druge strane je podnožje Loun Koun, veoma elegantna i usamljena planina – jedinstvena u Stenovitim planinama po svojoj topografskoj izolaciji. To me beskrajno inspiriše. Nepotrebno je reći da je to mesto daleko od utabanih staza. To je deo ideje svih likova na ovom mestu. Niko zaista ne može da dođe ovde namerno, ali ne može ni slučajno da zaluta.

Snimali smo oko mesec dana, sve dok lišće na jasikama nije požutelo. Poslednje večeri snimanja cela ekipa se popela na grbu Loun Kouna sa Dejl Diki da snimi ključnu scenu.

Proteklih godina smo videli mnoge egzistencijalne lutalice na velikom platnu, poslednji put u “Zemlji nomada”. Zašto je ovo način života za toliko veliki broj ljudi sada, uključujući i Fej?

Maks Voker-Silverman: Mislim da je tako već jako dugo. Oduvek, možda. Ovo su teška mesta za život. Sve je podređeno godišnjim dobima. U tom smislu, nomadski život je prilagođavanje. Tako je bilo s narodima Ute i Pueblo za koje je ovo mesto bilo dom mnogo duže nego bilo kom drugom. Ideja o životu na istom mestu tokom cele godine nije stigla u ove planine sve dok nije otkriveno srebro krajem 19. veka, a i to je kratko trajalo. Ono što je došlo kasnije – stočarstvo, rančevi, skijanje, turizam – sve je to sezonsko i zasnovano na migratornoj radnoj snazi.

Možda postoji i neka projekcija mog statusa u ovom pejzažu. Ovo je moj dom, moj istinski dom, ali ja ovde ne posedujem zemlju. Ne posedujem kuću. Dakle, dom postaje jedna od onih stvari koje ne možete kupiti. Priroda, u suštini, i prijatelji. Na sreću, to je takođe sve što je čoveku potrebno.

Recite nam nešto o stvaranju opuštenog tona i ritma ovog filma. Nigde se niste žurili, baš kao i Fej…

Maks Voker-Silverman: Rutina je moćna stvar. Njoj pribegavamo kad nemamo ništa drugo. Postoje trenuci u životu kada je potrebna velika hrabrost da se napravi kafa i pređe prag svako jutro. U toj poziciji se nalazi Fej na početku “Jedne ljubavne pesme”. Veliki izazov isceljenja je taj što zahteva rutinu – ali u nekom trenutku zahteva i raskid s rutinom. To je taj zastrašujući, plemeniti skok u nepoznato u nadi da će sve ispasti dobro. To je naše putovanje sa Fej.

Muzika je tako ključna za ovu priču – ona je deo Fejine životne priče, a i sam naslov filma se odnosi na pesmu.

Maks Voker-Silverman: Uz ovu muziku sam odrastao. Ona me inspiriše više od bilo čega drugog. U muzici ruralnog Zapada postoji mekoća i poezija koja tek treba da bude istražena na filmu. Nadam se da će “Jedna ljubavna pesma” doneti nešto od toga na bioskopsko platno.

Muzika za ovaj film je bazirana na kantriju – najlogičniji izbor, s obzirom na mesto radnje. Ali zadire duboko u korene tog žanra – u bluz, gospel, soul, divlju stranu folka 20. veka – i poštuje tradiciju kojoj kantri muzika duguje sve. Tu spadaju savremene zvezde poput Valeri Džun, legende kao što su Tadž Mahal, Elizabet Koton, Blejz Foli, Džeri Džef Voker, Majkl Harli, kao i umetnici koje istorija uglavnom zanemaruje kao što su Širli En Li, Hristovi sinovi, Dik Flad i Linda Brenon. To je širok dijapazon izvođača koji ima za cilj da pokaže da su ove tradicije i snažno istorijske i veoma žive, sastavljene od smelih i nežnih autsajdera poput likova u filmu.

Originalnu muziku je komponovao sirijsko-američki kompozitor i filmski stvaralac Ramzi Bašur — moj stari cimer. Inspirisana je našim dugogodišnjim divljenjem prema gitaristi Džonu Fehiju – još jedna legenda – i sadrži jednu gitarsku numeru. Ogoljen, akustični i melodični zvuk gitare.

Da li ste se obratili određenim muzičarima za pesme, i ako jeste, zašto?

Maks Voker-Silverman: Jedna od čudnih i slatkih stvari u vezi sa pravljenjem muzičke pozadine filma je pisanje pisama svojim herojima i traženje od njih da vam izađu u susret. Ponekad to uspe, a ponekad ne. To je jedan od onih “uštini se” momenata u životu. Što se tiče “zašto?” ponekad se pesma jednostavno uklapa u određeni trenutak filma. Teško se teško može objasniti. Ali prava pesma u pravom trenutku u pravom filmu ume da bude najmoćnija stvar u umetnosti.
Šta očekujete da će gledaoci dobiti od ovog filma?

Maks Voker-Silverman: Najviše što može autor gledaocima da pruži je da im istovremeno izmami i osmeh i suze. To je moja definicija lepote. Nadam se da će ljudima posle gledanja ovog filma svet izgledati malo bogatije. I življe.

Izvor: DOB