Jedna od petnaestak najstarijih kafana u Beogradu, čuveni restoran Bled, nakon dugogodišnje pauze i ozbiljne sumnje da će završiti kao mnogi spomenici kulture, zamandaljen i zamenjen modernim sadržajima, osvanuo je u vrtlogu prašine i radova. Na tromeđi ulica Budimske, Vojvode Dobrnjca i Bulevara Despota Stefana, preko puta Jevremovca, u srcu grada, kafana Bled pamti istoriju još iz daleke 1900. godine. Nadživeo je četiri kralja, pet država i odolevao u dva svetska rata. Nakon privatizacije, pa restitucije kroz koju je kafana prošla, srećno vraćena njenim prvobitnim vlasnicima porodici Milana Ilića, čiji je otac, poznati beogradski trgovac, kafanu čuvao u svom vlasništvu sve do nacionalizacije, Bled je konačno dobio nove zakupce.

Nekada prepun gostiju i turista, kafanu smo zatekli punu majstora od kojih smo pokušali da saznamo da li će restoran promeniti svoju namenu i kada će otvoriti vrata gostima:

Neće se promeniti. Vidite da restauriramo ovu ciglu kao da je od zlata. Novi zakupci traže da se sačuva svaki trag prošlosti, što nimalo nije lak posao. Komšiluk nam malo usporava radove, jer svaki dan ulaze i pitaju kada će početi sa radom. Bude ih ovde dosta sa nama, prave nam društvo dok radimo, svako priča svoju priču i anegdote vezane za Bled. Neki nas i dobro nasmeju. Ima dosta ljudi koji su gotovo pola veka ostavili u ovoj kafani, pa nije ni čudo što su za nju vezani. – kaže za PRess Serbia portal glavni majstor.

Kafana Bled bila je omiljeno boemsko stecište Beograda prošlog veka, a u novije vreme bila je poznata kao riblji restoran. Ali, što se jelovnika tiče, nije tako bilo oduvek. Nekada je to bila poznata kafana Sunce sa domaćim jelima, da bi beogradski kafedžija Milan Pešterac uzeo u zakup mesto, preimenovao ga u Bled i pretvorio u riblji raj.

Inače, kafana je pred Drugi svetski rat bila u vlasništvu poznatog trgovca Ilića, da bi mu nakon rata bila oduzeta zbog navodne saradnje sa okupatorom i pretvorena u državnu svojinu, iako je njegova predratna firma bila jedan od pionira domaće diskografije, imala je elektrotehničko i mašinsko stovarište i radionicu za popravku bicikala, gramofona i primusa. Rehabilitovan je 2012. godine, nakon čega je započeo proces restitucije. Kafana je bila zatvorena od strane države, sve do završetka procesa, o čemu su pisali Blic i Večernje Novosti.

Inače, zanimljiva je priča i kako je otvoreno ovo elitno predratno mesto, koje je godinama skrivalo od radoznalih prisluškivanja i ljubopitljivih pogleda one čije su priče pričane u pola glasa.

Početkom dvadesetog veka, kralj je na Studentskom trgu otvorio kafanicu i za upravnika postavio "gluvog" Kostu. Političari su voleli da se tu uz čašicu jedan drugome povere. A kako je Kosta "bio gluv", nisu se krili, pa su bez ustezanja gunđali na kralja i kritikovali dinastiju.

Čaršijske priče ubrzo su počele da se šire- Kosta je odlično čuo, a još bolje zapisivao i prenosio, te su se mnogi našli u nevolji. Nije im bilo druge nego da pobegnu iz centra- tako je otvoren Bled, na Dorćolu, u radničkom kvartu, koji je u to vreme za Beograđane bio periferija. Uz dobru hranu i vino, političari su mogli da bez straha razgovaraju, ali i da osluškuju šta o njima priča narod.

Kulturna elita oduvek je volela da svrati u ovaj restoran, za čiju zgradu gradske priče kažu da je davnih dana pripadala nekom pomorcu. Pisci, glumci, slikari, boemi i novinari potrošli su hiljade burića vina u Budimskoj broj 2, koja je donedavno bila spomenik kulture.

Bled je menjao svoj jelovnik kroz istoriju, ali girice i špricer oduvek su bili na meniju. Predratni trgovci vikendom nisu propuštali da fijakerom odu do Pančeva na pivo i perece, a u povratku svrate u Bled na girice i špricer. Duhovi naše prošlosti, nekome poznanici, nekome preci, ostavili su nam u amanet instituciju za dušu koju je Beograd uspeo da sačuva od zaborava.