Ovaj čovek piše, živi i voli u tami. Pre četrnaest godina nastradao je u teškoj saobraćajnoj nesreći na ostrvu Lanzarote. U nesreći nije izgubio samo vid, već je izgubio i Lenu, ženu svog života. On koristi dva imena: Hari Kejn, pseudonim koji koristi za svoje književne radove, i Mateo Blanko, pravo ime, kojim kao reditelj potpisuje filmove. Posle nesreće, koristiće samo pseudonim. Ako mu je život uskratio mogućnost režira filmove, jedino što ga drži u životu je ideja da je Mateo Blanko poginuo na Lanzarotu, zajedno sa voljenom Lenom. Danas, on živi zahvaljući radovima koje piše i pomoći koju dobija od svoje bivše producentkinje Judit Garsije i Dijega, njenog sina, koji mu pomaže kao sekretar i vodič. Otkako je odlučio da nastavi da živi, Hari je aktivan i atraktivan slepi čovek koji je razvio druga čula u cilju da uživa u životu baziranom na ironiji i prinudnoj amneziji. Iz svoje biografije je izbrisao svaki trag prvog identiteta. Jedne noći, Dijego je imao nezgodu i Hari se brine o njemu (njegova majka, Judit je van Madrida i oni odlučuju da joj ništa ne kažu kako je ne bi uznemirili). Tokom prve noći oporavka, Dijego želi da sazna više o vremenu kada se Hari predstavljao kao Mateo Blanko. Malo iznenađen, Hari ga ne može odbiti i počinje da mu priča šta se dogodilo pre četrnaest godina, želeći tako da ga malo razonodi, upravo kao otac koji priča svom detetu priču uz koju će ono utonuti u san. Priča o Mateu, Leni, Judit i Ernestu Martelu je priča u kojoj dominiraju fatalnost, ljubomora, zloupotreba sile, izdaja i osećaj krivice. To je pokrećujuća i stravična priča, prizor na kome dominira slika na kojoj je dvoje ljubavnika u zagrljaju i koja se raspada na hiljadu delova.