U bioskopima od 18. septembra 2014. - Aleksandra ima fantastičnog muža Sirila, fantastičan stan pored reke u Parizu, fantastičnog ljubavnika, fantastičan posao (glavni urednik ELLE magazina). Ukratko, ima sve... osim krajnjeg dodatka – deteta. Uz njenu standardnu dobru sreću, usvajanje će proći bez ikakvih problema. Sedmogodišnji Aleksej će doći iz Rusije u ovaj savršeni dom. Ali on nije sladak kao i sve ostalo...

Izjava rediteljke, Valeri Lemersije:

“Film je snimljen prema stvarnom događaju.  Američki par je usvojio ruskog dečaka od 7 godina. Vratili su ga avionom za Moskvu, sa ceduljom u džepu na kojoj je pisao da im ne odgovara.  Kada sam čula ovu vest na radiju, bacila sam tekst na kome sam radila i odlučila da od ove užasne priče napravim komediju.“

Zašto ste priču vezali za svet mode?

“Htela sam da se radnja odvija u sredini u kojoj je izgled veoma važan. Film nema veze s modom, ali  taj svet je vrlo kontrolisan. Sve mora da bude lepo, savršeno. Mislim da je to bilo dobro mesto za ovakvu priču. Smestila sam dolazak deteta u okruženje koje je najmanje raspoloženo za prihvat nepoznatih.  U stvari, film nije ni o modi niti o usvajanju, već o bračnom paru  koji misli da mu je sve dozvoljeno. Htela sam da pokažem koliko je teško postati roditelj, koliko stvari morate da se odreknete da biste u tome uspeli.

Siril  koji je vezan za majku,  sestru,  svoju slobodu,  kuću koja je kao muzej, Aleksandra  koja obožava svog psa, vezana je za posao.  Oboje će u isto vreme morati da odbace, do tada njima najvažnije, da bi bili u stanju da prihvate dete.  Uz Aleksejevu pomoć će shvatiti da se vole i još važnije, da nije sve na prodaju.

Aleksandra pristupa usvajanju kao da je reč o kastingu za modnu reviju. Sve se odvija između sastanaka, ona bez koncentracije gleda "kandidate".  Nisam htela da pokazujem njeno detinjstvo bez majke,  niti trenutak kada, posle petog pokušaja vantelesne oplodnje shvata da nije uspela.  Naprotiv, htela sam da je prikažem kao super ženu, sa super poslom, mužem i ljubavnikom.  Sve je super, sem što, na toj slici, nema deteta. “

Ni dete nije prikazano kao jadno siroče?

“Aleksandra u početku  to dete ne vidi.  Samim tim, ni gledalac ga skoro ne vidi. Podrazumeva se da smo svi, i gledaoci i ja, na strani deteta.  Tek kad ga Aleksandra "ugleda" tj. shvati da je tu, i gledaoci počinju da ga vide.“

Odakle vam ideja da Aleksandra na aerodromu pomišlja da je dete zamenjeno?

“Scena je čista fikcija. Naravno da se za usvajanje dece ne odlazi na aerodrom. Svi znamo da se na to čeka, nekad i više godina.  Kako je ovde reč o fikciji, htela sam da pokažem na koji način se roditelji ujedinjuju, da je u stvari moguće da dođe do zamene deteta. Sem toga, pokazala sam da Aleksandra, koja je navikla da može da bira stvari, treba da se suoči sa realnošću. “

U avionu kojim Aleksej stiže iz Rusije, Aleksandra i on prvi out ostvaruju kontakt?

“Da, to je situacija kada ona prvi put uspeva da nešto da učini za njega. Uzima ga u zaštitu i tada shvata da ga voli.

Aleksandra ima i tu smešnu stranu, naročito u sceni kada upada na modnu pistu, tražeći svog sina.

“Kada ste prava majka, znate svoje prioritete. Ne osvrćete se kad pretrčavate ulicu u potrazi za detetom. Aleksandra ne zna kako je to biti majka, sve što radi je trapavo. Ali, ona nije Kruela, ništa nije proračunato, ona jednostavno to ne ume. Socijalno i intelektualno, ona je ostvarena osoba, ali emotivno je nezrela. “

Snimali ste na pravim lokacijama?

“Uprkos problemima sa zvukom i  veličinom prostora, snimali smo u pravom stanu. Želela sam sve ono što u stanu može da krene po lošem, da pukne cev, da je pod kriv i stolice se ljuljaju. Ništa od toga ne može da se dobije bilo kakvom scenografijom.  I imali smo veliku sreću da snimimo pravu reviju visoke mode, Žan-Pol Gotjea. Nema ničeg goreg od falš modela visoke mode.  I naravno nisam želela da Aleksandrino  radno mesto bude u izmišljenom časopisu tipa "Pivolin". Bilo mi je veoma važno da to bude pravi časopis. “

Zbog čega ste izabrali "ELLE"?

“Osnovni razlog  je njihov logo koji nam je svima urezan u pamćenje, od malena.  Naslovne strane su im tako dinamične i privlačne da nisam mogla da zamislim da to bude neki drugi časopis. “

Kako ste izabrali malog Alekseja?

“Imala sam mnogo probema da nađem dečaka za ulogu. Na kastinzima se srećete sa ambicioznim roditeljima koji su uvereni da je njihovo dete najljupkije i najlepše stvorenje na svetu. A ja nisam želela dete-lutku. Želela sam dete koje ume da bude zatvoreno,  po nekad i da vas uplaši. U Francuskoj nema toliko ruske dece, a logično, nismo smeli da angažujemo usvojeno dete. Otišla sam u Rusiju i našla talentovanog šestogošnjaka, koji je već imao iskustva sa pozorištem. Zatim je došao Samarin koji čak nije ni Rus, on je Bugarin.“

Kako ste uspeli da ovu priču ne uvedete u tragični ton?

“Da sam htela da napravim čistu komediju ne bih izabrala ovu priču.

Kako sam sa ovom temom mogla da budem cinična ili ležerna?

Snimila sam film u kome  se sve neprilike dešavaju u trenucima kada ih najmanje očekujete. U životu volim iznenađenja, a to je da dete koje ste usvojili nije baš ono što ste zamišljali. “