“Trudio sam se da ovo bude široko razumljiv film – da nije opterećen dnevnom politikom, banalnostima i specifičnim lokalnim karakteristikama. Ovaj film komunicira osećanjima i činjenicama, a od svakoga zavisi sa čime će se identifikovati”


Branko Ilić, 5. oktobar i još jedan 5.oktobar, samo deset godina kasnije – to je ukratko priča dokumentarnog filma “Lice revolucije” reditelja, scenariste i producenta Vladimira Milovanovića. Milovanović se u ovom filmu bavi studentskim pokretom "Otpor" koji je bio jedan od ključnih društveno-političkih faktora koji su doveli do pada režima Slobodana Miloševića. 

Branko Ilić bio je jedan od predvodnika pobune protiv Miloševićevog režima u Srbiji u periodu od 1998. do 2000. godine i lider studentskog pokreta "Otpor". Hapšen je i pretučen više puta, a za svoju borbu je 2000. u ime "Otpora" primio MTV nagradu "Free your mind". 
Tačno 10 godina posle petooktobarske revolucije, Branko se vraća u Beograd iz dobrovoljnog izgnanstva u rodnom Arilju, zapošljava se kao šanker i privremeno useljava kod Švabe, starog prijatelja iz vremena protesta. Švaba i Branko odlučuju da 5. oktobra obeleže desetogodišnjicu pada Miloševićevog režima isped Skupštine Srbije. 

“Lice revolucije” biće premijerno prikazan 4. maja, u Sava centru, na otvaranju festivala Beldocs, a o filmu, očekivanjima i kritici za B92 govori Vladimir Milovanović. 

Motivi revolucije, bunta i mladosti su te sada privukli, a da li će ti i ostati kao lajt-motivi u daljem radu?
Apsolutno ne, mada... U ovaj film sažeo sam desetak godina razmišljanja i mislim da nemam šta da dodam na ovih nekoliko tema koje film pokriva. S druge strane, čovek sve vreme piše istu knjigu i snima isti film, tako da je moguće da će se ovi motivi postajati sve precizniji, jer ideja je u tome da delješ to drvo poetike dok ga ne pretvoriš u skulpturu. O revoluciji sigirno neću više snimati niti želim ceo život da se vrtim oko toga, ali ima puno tema koje me zanimaju. 

Da li misliš da se prepričavanjem odgledanog filma menja i poruka koju si ti želeo da preneseš i da li ti to smeta?
Onaj deo posla koji je bio do mene je završen. Ovo je bio specifičan proces, tako da smo mi i unutar tog procesa mnogo menjali film, sve vreme smo eksperimentisali – to je bila jedna fluidna forma. Odlučili smo da negde povučemo crtu, jer ti zapravo možeš nikad da ne staneš sa snimanjem dokumentarnog filma i to može da traje zauvek, naročito ako se radi o aktuelnim pitanjima. Kao autor, moram negde da povučem crtu, mada sad razmišljam da snimimo premijeru, pa da je ubacimo u jedan deo filma, ali hajde da kažemo da je film gotov i da sad sve zavisi od tumačenja drugih ljudi što nema nikakve veze sa mnom. 

A da li misliš da postoji razlika u tome kako će film da doživi neko iz Srbije, a kako neko iz Amerike i da li mentalitet igra tu neku ulogu?
Pa, ne. Film je sveden na arhetipe bez bilo kakve odrednice. Trudio sam se da ovo bude široko razumljiv film – da nije opterećen dnevnom politikom, banalnostima i specifičnim lokalnim karakteristikama. Ovaj film komunicira osećanjima i činjenicama, a od svakoga zavisi sa čime će se identifikovati. 

Koliko ti je stalo do filmske kritike i koliko te uopšte zanima nečiji sud u vezi sa ovim filmom?
Naravno da te zanimaju kritike i ko će šta da kaže. Za sada sam čuo jednu kritiku i Vladimir Preović je uspeo da uhvati sve lejere o kojima smo i mi razmišljali dok smo pravili film. Ako je jedan čovek uspeo da razume, onda će razumeti i svako kome je ova tema bliska i ko ima kapaciteta da je razume. Opušten sam jer nisam reditelj po profesiji. Za ovaj film ne odgovaram nikome osim ljudima sa kojima sam ga stvarao (između ostalog, ovaj film je i potpuno finansiran od ljudi koji su ga stvarali). Pre tri godine nisam imao nikave veze sa filmom, tako da je sve ovo za mene veliki uspeh i tek početak. Ovo tek prvi film i biće ih još. Mi smo Lice revolucije radili najpoštenije i najiskrenije što smo mogli. Sama ideja da sedamdeset ljudi besplatno učestvuje u jednom onakvom procesu, i pri tom da još i ulaže u njega, meni je kao autoru najveća satisfakcija.

Premijera filma je 4. maja, a izbori su samo dva dana kasnije. Misliš li da Lice revolucije može da probudi i trgne nekog kada shvati šta se dešavalo pre dvanaest godina i da ga pokrene?
Neću izaći na izbore tj. precrtaću listić. Smatram da participacija u ovakvom političkom sistemu ima smisla u ovom trenutku. Političke klase su se otuđile od realnosti i u tome ne želim da učestvujem. Imao sam potrebu da jednu priču spakujem u film i predao sam se tome u potpunosti, a da li će ovaj film da promeni nekog, to stvarno ne znam. Ako ništa drugo, navešće neke ljude na razmišljanje, a to je prvi korak. 
Brojke – film traje 54 minuta, na njemu je radilo 70 ljudi, a snimali ste ga dve godine. Ispričaj nam neku anegdotu. 
Ne znam da li smem (smeh). 

Hajde onda neku koju smeš.
Sve anegdote su bile lične, ne mogu da se setim sada nečega što bih uopšte mogao da prepričam. Sve ovo je svakako bilo zanimljivo iskustvo i još uvek nismo ni svesni šta nam se sve izdešavalo tokom celog procesa. Kada pričamo o anegdotama, odnosno, srećnim okolnostima, možda je najzanimljiviji bio sam 5. oktobar. Hteo sam da snimim scenu na ovaj dan jer je Branko zapravo rođen 5. oktobra i hteo sam to da povežem. Pozvali smo ljude da ostave đubre na ulici, što je, naravno, bilo u funkciji snimanja scene. Najpre se pojavilo tridesetak ljudi sa punim kesama smeća, a nakon toga i pedeset policajaca, to jest – jedan kordon. Sve smo mi to snimili, a nakon što je otišao kordon pojavili su se članovi SKOJA-a koji su doneli potpuno novu dimenziju u celu priču. Tada sam shvatio da imamo film, jer sve drugo što se pre toga dešavalo bilo je na ivici. Prosto je neverovatna i nepredvidiva ideja da ti za nula dinara dobiješ jednu takvu scenu u kojoj ti se odjednom pojavljuje trista ljudi! 

I za kraj – da li ćeš se u bliskoj budućnosti baviti dokumentarcem?
Sada bih radio neki igrani film. 

B92